Зоран Ћирјаковић: Од пумпославаца ка Пумпославији, изборним путем

Како би изгледала најмања Србија коју је, политички, данас могуће „произвести“? Које би биле њене границе и колико би биле транспарентне? Ко све ради на њеном стварању?

„Србија као Нокија, сваке године мањи модел“, рекао је неко иза мене, смејући се, пар минута пошто смо – пре две деценије (плус неколико месеци) – у Киншаси ушли у седиште мировне мисије МОНУК, највеће у историји Уједињених нација.

Није ми то пало на памет када смо кренули у посету Конгу и пријатељици, Јерменки рођеној у Истанбулу, која је говорила српски и коју је забављало да сам је назвао „остатком закланог народа“ – важан део сваке мисије УН-а јесу „локалци“, који су радили у претходним мировним мисијама. Одмах сам препознао начин како косовски Албанци говоре српски.

Ако се сећате времена пре друштвених медија, знаћете да је најновија „нокија“ – што је значило не само најскупља већ и најмања – била важан статусни симбол, знак да сте успели у врлом новом неолибералном свету. Свима видљив, упадљив по својој неупадљивости.

Ствари су се промениле – мој „ајфон ес-е“ је најмањи и најјефтинији од свих. Но, једна друга ствар се није променила. Србија као најновија „нокија“, најмања која је у том тренутку „технолошки“ могућа, остала је сан Запада, свих (антисрпских) националиста и шовиниста на Балкану и њихових грађанистичких сабораца у случајној Србији.

Како би 2026. године изгледала Србија из тог влажног сна? Како би могла да настане?

Иза ових питања провирује једна, по свако антисрпско становиште, незгодна чињеница. Изборне 2026. – баш као и обојено револуционарне 2025. и 2024. године – најмања могућа Србија не може да настане без (са)учешћа једног броја не само национално равнодушних, „лајт“ Срба већ ни без поносних Срба – оних који воле да ставе шајкачу на главу.

Није их било мало у случајно српској обојеној револуцији коју је Александар Вучић поразио прошлог новембра. Али, ни шајкача ни Мила Ломпара, главног „путовође“ клинички мртвог опозиционог српског национализма, и главног „мамца“ за нове блокадерске шајкаче и оне Србе који су склони да гласају за људе који воле шајкаче – нема на „Студентској листи“.

Она се овог септембра подигла из пепела обојене револуције уз помоћ Бојана Пајтића, Сулејмана Угљанина и једног броја вештих „професионалаца“ – о којима са сигурношћу можемо рећи само да немају пасоше Србије, а рекао бих ни Русије. Бар не „оригиналне“.

Овде треба истаћи да нису све обојено револуционарне шајкаче биле подједнако важне. За причу о (пројектованој) Србији као (некада) најновијој „нокији“ јако је значајна једна топла, ведра слика, која садржи једну велику али питку лаж, која није „бела“. На њој су двоје лепих младих људи, студената. Он са шајкачом, она са хиџабом, „постављени“ пред објективом тако да снажно сугеришу (погрешан) закључак – „само што се нису смували“.

Но, прича о тој јако лепој, заводљивој слици, и великој лажи која се сакрила у њој, захтева предзнања о исламу (и кетману) које српска циљна група – једина којој је била намењена – не поседује, па сам, нажалост, принуђен да је оставим за следећи број Српског компаса.

У наставку ћете моћи да прочитате како најмања могућа Србија – шансе су мале, али не и занемарљиве – може постати стварност 25. октобра.

Нажалост, илузија да „не може горе“ није једина која овде ради у корист горег. Асистирају јој и шајкаче „пумпославаца“, које су новосадски Бојан, новопазарски Сулејман и они „професионалци“ чија имена не знамо понизили овог септембра. Оно што је важно – још не знамо ни да ли је понижење веће од величине њихових илузија да „не може горе“.

ЧЕТИРИ МАСКЕ ДРЖАВНЕ И НАЦИОНАЛНЕ АПОКАЛИПСЕ

Слободан Милошевић нас је повео путем који крајем осамдесетих креће од питања колико ће Србија бити велика, да би десетак година касније, на дан када је потписан Кумановски споразум, постало легитимно непријатно питање колика је Србија.

