Чедомир Антић: „Док буде српског имена…“

Није се променило подељено, притиснуто, понекад кетманско, али увек пркосно српско државо. Напротив, у бурама неправде на коју су је Западне силе осудиле још када је пре више од два столећа обновљена, Србија је стајала усправна и ломљена је често, а повијала се увек из тактичких разлога. Но, ако је 2011. била понижена, Србија је то учинила сама себи, у изнудици тешећи се да је све то ради вишег добра. После рата, санкција, агресије највећег војног савеза у историји Човечанства, унутрашњих сукоба… Србија је хтела мир. У земљама где Срби живе, за слободу и мир није довољно жртвовати животе, запечатити судбину најближих… Често је потребно преживети понижења и доносити одлуке које честит човек никада не би требало да донесе. Понеко је веровао да ће Трибунал у Хагу отворити нову страницу у историји човечанства, мада су лицемерни, саможиви и бестијални поступци САД и савезника – њихова неспремност да себи и својим савезницима наметну било које законско или Божије ограничење – сместа показивали да су ови људи јако наивни. Било је оних који су у свему видели вишу силу, којој се мора покорити. То је поново било „једно политичко злочинство“ учињено да би се „избегла једна политичка грешка“, како је Алимпије Васиљевић крајем 19. века луцидно описао грех убиства обновитеља Србије вожда Карађорђа. Било је у Србији, наравно, оних који су српски народ толико мрзели да су суштински деловали и делују као део националних покрета Муслимана и Хрвата. Они су својим радом сметали свима онима који су поверовали у западни наратив о ратовима и надали се да ће Немачка и суседи Србију једном прихватити као „нормалну“ и део „европске породице“. Сметали су с правом, јер Немачка, по признању наших савременика, њених најважнијих државника, док је у формату у ком је последњих 150 година неће то ни у ком случају учинити.

Ратко Младић био је син српства и бранилац Југославије. За већину Срба у 20. веку ово је било неразлучиво. Најбољи официр кога је било која савремена балканска држава дала. У стара времена генерале су после ратова заробљавали, понижавали их ланцима и тортуром на инферналним мучилиштима градских тргова. Данас, у време после 1945, поражени ће бити оптужен за све лоше што се догодило током рата. Србија је вољом нових медијских и мрежних империјалних акинџија оптужена да је једновремено бранила и срушила Југославију. Имали смо посла са САД, Немачком и савезницима који су живели у халуцинацији вечите победе и „Краја историје“. У таквом рату преживети је значило и победити.

Код Милана Ракића постоје ти стихови који тако одговарају судбини Ратка Младића. „Када труло царство оружја се маша, сваки леш је свесна жртва, то је јунак прави“, стоји у песми „На Газиместану“. Онај ко је 1991. узео оружје, напустио породицу и стао на чело војске којој је 2/3 састава дезертирало, а до завршетка оружаних сукоба у Хрватској (децембра 1991) су је у војном и политичком погледу водили већином Хрвати и Муслимани, прихватио да су социјализам и југословенство пропали, а Тито ипак умро – па бранио свој народ упркос делу старешина, уједињеним војскама дојучерашњих комшија, НАТО-у – тај мора бити јунак и у праву. Младић свакако није крив за рат у Хрватској или у Босни и Херцеговини. У Книн је дошао када је рат већ почео, да оствари све циљеве које му је команда задала. Та команда није знала да ли да Хрватску задржи у федерацији, да одржава своје опкољене гарнизоне или да помаже српском народу, тамо где је био Младић хрватске војске су поражене, касарне ЈНА евакуисане, док су српске снаге територијалне одбране заштитиле своја села и општине, те до крајњих граница раширили границе будуће Српске Крајине.

ФОТО: REUTERS

Када је средином маја 1992. прихватио вођство Војске Српске Републике Босне и Херцеговине, хрватске и муслиманске јединице су раскомадале земље у којима су живели Срби. О кривици за рат довољно говори чињеница да је током 1991, када рата у републици наводно није било, страдало 514 војника и цивила, међу њима су Срби и припадници ЈНА чинили чак 71%! Кад је преузео команду, Младић је тек требало да споји Босанску Крајину и Републику Српску Крајину са Посавином, Семберијом, Подрињем и Херцеговином. Истог дана када је постављен на чело настајуће војске, одређени су ратни циљеви Републике Српске (како је коначно названа августа 1992. године). Те циљеве, са изузетком ослобођења српских енклава у долини Неретве (излазак на море било је могуће остварити само дипломатским напорима), Младићев штаб је све остварио. Војска Републике Српске је имала нешто више оружја и тенкова од противника, али је била троструко малобројнија. Против ње је на све начине радио НАТО, чији су авиони господарили небом, а инструктори, агенти и логистичари на сваки начин помагали, водили и снабдевали српске непријатеље. Довољно је рећи да је српска војска практично без помоћи са стране током више од три године држала фронт дугачак 3.000 километара. Рат је био тежак и крвав, као и сваки грађански сукоб. Да, Срби су чинили злочине. Српска војска их није чинила, никако више од непријатеља. Наравно да је срамотно на било који начин бранити злочинце какав је био Милан Лукић, Кунарац, Батко… Само таквих је зликоваца било и на другим странама, али их некако не спомињу. Рата не би било да су САД и НАТО, који су приликом следећег изборног циклуса прво бомбардовали Републику Српску, а онда наметнули мир и послали 80.000 војника 1995. године, без рата послали 20.000 војника да четири године раније спроведу Кутиљеров план. План уставног уређења БиХ који су све стране прихватиле, па га је онда на наговор амбасадора САД Ворена Цимермана одбацила муслиманска страна.

