Назвати некога усташом значи упоредити га са припадником злочиначког покрета. Назвати људе „ћацад“ значи представити их као нешто мање од људи. Управо та дехуманизација, присутна у речнику појединих блокадера, отвара узнемирујуће историјске паралеле са временом када је одрицање људскости читавим групама било увод у најстрашније злочине
Измешао сам цитате који следе и избрисао њихове ауторе. Део су изјаве првих људи Независне Државе Хрватске успостављене 1941, а део су током претходних година изјавили активни припадници блокадерског покрета. Пробајте да их разлучите, мимо дијалекта и архаизама.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
„Срби су ’мали примитиван народ’. Срби из Бањалуке су „људи чудних физиономија и неартикулисаног језика“. У будућности ’ноге ће им бити све краће, а погледи све тупљи’.“
„С друге стране, српски елеменат на нашим просторима представља балканско-номадски, расно деструктивни утицај који се мора радикално одстранити да би се осигурао напредак хрватске државе.“
„Ми се прво по физиономијама, нажалост, разликујемо од њих.“
„Они су нас угрожавали стотинама година и они би нас угрозили првом пригодом. Ми зато не тајимо, то је политика ове државе…“
„За њих [Србе] немамо другог израза него да је то прегршт смећа које је донела бујица са истока… Основа за усташки покрет јесте мисао о чистоћи хрватске крви и хрватске земље.“
Наши савременици које сам горе цитирао нису тек неки узгредни припадници блокадерског покрета, реч је о кандидатима са листе, говорницима на великим митинзима, творцима идеологије, особама које је покрет јавно узимао у заштиту
„Српско питање… мора бити радикално решено, јер нема трајног мира док тај елемент потпуно не нестане.“
„Нисам биолог да бих знала да ли се [ти] људи физиономски разликују од других људи.“
„Не желим да живим у зверињаку.“
„Влада… ће ријешити… питање на радикалан начин, јер то нису политичка, већ биолошко-расна питања која угрожавају здравље…“
„Главни и основни мотив свих ових протеста су крваве руке. Зато што су те крваве руке крваве од Вуковара, Сарајева, Дубровника, Сребренице и Косова. И то је порука на коју мора да се инсистира до краја.“
„Источна шизма на нашим просторима никада није ухватила дубљи кршћански корен. Оно што се назива православљем код нас, заправо је спој бизантинског паганизма, номадских обичаја и политичког фанатизма.“
„Придавање натприродних својстава предметима и веровање у њихове натприродне моћи је фетишизација.“ … „…примитивни магијско-пагански обичаји и чист фетишизам“.
„Звери српске.“
Српска јавност се ових дана бавила речима и њиховом тежином. Део опозиционара, онај који се крије иза студената и верује да су блокаде идеално политичко средство, тврдио је да је неприлично некога назвати „усташом“, као и да израз „ћаци“ није посебно увредљив. Теза да је већа увреда некоме рећи да је „ћаци“ него „усташа“ изазвала је саблажњавање и „праведнички“ гнев оних чије су јавно изговорене речи одавно постале мање промишљене од магновене мисли, а правда се претворила у синоним за њихово незаокружено виђење света и до краја идеализовано и нетачно поимање себе.
Нажалост, тенденције које данас видимо у Сједињеним Државама, али и неколико других западних држава, код нас су подстицане и гајене из иностранства – деловањем западних дипломатија и њиховим финансирањем специфичних особа које су код нас власници великих невладиних организација – већ су почеле да дају своје отровне плодове. Део нашег образованог и имућног света одродио се од свог народа, који види као крезубе и дизграфичне полуљуде, „звери“ и „стоку“. То је она „корпа бедника“, како је у кампањи 2016. бираче републиканаца назвала Хилари Клинтон.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Наши савременици које сам горе цитирао нису тек неки узгредни припадници блокадерског покрета, реч је о кандидатима са листе, говорницима на великим митинзима, творцима идеологије, особама које је покрет јавно узимао у заштиту.
Нажалост, нису само њихове изјаве – понекад дате у афекту и незнању – доказ за тврдњу о сличности и некаквом континуитету. Сама тврдња да рећи некоме да је „ћаци“ не представља увреду или да је она мања него када некога ко политички и морално дели људе по интелигенцији, образовању и физиономији назовемо „усташом“, представља израз незнања и охолости. Усташе су, наиме, и поред свега што су учинили и мислили, људи. „Ћаци“, које многи екстремисти већ одавно називају „ћацад“, чијем су се печењу у време пожара на улици испред Пионирског парка радовали и које једва чекају да после изборне победе „зајашу“, за њих одавно нису људи, већ животиње. Реч није о расним коњима које би један од блокадерских вођа заменио „ћацијима“, већ управо о зверима, како је своје српске противнике пре много година назвао један од кандидата са студентске листе; или о скупу звери са којима не жели да живи – како рече један блокадерски селебрити.
Сама тврдња да рећи некоме да је „ћаци“ не представља увреду или да је она мања него када некога ко политички и морално дели људе по интелигенцији, образовању и физиономији назовемо „усташом“, представља израз незнања и охолости
До свега овога дошли смо делом и захваљујући великом непознавању савременог света од стране вођа ДСС-а који су Уставу Србије из 2006. кључно допринели, као и свих нас који смо се дичили да смо у условима србофобне политике САД и ЕУ из двехиљадитих могли да пронађемо поносан и чист споразум и заједно са њима, и експертом за уставно право из Швајцарске, пронађемо равнотежу између националног и демократског. Добили смо највиши правни акт који не познаје расизам ни шовинизам према само једном народу – српском.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Уочи блокада Бојан Пајтић се подсмевао својим противницима управо на овом питању:
„Јако су ми забавни ови што су у Мариники (Румунки из Баната), и Борку и мени (Србима из Бачке) препознали усташе. Можда да им неко објасни да је то једнако глупаво као када би неки лала отишао у Бањалуку, па сваког Србина са којим се не слаже назвао – хортијевцем.“
Показало се, међутим, да бивши премијер АП Војводине не зна, или не жели да зна, да је у Срему, који је данас део АП Војводине, за време Другог светског рата усташка власт убила око 40.000 људи, од којих 4.000 деце. Није обавештен о томе да су од тринаесторице генерала Павелићеве војске српског рода („Хрвати православне вере“) четворица њих били родом са простора Пајтићеве непатворене средњеуропске културне и мирољубиве меке (Војводине). Но, ако наша генерација нема везе са усташама и није била савременица Другог светског рата, наше време донело је нове изазове. У бачком селу Плавина (Општина Бач), у порти католичке цркве, стоји биста председника Друштва бачких Хрвата Јосипа Андрића. Овом члану усташког покрета споменик је откривен 1969. године, у време када је у Хрватској започињао Маспок. Исти споменик је свега три године потом – 1972. – срушен. Обновљен је 2007. за време мандата Бојана Пајтића у Новом Саду и његовог страначког колеге Томислава Богуновића у Бачу.
Зло је универзално. Треба га прво тражити код себе, па код других.
