Од најбољег питомца до Хага: Животна прича Ратка Младића која никога не оставља равнодушним

Мало је личности из ратова деведесетих које су изазивале толико супротстављених осећања као генерал Ратко Младић. Његов животни пут, од најбољег питомца Војне академије до команданта Војске Републике Српске, а потом хашког оптуженика и осуђеника, био је испуњен ратовима, политиком, породичним трагедијама и вишегодишњим бекством. Ратко Младић умро је у Хагу, остављајући за собом биографију о којој ће се, сасвим извесно, још дуго водити оштре полемике.

Младић је рођен 12. марта 1943. године у селу Божиновићи, у општини Калиновик, тада у Краљевини Југославији, а данас у Републици Српској. Ратно детињство обележило му је живот од најранијих година. Имао је свега две године када су му оца убиле усташе.

Пут ка војном позиву започео је у Војној академији у Београду, коју је завршио као најбољи питомац у класи. Уследила је официрска каријера у Југословенској народној армији, а са распадом Југославије његово име све више је везивано за ратна дешавања на простору бивше државе.

Успон до команданта Војске Републике Српске

Прву значајну командну дужност у ратовима деведесетих преузео је 1991. године, када је постављен за команданта Деветог корпуса ЈНА у Книну. Већ наредне године постао је један од кључних војних команданата босанских Срба. У априлу 1992. ванредно је унапређен у чин генерал-потпуковника и постављен за начелника штаба и заменика команданта у команди Друге војне области ЈНА у Сарајеву. На ту дужност ступио је 10. маја.

Само два дана касније, 12. маја 1992. године, одлуком Народне скупштине тадашње Српске Републике, а на предлог др Радована Караџића, постављен је за команданта Главног штаба Војске Републике Српске. На челу ВРС остао је до 1996. године, а у чин генерал-пуковника редовно је унапређен 24. јуна 1994.

Током ратних дешавања Младић је доживео тешку породичну трагедију када се марта 1994. убила његова кћерка Ана, и то пиштољем свога оца, који је добио као најбољи питомац Војне академије.

ФОТО: REUTERS/Document

Крај војне каријере и све већи притисак

После завршетка рата почео је и период његовог постепеног удаљавања од војних структура, али и све тежих животних околности.

Под снажним притиском међународне заједнице и Хашког трибунала, тадашња председница Републике Српске Биљана Плавшић сменила је Младића у новембру 1996. године са места команданта Главног штаба ВРС и није га поставила за начелника Генералштаба.

Званично, његова војна каријера у Војсци Републике Српске завршена је средином 1997. године. Незванично, остао је официр ВРС све до 7. марта 2002. године, када је указом председника Републике Српске окончана његова професионална војна служба и када је формално пензионисан као генерал-пуковник.

Младић је, међутим, статус активног војног лица имао и у Савезној Републици Југославији. Председник СРЈ Војислав Коштуница пензионисао га је указом 28. фебруара 2001. године.

Пензију је примао до новембра 2005. године, када му је она укинута у време све снажнијег међународног притиска на Србију и све учесталијих захтева Хашког трибунала за његово изручење.

Годину дана касније уследио је још један ударац на личном плану. Сва његова непокретна имовина замрзнута је ступањем на снагу Закона о замрзавању имовине хашким бегунцима, који је парламент Србије и Црне Горе усвојио 7. априла 2006. године.

Године скривања, потраге и хапшење

Након окончања ратова и распада Југославије, Младићево име све чешће се појављивало у контексту истрага Хашког трибунала. Трибунал у Хагу подигао је против њега оптужницу, којом га је теретио за геноцид, злочине против човечности и кршење закона и обичаја рата током сукоба у Босни и Херцеговини од 1992. до 1995. године. Оптужница је у наредним годинама проширивана и мењана, да би се коначном верзијом Младић теретио по 11 тачака. За њим је потом расписана међународна потерница.

Од краја 1996. генерал Ратко Младић налазио се у бекству. Године које су уследиле провео је у скривању, користећи различите начине да прикрије свој идентитет. Једно време скривао се и под лажним идентитетом, а способност да се прилагоди околностима и избегне потрагу омогућила му је да готово 15 година измиче хапшењу.

Током 2006. године организованом полицијском рацијом разбијена је дугогодишња Младићева мрежа јатака. Ипак, до његовог хапшења прошло је још пет година. Младић је ухапшен 26. маја 2011. године у војвођанском селу Лазареву, а само пет дана касније, 31. маја, тадашње власти Србије изручиле су га Хагу.

Хапшење и изручење Младића Хагу тих дана били су ударна вест у светским и регионалним медијима. Тадашња министарка Снежана Маловић, између осталог, саопштила је да је „Србија испунила своју међународну и моралну обавезу и доказала да смо људи од речи“.

Западни новинари описивали су Младића као бахатог и арогантног официра, којег су се, наводно, бојали чак и његови најближи сарадници. Међутим, сведочења неких од његових најближих сарадника давала су знатно другачију слику његове личности.

ФОТО: MARTIN MEISSNER/AFP/Profimedia

Пресуда и последње године живота

Године бекства, хапшења и судског процеса у Хагу добиле су свој епилог 2017. године, када је Трибунал Ратка Младића првостепено осудио на доживотни затвор по 10 од 11 тачака оптужнице.

Затворку казну Младић је служио у притворској јединици у Шевенингену, где му се здравствено стање током година значајно погоршавало. Породица и адвокати више пута су тражили да му се омогући привремено пуштање на слободу како би лечење наставио у Србији, али су ти захтеви одбијани.

Његово дугогодишње нарушено здравље додатно је обележило последње године живота. Током боравка у притвору Младић је претрпео мождани и срчани удар, а питање његовог лечења и услова у којима је издржавао казну више пута је било предмет захтева његове породице и адвоката.

Ратко Младић иза себе је оставио животну причу која је нераскидиво везана за ратове и распад Југославије. За једне је остао симбол патриотизма и војничке одлучности, други су му лепили етикету лица које представља злочин и страдање. Управо због тих дубоко супротстављених тумачења, његово име ће и после смрти остати једно од најважнијих имена новије историје региона.