Ратко Младић био је син српства и бранилац Југославије. За већину Срба у 20. веку ово је било неразлучиво. Најбољи официр кога је било која савремена балканска држава дала

Упркос свему, Младић је успео да сиромашну војску санкционисане и омражене државе поведе у победе које ће заокружити српске крајеве у БиХ, и чак заузети и неколико општина у којима Срби нису били већина. Током свог тог времена над главом српског народа попут Дамаковог мача висила је НАТО агресија. Посавски коридор је пробијен упркос свима и одржан током целог трајања рата. Одбрањен је чак и Озрен, јуначка српска планина са манастиром из 17. века, где се неколико хиљада сељака бранило од целокупне АРБиХ, а уз њу и интернационалних јединица исламистичких добровољаца, које су први пут у историји објединиле суните и шиите. Августа 1993. српске трупе су успеле да, у неравноправној борби, тактичким маневром који је превазишао онај из маја и јуна 1992. када је пробијен Коридор и ослобођена Посавина, заузму планине Игман и Бјелашницу и тиме тактички заврше рат. Само су претња агресијом и лицемерно посредовање ОУН присилили српску војску на повлачење. Те и следеће године победе на Магају, Горажду и на Бихаћу такође су могле да разреше питање наоружаних енклава и окончају рат. Опет су полетели амерички, немачки и турски авиони… Рат се водио за компромис, да силе – које су после гажења споразума из 1992. одлучиле да Србе протерају и тако разреше рат, те да наставе да живе у илузијама из којих ће изаћи тек септембра 2001. – коначно прихвате постојање Срба и њихову политичку равноправност. У том рату неуспешне и поражене муслиманска и хрватска страна могле су само да продужавају рат, а Србе нападима на своје сународнике – „лажним заставама“ – представљају као звери недостојне било каквих права. У томе им је ишло добро и тек данас, после много година, можемо да на основу од свих прихваћених података кажемо да, осим Сребренице, најважније „лажне заставе“ нису суђене чак ни на пристрасном Хашком трибуналу. Данас, после агресије НАТО-а на Републику Српску и пада јужних крајишких општина Срби већински живе у мање села и градова него на почетку рата, а муслимани у више – толико о „етничком чишћењу“. Међународна комисија доказала је да су у Сарајеву Срби страдали изнад пропорције свог учешћа у становништву. Борбе које су донеле велика страдања Муслимана у Приједору и Фочи трајале су месец дана пре злочина који су над њима почињени. Искуство Другог светског рата, наравно, на Западу нико није узимао у обзир, али зато данас страдања босанскохерцеговачких Муслимана обележавају тако да мржња према Србима, под спонзорством САД и ЕУ, из године у годину само расте. Помирења, као своје улоге, јавно се одрекао чак и Хашки трибунал.

За убиство војводе од Ангијема, претендента на француски престо које је наредио цар Наполеон Први, Таљеран је написао да „није злочин, већ горе од њега – грешка“. После многих ратова у којима су били жртве, Срби су у овом рату ушли у равноправан сукоб са сребреничким муслиманима. Каква је сила била у Сребреници сведочи чињеница да, кријући се иза статуса „заштићене зоне“, само неколико месеци пре пада енклаве, њена војска замало није освојила седиште главног штаба ВРС у Хан Пијеску. Хакија Мехољић и Ибран Мустафић, функционери Републике БиХ у Сребреници, сведоче како им је Алија Изетбеговић рекао да ће њихова општина бити замењена за делове Сарајева, те да би било добро да их због могуће стране интервенције погине неколико хиљада. Чињеница је да је за време борби и стрељања муслиманских заробљеника у Сребреници постојао камп војника САС-а. Стрељање је спроводила и група која никада није појединачно кажњена, у којој је било врло мало Срба. Срби свакако нису кретали у „општи геноцид над Муслиманима“ 1995. године, то би требало да буде јасно свима који озбиљно сагледавају ове догађаје и изборе који о њима говоре. Наравно да је то неприхватљиво Муслиманима, за које је Сребреница оснивачки национални мит, који верују да је само историјско постојање српског народа геноцидно. Младић није био у Сребреници за време стрељања, чињеница да ни он ни вођство Републике Српске нису хтели или могли да то спрече говори о положају у ком су били и шта год да је у питању, не сведочи добро о положају у коме су се нашли. Упркос тежини грађанског рата, Младић је од колега био високо цењен. Муслимански официр АРБиХ у једном документарном филму о Сребреници тврдио је да до 1995. није имао шта да замери његовој команди. Кодно име у непријатељској АРБиХ било му је „Алах“. Филип Морион, француски генерал који је спречио да Сребреница буде заузета 1993, радо је позирао фотографима заједно са Младићем, а генерал Весли Кларк је са њим разменио капу.