И даље стално слушамо о „великој Србији“ од актера који верују да Србија не може бити довољно мала. Они одавно нису били оволико моћни као данас. Сажимање Србије је централна политичка идеја случајносрпских актера у Београду и Новом Саду и њихових не-српских сабораца у Новом Пазару и Новом Саду. Удружени, они представљају политичку снагу која управља такозваном Студентском листом и која је одредила њен састав.

Веровање у неопходност не само сталног слабљења већ и што већег сажимања Србије је наличје идеје о неопходности суочавања и деконтаминације – искључиво Срба. Оснажено у протекле две године, и охрабрено веровањем да је историјска победа микросрпске идеологије коначно близу, оно се сместило у срцу неумрлог студентистичког култа.

Србија као најновија „нокија“, најмања која је у том тренутку „технолошки“ могућа, остала је сан Запада, свих (антисрпских) националиста и шовиниста на Балкану и њихових грађанистичких сабораца у случајној Србији

Подржано (не само) из Загреба, Сарајева и Брисела, микросрпско вјерују данас има своје аутономашке, иредентистичке и сепаратистичке варијације. Оне су настале као плод тактичких разлика на путу ка заједничком циљу, Србијици, упарених са свешћу о односу Брисела према променама граница и контекстуалним чиниоцима, а не суштинских разлика.

Поредиву моћ су центрифугалне силе унутар Србије, растресене титоистичком агендом која је кулминацију доживела у Уставу из 1974. године, имале само 1988. и 1999. године. Главни разлог зашто је она данас оволико велика је чињеница да на својој страни има, за разлику од 1988. и 1999, значајан део поносно српског гласачког тела.

Јасно је зашто је тако. Током Друге српске обојене револуције, поражене али неумрле, снаге које теже највећем реално могућем степену дисолуције Србије деловале су заклоњене иза икона, српских застава, шајкача и (само)оњегошеног Мила Ломпара – четири националне копрене, зара који су, поражавајуће успешно, покрили лице претеће државне апокалипсе.

Поседнут спојем месијанских амбиција и, чини се, патолошке мржње према Вучићу, Ломпар је своје националистичке обожаваоце убедио да се неће десити оно што је неминовно у постпетооктобарској Србији – да им грађанисти неће првом приликом, пошто их инструментализују и употребе, забости нож у леђа.

Бојан Пајтић је прошлог месеца окончао Ломпаров политички живот, али, на несрећу српског национализма, Ломпаров антиполитички живот се наставља. Нажалост, бојим се да по том депримирајућем поносно српском питању више ништа не може да се уради. Од самооњегошеног Ломпара не можемо очекивати чак ни минимум – извињење Србима који се диче оним што јесу. Овај лош, кукајући српски путовођа, без харизме и политичког дара, верује да му је увек крив неко други. Изнад свих они Срби које не види у огледалу.

КАРТЕ И ЊИХОВА НАЛИЧЈА

Оно што није очито је одговор на питање како би 2026. изгледала „Србија као нокија“ – најмањи „модел“ Србије који је, политички, могуће произвести. Које би биле њене „границе“ и колико би биле транспарентне? Оно што је најмање очито је одговор на питање: Како је дошло до тога да и поносно српски гласачи раде на стварању најмање Србије?

Веза између територије коју једна држава контролише и њених граница није увек једноставна. Има земаља које су веће него што изгледају на карти. Израел, на пример. Има земаља које су мање. Сирија, Кипар и Палестина, на пример. Има земаља које на међународним картама раздваја тачкаста „линија контроле“, пошто индијске карте кажу једно, а пакистанске нешто сасвим друго.

Има и држава чија нам карта не говори много о стварности унутар њених граница. На пример карта Северне Македоније, која је ефективно подељена 13. августа 2001. године, када је потписан Охридски споразум. Од тада је (Северна) Македонија земља која постоји на карти и у пасошу. За скоро све друго је потребно мало, или мало више, маште.

