Гљеб и Растислав Марковић Тодорић, ученици древне монашке школе Свете Горе „Атонијада“

Светиња се не може својевољно пожелети и изнудити, већ се светиња једино може добити на дар. Јер то је највиши метафизички и духовни закон. Исто онако као што се људско срце или благодат Божија не задобијају, већ једино и само добијају на дар

(… наставак Путописа Василија Барског)

У време када Барски борави на Светој Гори, Хиландар је један од ретких манастира на Атосу који чврсто и по тачном поретку држи древно предање заједничке трпезе општежића.

Како ће наши цењени читаоци знати, манастирски начин живота се може одвојити у два основна поретка и правила. Први је општежиће, као заједнички поредак литургијског циклуса и служби, духовног напредовања и исповести, као и заједничке трпезе и манастирске економије. Овакво устројство живота преовладало је оснивањем великих монашких лаври, прво у Египту, Малој Азији и Палестини (Синају), а на Светој Гори од средине 10. века, делом Великог Атанасија Атонског. Други пак поредак монашког живота је идиоритмија (особеножиће), које своје корене црпе директно из пустињског аскетизма, где би се Свети Оци окупљали на заједничку молитву о великим празницима, док би остатак времена живели у строгим усамљеничким подвизима. Овакво устројство данас на Светој Гори можемо да сретнемо у скиту Свете Ане, који се састоји из мноштва засебних келија и једне заједничке саборне цркве, као и у главном граду Кареји, где велика црква Протата сабира све ондашње келиоте о великим празницима.

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

Ниједно од ова два устројства није боље или лошије од другог, али проблем настаје када се општежиће због опуштености почне претварати у својевољност, и када идиоритмија због отуђености престане да сабира. Барски ће нам указати управо на овај процес.

Он каже да се у свим другим манастирима братија сабира на заједничкој трпези само о недељи и већим празницима, а другим данима свако чини како му је воља, док се једино у Хиландару још увек чврсто држи светоотачко предање опште и јединствене трпезе свакога дана. Јер је то, како Барски већ као монах, а не само путописац, излаже, основни начин како се директно одсецају у човеку својевољност, непокорност, мржња према браћи, лакомство, тајноједење, саблазан и гажење очинских заповести, а задобијају смирење, послушање и љубав према другима, као што и приличи сваком достојном монаху.

Хиландар је један од ретких манастира на Атосу који чврсто и по тачном поретку држи древно предање заједничке трпезе општежића

Још и више од тога, наши свети оци Хиландарци изразито су волели и неговали једнакост међу собом, те се строго држао поредак да свима мора да буде једнако и исто служено, како то налаже и сам дух правде, док се у многим обитељима онога времена обичавало да се, из различитих разлога, некима спрема боља храна, а другима лошија.

На крају, придржавали су се строгог општег светогорског правила о вечерњем сухоједењу, где би монаси читаве Свете Горе практично уместо вечере (а на Светој Гори постоје само ручак и вечера) узимали покоју маслину или орашасти плод или друго некувано јело, док би они у већем подвигу добијали благослов да и ово мало прескоче и да једу само једанпут дневно.

ЈЕДИНСТВЕНИ ОБИЧАЈИ И ТРАДИЦИЈА

Василије Барски ће описати неколико веома значајних и занимљивих обичаја и предања који су јединствени нашем манастиру Хиландару на читавој Гори Светој, и од којих се већина и данас живо негује.

БОГОРОДИЧИН ТРОН

Иако се читава Света Гора назива Вртом Пресвете Богородице, и многобројне чудотворне иконе Богомајке красе скоро све веће обитељи светогорске, ипак се њена игуманска палица и њен трон налазе у нашем светом манастиру. Ово предање се установило током векова, када је сама икона Богородице, после дуготрајног раздора међу монасима поводом избора новог игумана, сама три пута засела на игумански трон и тиме јасно свима ставила до знања да је од сада она игуманија. Свети Оци су ово примили крајње озбиљно и читав манастирски поредак је од тада био устројен по новом начину. Званичан назив игумана више није постојао. Или су постављани епитропи – надзорници (један за унутрашње манастирске потребе, а један за спољне послове), или је биран један намесник трона који се свагда потписивао само као „са-игуман“, дакле помоћник Пресвете Богородице. На крају, и читав литургијски и манастирски живот били су подређени управо Њој, те су на свакодневним службама свештеници – чредници, канонарси и остала братија за своја послушања благослов узимали не од игумана, већ, направивши дубоки поклон и целивајући икону, од саме Богомајке.

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

ДРЕВНИ ОБРЕД ЛОМЉЕЊА ХЛЕБА

Сваке недеље, сагласно типику и ктиторској заповести, припремано је кољиво управо у част Богородице Тројеручице, и потом заједнички дељено и узимано на општој трпези. Овај обичај данас је на целој Светој Гори инкорпориран у обред „Панагије“ (παναγία), који подразумева и заједничко ломљење делова причасне просфоре.