Филип Морион, француски генерал који је спречио да Сребреница буде заузета 1993, радо је позирао фотографима заједно са Младићем, а генерал Весли Кларк је са њим разменио капу

Српски народ оклеветан је зато што је бранио равноправност и своје постојање. Тек када су се нашли у сличном положају у Украјини, на Блиском, Средњем Истоку и Африци западни генерали и политичари су почели да говоре другачије. Заборавили су да је француска војска у миру после Другог светског рата убила око 20.000 цивила за неколико дана у Алжиру, Холандија никада није признала ни казнила масакре над цивилима у Индонезији. Британија је у Босну послала генерала Мајка Џексона који је у миру и неизазван 1972. наредио падобранцима да у Северној Ирској направе „Крваву суботу“. Израелу није замерена двоипомесечна опсада Бејрута 1982. када је страдало онолико особа колико и Муслимана у Сарајеву од 1992. до 1995. године. Да не говоримо о Раки, Наџафу, Фалуџи и Мосулу – чије снимке, док су постајали рушевине налик Хирошими, нико није објављивао на Западу.

Слика тог односа јасно је представљена у биографији беспризорног и људски одвратног Ричарда Холбрука. Џорџ Пакер је у Београду сатима слушао о Холбруку и Рату у Босни. Ипак је написао да је то био једини рат у коме се знало ко је злочинац а ко жртва. Неколико страница касније он пише како данас у новим околностима Запад више разуме Србе.

ФОТО: REUTERS

Генерал Ратко Младић је суђен пред судом који је направљен само за Србе. Хрвати осуђени за злочине над Муслиманима били су ту само украс. Још двехиљадитих београдски Данас објавио је це-де са документацијом о Сребреници која српску кривицу како ју је видело тужилаштво Хашког трибунала наводно ставља „ван разумне сумње“. Суђење Ратку Младићу довело је, пак, до тога да једна од три судије изузме мишљење и прихвати аргументе одбране! Када су 2013. позвани на панел УН о Трибуналу, који је сазвао тадашњи председник Генералне скупштине Вук Јеремић, судије Хашког суда нису смеле да дођу у Њујорк.

Због свега наведеног српски народ и сви који покушају да размисле хладне главе даће за право новинарки Љиљани Смајловић која каже да је српски народ сачуван тамо где је ратовао Младић. Треба ли шта више? Чак и те 2011. године – у врхунцу еуроентузијазма, пре него што се показало да Хашки трибунал ослобађа убице Срба, пре почетка онтолошке кризе Западне Европе и САД – није било лако хвалити се испоручивањем болесног генерала, тим коначним успехом „европских интеграција“. Председник Тадић се истина хвалио, али је његов израз лица говорио нешто сасвим друго. Онда се директор РТС-а Александар Тијанић досетио и као прву вест „Дневника“ емитовао писмо које је председнику Тадићу у вези са завршетком тог тешког и, веровало се, неизбежног чина послао престолонаследник Александар. Принца су демократе иначе бојкотовале и омаловажавале. Тадић је тада био популаран политичар, али имиџ му није због ове финте постао бољи. Принчев углед додатно је пао: „Опет сте издали српског генерала“ – писао је на дворски мејл један грађанин подсећајући на подршку коју је под притиском Британаца партизанима дао краљ Петар Други. Данас престолонаследников син принц Филип Карађорђевић изјављује саучешће породици и слави умрлог српског генерала.

Пишући о генералу Драгољубу Михаиловићу, кога је 2005. по трећи пут одликовао један председник САД, велики Слободан Јовановић је закључио: „За живота он је био гоњен, клеветан, мучен, и најзад уморен. Његово тело је разнето на комаде, и он нема гроба. Али они помени који му се чине широм целе наше емиграције, и на овом и на оном океану, показују да он и даље живи у души српског народа, и да ће живети докле год српско име буде трајало.“ Када је осуђен, генерал Младић је, вероватно не знајући за овај мало прештампавани Јовановићев цитат, рекао: „Живећу док има нашег племена и народа.“

Амин.