У Босни и Херцеговини је ситуација, на први поглед, битно транспарентнија и наизглед боља. Она је, наиме, „међуентитетском граничном линијом“ подељена на два дела, од којих је један, малкице већи, дубоко подељен на два дела јако високим, мада невидљивим, бедемом. Дистрикт Брчко му дође нешто као „шлаг на торти“ неодрживости Босне.

Кумановским споразумом Србија се прикључила оним земљама чија је стварност сложена. Антисрпска коалиција и њени овдашњи мињони верују да је Србија 9. јуна 1999. године постала „мала“ и да је то „оверено“ признањима самоопроглешене независности Косова. И „колективни Запад“, и власти у већини држава у окружењу, и грађанисти у Србији верују да је то нова територијална „стварност“ коју Србија треба да призна – безусловно и што пре.

Сажимање Србије је централна политичка идеја случајносрпских актера у Београду и Новом Саду и њихових не-српских сабораца у Новом Пазару и Новом Саду. Удружени, они представљају политичку снагу која управља такозваном Студентском листом и која је одредила њен састав

Овдашњи актери који у Србији виде државу-нокију, имали су командну улогу у Другој српској обојеној револуцији, а данас је имају у њеном денационализованом израстку, који излази на изборе 25. октобра под именом „Студентска листа“. Они који о њој и у њој одлучују верују да у Куманову није довољно „смањена“, и да треба да постане минијатурна.

Другим речима, да, за почетак, Србија треба да постане нова „Северна Македонија“ – држава која ће изнутра бити јасно разграничена а да не буде формално издељена.

РАЂАЊЕ ПУМПОСЛАВИЈЕ ИЗ ПЕПЕЛА ОБОЈЕНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Ако би „Студентска листа“ победила на парламентарним изборима, границе „Србије као нокије“, модел за 2026. годину, не би биле видљиве на карти.

У сенци студентистичке помаме, исцртане су контуре једне Србије, и даље хипотетичке, једно време, чинило се, изгледне, која би била „ужа“ чак и од оне коју нам је наменио Јосип Броз. Она би се „простирала“ од Дунавца до Голије. Или, ако ћемо по општинама, мислим да ће тако бити јасније колико је микро – од Палилуле до Ивањице.

Ту осакаћену, пројектовану Србију, замишљену али, нажалост, не и неоствариву, назвао сам – ефективна Србија. Њена северна граница би се поклапала са покрајинском, титоистичком, а њена југозападна са општинским, које су „на линији“ границе повучене 1865. и оснажене од стране Аустроугарске 1878. године. Реч је о титоистичкој „ужој Србији“, минус део Санџака.

То је „Србија као нокија“ која би већ постала наша стварност да Вучић није победио Другу српску обојену револуцију. Њене границе не би (одмах) било лако наћи на карти, али, то би била, надам се да неће постати, нова итерација нокијаизације територије под контролом Београда, на коју је алудирао косовски Албанац који је чуо да говорим српски у Киншаси.

Наиме, имамо границе Србије на карти. Затим оне друге, које „прате“ административну линију – које је Милошевић подебљао прихвативши Кумановски споразум. И сада би, бесни на Вучића, да нам подметну треће, којима би Београду било наметнуто „ефективно“ ограничење контроле од којег данас није могуће замислити ни веће ни ружније.

Нажалост, тој данас најмањој могућој, „ефективној“ Србији пристајало би и једно друго име – Пумпославија. Она, наиме, не би деловала достижно да није Мила Ломпара и „пумпославаца“, које је предводио пре него што га је принципијелна коалиција Новог Сада, Новог Пазара и Немачке послала у (очекивану) „инвалидску“ политичку пензију.

„Пумпославци“ је израз који је сковао филозоф Илија Лабало да би именовао поносно српске учеснике грађанистичке обојене револуције. Они су учинили да крваво црвена боја те обојене револуције жедне крви, и жуто-плавих застава такозване Европске уније, буде прикривена бојама српске заставе и украшена иконама и шајкачама. И да се што више поносних Срба укључи у заједнички микросрпски подухват, брендиран као рушење Вучића.