Обредно ломљење хлеба старо је колико и само човечанство. Сам обред је свагда подразумевао своја три есенцијална ритуална елемента: благодарење Богу, благосиљање хлеба и ломљење хлеба руком. А право да преломи хлеб имао је само домаћин куће – pater familias, то јест првосвештеник, а на Светој Гори духовни заступник братства пред Богом, игуман манастира.

Овај древни обред сусрећемо још у Старом завету код најтајанственијег пророка и свештеника Бога Свевишњега – Мелхиседека. У његовом чину и сам наш Господ Исус Христос обредно је ломио хлеб на својој Тајној вечери, а потом и пред ученицима након васкрсења. На крају, он је живи нуклеус и нашег народног постојања, јер не може бити Србина који не слави славу и не ломи колач своме свецу.

БОСОНОГИ ЈУНАЦИ

Канонарх (или још типикар), монах који је одговоран за доследно и правилно испуњење целокупног поретка богослужења, управљајући тиме шта и када треба читати, у Хиландару је своје послушање извршавао у чарапама, и то, како је записао Барски, из разлога да би се сачувао мајсторски мермерни под цркве по коме се гази.

Да би се сачувао мермер? Чарапама?

Па зар тамо не пролазе стотине монаха?

И још толико верних поклоника?

И ко је још то сачувао мермер чарапама?

Али ово су питања која постављају наш земаљски ум и прагматична логика, обоје слепи за узвишене мудрости духовног живота.

Наиме, канонарх је једна од најодговорнијих манастирских дужности и послушања. Захтева беспрекорно познавање огромног броја црквених књига и правила и кристалну концентрацију током свакодневних дугих богослужења. Кроз ово послушање пролази већина монаха, а оно због своје захтевности снажно трансформише свакога од њих. Е сад, замислимо човека који пар година и лети и зими и по мразу и по врућинама иде у чарапама из чуварности према свом манастиру. И то још чини као свето послушање према својим духовницима, без роптања, без запитаности: „А што баш ја?“, без помисли: „А шта ће мени ово?“ Човек који прође кроз такво искуство изродио је брижност према сваком камичку на оном светом месту. Е, то су они свети обреди послушања којима су се људске душе трансформисале вековима тамо. То је и она дршка од метле, која је, по светогорском предању, процветала па још и донела плода, пошто ју је монах заливао годинама по благослову свога старца. Тако су Свети Оци Хиландарци и чарапама чували наш љубљени Хиландар.

ВОЉА ИКОНЕ

Барски ће у својим записима овековечити и један чудноват обичај који је чуо по сведочењу многих светогорских монаха, као и директних очевидаца.

Наиме, описавши чудотворне и највише поштоване манастирске иконе: Богородицу Тројеручицу, икону Светог Георгија и друге две, записује како се при њиховом изношењу на литије, када бивају ношене изван манастира, почињу да се тресу и поскакују и њишу заносећи се тамо и овамо, те тако нанесу и физички бол онима који их носе на рукама. Као да саме иконе не желе да буду померане из својих манастирских обитавалишта.

Наши свети оци Хиландарци изразито су волели и неговали једнакост међу собом, те се строго држао поредак да свима мора да буде једнако и исто служено, како то налаже и сам дух правде

Наравно, он, иако добре и поверљиве душе, никако не може да се помири са реалношћу овога факта, те чак и самим монасима саветује предострожност, али видећи непобитну искреност хиландарске братије, и сам остаје без даље аргументације.

Појање се на Хиландару у старини, као и у време када нам Барски оставља записе, одвијало на тај начин што су свакодневне службе држане по нашем народном напеву, док су празничне и недељне службе биле певане византијским напевом, али увек на србском језику.

Важан показатељ брижности за очување старих традиција и предања јесте и то што су Свети Оци Хиландарци, после једног изнимно тешког историјског периода матице Србије под комунизмом, у коме је манастир био под директном претњом гашења, а спасен чудесном акцијом Светог Владике Николаја Велимировића и наших старих војних ветерана из дијаспоре (догађај који свакако заслужује један посебан чланак), у манастиру брижљиво одгојили једну читаву генерацију појаца, која ће поново успоставити старо правило заједничког народног и византијског црквеног појања.

ДАР НЕБЕСКИХ БИЋА

На дан Ваведења у Храм Пресвете Богородице, славе нашег манастира Хиландара, игуману манастира Ватопеда представља се сва част и власт обитељи и он практично постаје хиландарски игуман на један дан. Тако исто се дешава и на празник Благовести, када наш игуман началствује Ватопедом на дан њихове славе. Овај јединствени обичај на Светој Гори међу два братска манастира сведочи о несвакидашњој причи о оснивању нашег манастира и његовом судбинском значају и за саму ватопедску обитељ.

Ова тема је свакако достојна свог јединственог излагања и есеја, али ми желимо да посветимо један њен метафизички аспект, који је есенција постојања нашег љубљеног манастира свих ових векова.

