Милан Божић: Пошто кошта самоукидање изборне листе

Изборна листа се поднесе, недостаци се отклоне, Комисија је прогласи, а онда уследи најава повлачења. Уз приче о притисцима, новцу и укрупњавању опозиционе сцене, остаје питање шта стоји иза оваквог политичког потеза

Веома опширан текст од понедељка 18. септембра, ове године, разуме се, носи наслов: „РИК прогласио изборну листу коалиције Народна Србија“.

Текст, свако би претпоставио, досадан је до бола.

Коалиција „Алексић, Ћута и другови“ поднела је Републичкој изборној комисији листу, приложила потписе, али неки нису били како ваља, па је Комисија наложила да се неисправности отклоне. Предлагач је поступио по налогу комисије, „надокнадио“ недостајућих 67 „ваљаних изјава“ – шта год то значило – и поднео чак 191 нову, ваљану изјаву те је Комисија прогласила листу.

До овог места питање читаоца гласи: Шта ме давиш са тиме?

Али ко је имао нерава и прочитао текст до краја, може да види да последњи пасус, цитирам га дословно, гласи:

„Републичка изборна комисија је званично прогласила нашу листу, сада су се стекли и услови да се званично повучемо. То ће бити урађено најкасније до понедељка“, казао је Фонету Александар Јовановић Ћута, један од лидера те опозиционе коалиције.

Фантастично!

Која мука или душевна снага – одаберите сами – јесте толико јака да вас натера да поднесете изборну листу, поправите недостатке, да би постала званична, да бисте се потом „званично“ повукли из изборне утакмице?

У равни појединачног понашања ова појава се зове мазохизам. Истина, не знам да ли је израз мазохизам применљив на колективно понашање.

Блокадерски покрет је почистио неколико мањих листа или странака и, то још треба да се види, утопио у своју безличност и једну историјску странку као што је Демократска странка

Добро, поменута коалиција ми се, иако је несумњиво имала цензусни капацитет, дакле потенцијал да уђе у парламент, увек чинила суспектном. Превише је буке и беса, а премало политичке писмености. Па, поврх свега, и надимак „Ћута“.

Тито је имао надимак Стари, крајње озбиљно и ауторитативно. Надимци настали од имена или презимена, такозвани хипокористици, исто могу да прођу. Александар Вучић, Алек, Вучко, иде. Можда бисте ми дали глас да сам Милан Божић, Божа, али Ћута, Ћопа, Ћора? Зашто бисте гласали за мене?

Но, како се ниједна изборна листа не може отписати због фаула у имену, нека им буде. Пријавили се па се одјавили, па још и потрошили време и новац.

У изучавању овог колективног мазохизма – и даље трагам за називом – ваља додати да Ћутино друштво није једино.

Заправо, суочавамо се са распрострањеном појавом.

Прва се „одјавила“ још пре расписивања избора Демократска странка, која уз СПС постоји још од 1990. године, дакле, једна је од две најстарије странке у нашем политичком животу. Њен председник је чак додао да странка ставља на располагање блокадерима све своје инфраструктурне и остале, истина невелике, моћи.

Дакле, блокадерски покрет је почистио неколико мањих листа или странака и, то још треба да се види, утопио у своју безличност и једну историјску странку као што је Демократска странка.

Политички наратив је прост. Треба цела опозиција да се утопи у блокадере како би лакше срушили власт.

Да ли је то добар рецепт, тема је за расправу.

Феноменолошки је интересантније понашање „одустајача“. Када дају изјаве да повлаче или неће ни да подносе листе, види се да им је непријатно, жао, скоро да их боли. Није то неко чудо. Људи су оснивали странке, неке су радиле годинама, улазиле у парламент, створиле инфраструктуру и сада одустају пре утакмице. Поврх свега, готово је сигурно да они који не уђу у парламент сада, немају никакву шансу да се поново врате на политичку сцену. Добро, можда не баш сви, али велика већина.

Из њиховог политичког амбијента стално стижу приче како су „велики притисци“ да одустану. Очигледно нису неке претње по живот њих или њихових породица, ваљда би пријавили полицији?! Дакле, то су политички притисци. Но, какав је то притисак који вас тера на то да одустанете од животног подухвата. Замислите само обичну фирму коју је неко основао, посветио јој године рада и сада се повлачи са тржишта како би омогућио другоме да има већи део тржишног колача. Бесмислено? Глупо? Лудо? Болесно?

Српска балканска крчма је одмах пронашла алтернативно објашњење – паре!

По мишљењу крчме они добијају паре да би се повукли.

Која мука или душевна снага – одаберите сами – јесте толико јака да вас натера да поднесете изборну листу, поправите недостатке, да би постала званична, да бисте се потом „званично“ повукли из изборне утакмице

Када се ослушне мишљење крчме, они добијају неколико стотина хиљада евра да не иду на изборе. Нико није поменуо милион, а о десет милиона да и не говоримо.

То доста говори не о правим изворима притисака, него о мишљењу „народа“ колико мање политичке странке вреде. Вреде мање од бољег стана!

Таква мишљења су поткрепљена и „аргументима“. Рецимо, највише ми се допао одговор на моје питање, а зашто Ђилас није одустао. А, кажу ми, њему је лако, он има пара!

Овако трагикомично виђење чаршије вреди имати на уму. Додуше, можемо да будемо и мало злобни. Можда је чаршија добро осетила вредност мањих странака па их и у новчаним износима процењује до потцењивања?

У сваком случају, блокадери су поприлично почистили српску опозициону сцену, што им је и био циљ.

Занимљиво је да ли циљ погађа сврху?

Прво, почишћено је неколико мањих листа. И може се основано претпоставити да би њихови бирачи већином гласали за блокадере.

Друго, главни циљ да се Вучићу супротставе само блокадери није постигнут. Шта више, „понуда на политичком тржишту“ покрива све главне опције. Ту је Вучићев владајући центар, ту је проевропски Ђиласов ССП, ту је Дачићев СПС и ту је и Јовановићева Нова ДСС за ове изборе именована као Аутентична десница.

Један од куриозитета савремене политике јесте да се у Србији, и не само у Србији, националистичке странке називају десницом. Вероватно је то последица пропасти социјализма у хладном рату те је једини преостали економски модел, капитализам, у потпуности овладао, те се класична подела на десницу и левицу око економских питања изгубила и епитет „десни“ је припао националистима.

Но, како год то објашњавали, јасно је да је у Србији националистичка опција снажно заступљена. А, ако би атрибуцију ублажили на „национална“, вероватно је и доминантна са бар 70% удела, на емотивном нивоу, у бирачком телу.

Ту чистку националиста су блокадери обавили значајно пре чистке мањих листа попут „Ћута и другови“.

Чистку су обављали преко чудних „пленума“, „ветовањем“ на социјалним мрежама и ко зна каквим карбонарским методама које тек назиремо.

Кроз процес прављења изборне листе слика је постала јасна. Иако су се у почетку блокадери радo ослањали на подршку националиста – Ломпар је на њиховим митинзима чак и држао говоре – када су финализовали своју понуду свели су се на левицу Глухоњићевог типа. Иако се труде да то прикрију, званични приступ им је да немају никакву политику, јасно је, и постаје све јасније, да се ради о антисрпској левици која „краде“ гласове бирача који су против Вучића али нису против Србије.

И исходу избора се ова одлука може испоставити као судбоносна за блокадере.

Одрећи се националиста јесте одлука можда драга њиховом бољшевичком срцу, али може да однесе довољно гласова да се изгубе избори.