ФОТО: Компас/Илустрација

ОД ЈОГУРТ РЕВОЛУЦИЈЕ, ПРЕКО „КОСОВО ЗА ПАТИКЕ“, ДО СРБИЈА ЗА МАНТИЈЕ

Добар доручак је, изгледа, лош предложак за добру историју. Новија прошлост поцепане Србије, не само симболички, креће од обнове њеног суверенитета 5. октобра 1988. године у Новом Саду, обележеног јогуртом, да би он 25. октобра 2026. требало да буде обесмишљен уз помоћ тепсија новопазарских мантија, уоквирених као „пеницилин“ за сендвиче.

Односно, ако ћемо уз помоћ слогана, суверенизам који је кренуо у Новом Саду повиком „Ој Србијо из три дела поново ћеш бити цела“, суочио се у Новом Пазару са (не)очекиваном препреком која стаје у маштовити кулинарски слоган „Овде се једу мантије, а не сендвичи“.

Нажалост, много пре уласка мантија у српску политику, Војводина се после 5. октобра 2000. године вратила на своја предјогуртска, титоистичка подешавања, и била је на путу да постане својеврсна унутрашња „Црна Гора“ Србије – нова српска антисрпска прича. Донекле на другачији начин и без идентитетске „сигурне куће“ за оне који су презрели оно што јесу.

Оно што је Црној Гори расрбљавање, у Србији је српски аутошовинизам – чија је најслабија тачка, срећа у несрећи, чињеница да производи радикално искорењивање без етничког укорењивања у неком резервном идентитету. Једноставно, у Србији не постоји еквивалент (Милових) Црногораца, а људи овде, чак и онда када, „учени“, омрзну и одбаце своје, не воле да остану, висе у идентитетском вакууму – колико год да су се космополитизовали.

Мера у којој је политички пацификовао и маргинализовао аутономаше, отворене, као што је Ненад Чанак, и оне мање транспарентне, много подмуклије и опасније, као што је Пајтић, најважнији је Вучићев унутрашњеполитички успех. Нажалост, велики део новосадског универзитета је већ био изгубљен за Србију, и Војводина је остала њен меки трбух.

Суверенитет Србије је у њој поражавајуће успешно уоквирен као „досрбљавање“ врлих хабзбуршких Срба, изгубљених у магли доситејевштине замрачене уз помоћ зломисли Радомира Константиновића, београдског идеолога перманентне нокијизације Србије.

Зато главни проблем Србије није ни Нови Сад ни Нови Пазар – већ Београд. Онај доминантни, грађанистички, који једе суши, заволео је и мантије, и презире сендвиче. У Београду је и данас главни ослонац и извор снаге оних најразорнијих – српских малосрпских, микросрпских и антисрпских становишта.

Ни стране службе, ни Нови Сад, ни Нови Пазар не би успели да наметну своју вољу унутар студентистичког култа да мозгови младих људи у Београду нису после 5. октобра били препарирани „рестартом“ титоистичког односа према српству, који је каналисала Тинде Ковач Церовић. Не верујем да постоји особа која је важнија за разумевање дубоких корена политичког безумља, које је метастазирало последњих година, од ове арогантне жене.

Ниједна прича о војвођанском аутономаштву и политичким дометима бошњачког кетмана, јефтиног колико и успешног, не може се разумети без уважавања стања свести у Београду. Па ни потонуће од (лажног) „Косово за патике“, којим је 21. фебруара 2008. у Београду дочекана „промоција“ једне нове „Србије као нокије“, до (стварне) „Србије за мантије“, подразумева се пазарске, којим је прошле године било обележено сондирање менталног, емотивног и политичког терена за стварање једне нове, још мање – „Србије као нокије“. Није успело уз помоћ обојене револуције, па сада ка најмањој могућој, ефективној Србији блокадери иду изборним путем. Као и свака друга, и случајно српска нада последња умире. Пумпославци су пак, од почетка безнадежан случај. Тужна поносно српска прича са још тужнијим крајем.