Јер светиња се не може својевољно пожелети и изнудити, већ се светиња једино може добити на дар. Јер то је највиши метафизички и духовни закон. Исто онако као што се људско срце или благодат Божија не задобијају, већ једино и само добијају на дар

Овако то беше:

Наш млади принц Растко долази на Свету Гору одушевљен оним великим призивом душе која жели да читаву себе поклони и преда Богу. Да то уопште није била некаква породична намера, како се зна полемисати, говори и војничка потера коју организује велики жупан Немања како би вратио свога одбеглог сина. У народу је остало и предање о месту у коме се Растко сакрио прве ноћи пред одлазак на Атос – манастир Кончул (3 km од Рашке).

Не треба заборавити да је монаштво у Србији тога времена било саставни део духовног живота народа. Бројни манастири, међу којима су и Стара и Нова Павлица са краја 9. века, знаменити Ђурђеви Ступови (20 година пре Савиног монашења), као и импозантна Студеница са најлепшом мермерном пластиком тадашње Европе, биће завршени неколико година пре Растковог одласка на Свету Гору. А веома је занимљив податак који нам даје Свети Николај Велимировић да је чак и у царском граду Солуну постојао манастир Филокалис са многобројним српским монасима који су активно учествовали у одбрани града од напада Сицилијанаца много пре времена самог Светог Саве.

Међутим, очито да је Гора Светих Стараца била она стена мудрости на коју си морао да ступиш ногом зарад задобијања највиших знања. И зато се наш племенити млади принц, као и небројени философи антике, отиснуо на пут тражења Бога и светости, жртвујући за то све земаљско царство.

Из тог одушевљења светошћу он одлази и до манастира Ватопеда након свог монашења у Русику.

Из тог одушевљења светошћу он гради, и зида, и обнавља, чак и ако није његово, чак и ако је туђе, али је зато светиња.

Толико да се манастир Ватопед удвостручује у површини и здањима, а данас у манастирској порти постоји камена линија од које, по предању монаха, иде све оно што је Свети Сава изградио у обитељи. Линија се налази на средини манастира.

Из тог истог одушевљења светошћу он позива и свог рођеног оца, који се већ био замонашио у Студеници 1196, да му покаже каква је Атос ризница духовности.

И тада отац и син обилазе читаву Свету Гору и обилато дарују монашке обитељи, толико да у многима одмах постају уписани као други оснивачи и велики ктитори.

Касније ће Свети Сава и самостално спасити још три чувена светогорска манастира: Филотеј, Ксиропотам и Каракал.

И не зато што је њихово, или зато што хтеше нешто за себе, већ зато што је светиња.

Јер би у противном можда били мало пажљивији у трошењу свог злата у Ватопеду и другим страним манастирима.

И онда им се јавља посланик Божији небески, да ли у телу анђела, да ли у телу монаха, да им јави вољу Божију – да и Срби добију свој дом, на месту светогорског Хиландара.

И тада велики жупан Немања и племенити принц Растко, сада монах Симеон и монах Сава, одлазе да измоле светињу, и то, пазите, не за себе, већ за манастир у коме су монаси, јер су тамо у послушању игуману Ватопеда. А могли су за себе, јер је њихов најближи рођак цар читаве империје, Алексије III Анђео. Могли су да му ишту шта год су хтели.

Али у духовном свету нема прескакања. Нема изигравања послушности само док ми годи. Нема својевољног задобијања, јер је онда и сва она Савина и Симеонова милостиња само добро осмишљена игра и лукавштина, а не чисте душе добродетељ.

И они одиста од цара и добијају манастир као део ватопедског имања. И тада се, Богу Светом од срца хвала, игуман читаве Свете Горе – Прот, са целим сабором стараца, успротиви томе и заложи да се манастир Хиландар не унизи и да остане у свом дотадашњем достојанству независан и самосталан.

И тек тада Свети Сава, са благословом и Прота и игумана Ватопеда, доби од цара Императора наш манастир на дар у вечност.

И зато је Хиландар истински – дар. Јер светиња се не може својевољно пожелети и изнудити, већ се светиња једино може добити на дар. Јер то је највиши метафизички и духовни закон. Исто онако као што се људско срце или благодат Божја не задобијају, већ једино и само добијају на дар. И зато су наши древни епови и песме непогрешиво запамтили наш манастир Хиландар као Вилиндар – дакле као дар небеских бића.

Василије Григоревич Барски био је један од првих великих путописаца који је посетио Хиландар и један је од оних истинских духова племените авантуре онога времена. Његови дневници и записи дали су нам несвакидашњи увид у свакодневни живот светогорских отаца и духовника, вреву главних тргова Цариграда, Атине, Рима, Јерусалима, као и небројено много места која су укључена у његова путовања. И зато остајемо неизмерно захвални јер смо кроз њих успевали не само да реконструишемо догађаје и године, већ и укус некадашњих епоха и збивања.

(Крај другог дела)