Док својим присталицама најављују победу, блокадери се већ припремају за опозиционе клупе. Борба око будућих председничких кандидатура, међусобно ветирање и личне амбиције откривају колико се њихове политичке калкулације разликују од порука које шаљу бирачима
Изборни дан се приближава, а питања „какав ће бити резултат“ постају све ређа, а и тиша. Разлог је једноставан: главним актерима је име победника на изборима познато већ сада. То говоре не само изјаве (и промене у наративу, како се то сада популарно назива), сви објављени бројеви у релевантним (али и оним другим) истраживањима, или додељене квоте у домаћим и светским кладионицама: пре свега, то говоре и интерне анализе, подаци доступни штабовима – на обе стране.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Ти подаци говоре управо оно што јавно саопштава Александар Вучић: да листа коју он предводи побеђује са апсолутном већином у броју освојених мандата. Идентичне пројекције има и блокадерска страна. С тим што их она, из логичних разлога, неће саопштавати јавно. И њихови „бројеви“ говоре да је та разлика за победничку листу, наспрам њихове као другопласиране, између 7 и 12 процената – у овом тренутку. Оно што је такође веома важно, кампања која подиже у извесној мери те резултате увек више ради у корист првопласираног, јер сваки додатни проценат ту значи сигурнију (или убедљивију) победу. А када онај ком није пошло за руком да победи, а најављивао је искључиво такав исход као могућ, буде суочен са реалношћу – то аутоматски за њега значи и додатни пад. То је управо и кључно питање за које се „игра“ сада, а не сам резултат на дан 25. октобра.
Подаци говоре управо оно што јавно саопштава Александар Вучић: да листа коју он предводи побеђује са апсолутном већином у броју освојених мандата. Идентичне пројекције има и блокадерска страна
Блокадери, дакле, већ сада имају јасну перспективу у смислу да ће се у Скупштини наћи у улози опозиције. Како ће се и колико тамо снаћи веома је тешко питање, будући да као представнике шаљу људе које и не познају заиста, а чији су политички ставови, темперамент и карактер углавном аморфни. Групације (кланови, табори) међу њима које планирају да се политиком баве и након ових избора (неки и не планирају…) сада праве калкулације о формирању сопствених посланичких група, „покрета“, па чак и странака – ма колико се у претходном периоду сви здушно заклињали у своје „непартијско“ опредељење. Очекивани председнички избори, најављени у месецима који следе одмах након парламентарних, постали су за блокадере већ сада – атрактивнија тема. На првом месту, свакоме од „лидера“ блокадера чија сујета није задовољена у очекиваној мери. Спектакуларно ветирани Владан Ђокић налази се ту као први у реду међ’ претендентима. Пошто су му измакли столицу за прво место на листи (а сматрао је да му је оно било буквално гарантовано), Ђокић се одмах окренуо потенцијалној кандидатури за председника на оним будућим изборима. На тренутак охрабрен од сопственог окружења, кренуо је ову личну амбицију и да комуницира, али… био и принуђен да брзо повуче кочницу. Бројни противници које и даље има у редовима блокадера грубо су га зауздали новим понижењем – одлуком да му, као већ „ветираном“, није дозвољено да се појављује и промовише нигде у њиховој текућој кампањи (осим када му они то посебно дозволе). Видеће се докле ће Ђокић бити у стању да истрпи овај нови ударац. Поменута одлука, истовремено, служи за зауздавање сличних амбиција и код других, током врелог августа „на вету спржених“ блокадерских величина. То се не односи на Мила Ломпара, који се сам довољно гласно дистанцирао од свега и од свих да више и не представља било какву опцију за преостале блокадере. Али то не значи да је не представља и сопственим истомишљеницима, који су се листом након Ломпарове елиминације и сами склонили од блокадера – такви већ сада планирају да Ломпара истакну као свог кандидата на наредним изборима, рачунајући на то да ће део гласова који повлаче од „својих бивших“ моћи да иде чак до 10 процената. Свесни ове потенцијалне опасности, блокадери већ сада разматрају да истакну кандидата који ће бити „налик Ломпару“, у смислу да може да прође код гласача иоле „више десно од Наташе Кандић“. Зато је међу њима тренутно у оптицају предлог да се као кандидат истакне Саичић (тренутно познат по коришћењу речи „ваистину“ у јавним наступима), макар то значило аутоматски губитак оног дела блокадера који представљају класично „жуто предузеће“ – а значио би управо то. Међутим, као отежавајућа околност, баш као што се догодило и самом Милу Ломпару, поново се јавља фактор – блокадера из Новог Пазара. Они су већ донели одлуку и о њој обавестили београдске блокадере: да Саичића не подржавају и стога он не долази у обзир. Да све буде још и занимљивије, Дејан Бодирога такође види себе као одличног кандидата, што остали углавном и не узимају за озбиљно. Сем, можда, Ђокићевог окружења – они таква размишљања сматрају просто неумесним. Неко ће поставити питање: Зашто, када већ ствари тако стоје, блокадери и даље упорно генеришу бес, фрустрацију и нереална очекивања код сопствених активиста? Одговор гласи: Зато што ће на томе градити и своју наредну кампању. За ког кандидата (пре ће бити кандидате) мање је важно. То им је једини прави разлог, као и једини прави „план за даље“ у овом тренутку. Све друго је, наравно, само прича за наивне. Баш као што је и било све у вези с њима од самог почетка. Победник избора у октобру победиће и у децембру.
