Шта Хиландар значи нама? Србска Царска Лавра манастира Хиландара је бисерна кошница нашег љубљеног народа. Свако ко је из нашега рода досезао ону вечну истину, исказану индијским мудрацем Тагором: да се човеком постаје тек када садиш дрвеће под којим никада сам нећеш седети, зидао је и уграђивао част себе у наш Хиландар

Све што је вредело остављало је трага у њему. Све што је било вредно чувано је у њему за будућа поколења. И не зато што смо ми људи свагда успевали да одаљимо вртлоге времена који су нам били наметани, већ зато што су помоћ Неба и покров Пресвете Богомајке свагда били тако очигледни.

Свети оци хиландарци непогрешиво кажу: како је на Хиландару, тако је и у Србији, и како је у Србији, тако нам је и на Хиландару.

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

Било је времена када нам је туђа рука управљала земљом; тада нам је туђа рука вршљала и Хиландаром. И сваки пут када се наш Хиландар обнављао и градио, обнављала се и наша Србија, још више оснажена за нове мученике, подвижнике и јунаке. И зато хиландарске изреке нису тек добро смишљене пословице, већ истине уклесане у камену живом. А сваки камен тамошње опеке прожет је вековима молитве, подвига и бдења. Или, како то са страхопоштовањем зна да каже велики духовник Хиландара, јеромонах Амвросије: „Ја служим на камену олтарском на коме је путир приносио сам Свети Сава.“

И зато је ослушкивање историје Хиландара у ствари прича о нашој суштини. О нашој племенитости, о нашој добродушности и о нашој духовној лепоти. И не зато што смо ми ичим бољи од других народа на овој Божијој земљи, већ зато што смо кроз векове страдања и борбе још увек задржали ону Небеску Христоликост у себи. Зато што је сваки наш Крст свагда био и наше Васкрсење.

Блогери древних времена

Историја прошлих времена обично нам долази кроз камен или дрво, или, у најбољем случају, кроз неки писани документ, књиге, повеље или пергамине. Када наши данашњи савременици добију у руке такве артефакте, њима обично предстоји дуг и мукотрпан посао како би реконструисали низове и токове тих прошлих збивања. Међутим, чак и ако се датуми поклопе и ако се бројке правилно зброје, нама умногоме недостају оне есенцијалне ствари из људске свакодневнице које нам живот чине живим.

Ми знамо када је које здање дигнуто, али не знамо како су људи у њима живели. Ми знамо за датуме рођења и смрти великих личности, али не знамо какве су снове ноћима снили. Ми знамо када су које државе осниване, али не знамо колике су сузе, крвца и бол за њима лили.

Данас, када желимо да осетимо тај дух и обичаје људи далеких егзотичних места, ми обично погледамо видео-путовање нашег омиљеног блогера. Али и стари свет је такође имао своје блогере. Они су се звали – путописци.

И сваки пут када се наш Хиландар обнављао и градио, обнављала се и наша Србија, још више оснажена за нове мученике, подвижнике и јунаке

Пред нама су три највећа руска путописца онога времена која су везана за наш манастир Хиландар. Неки од њих су уједно и први писани и ликовни извори који ће нам записати и пренети свакодневни живот монаха, дисање оног времена и непроцењиве детаље на основу којих ћемо успевати да реконструишемо читава збивања и епохе.

Василије Григоревич Барски, велики интелектуалац и ерудита, али и велики авантуристички дух века. Човек који је самостално пропутовао огроман део хришћанске Европе и Оријента и који нам је оставио јединствена сведочанства о староме свету.

Виктор Иванович Григоревич, академик наука Петроградске империјалне академије, доктор лингвистичких наука и вишекратни предводник специјалних научних мисија Руске Царевине на Балкану. Биће заслужан за откривање неких од најстаријих древних српских рукописа у библиотекама Свете Горе.

И напослетку, једна од најмонументалнијих личности свога века, епископ Порфирије Успенски. Православни јерарх, историограф, палеолог, византолог и оријенталиста. Не постоји значајнија личност његовог времена у Европи са којом није имао писмену преписку или лично познанство, а део те пребогате архивске грађе ћемо открити у овдашњем излагању. Његова интелектуална заоставштина и написана дела представљају један од најкомплетнијих научних и систематских радова тадашње епохе.

И као по благослову промисла Божјег, сва тројица су дијаметрално супротних карактера, стилова писања и својих службених положаја, те ће дати јединствен печат и несвакидашња запажања у својим повестима.

Василије Григоревич Барски (1701–1747), бронзана скулптура, Кипар

Наука, перо и авантура

Василије Григоревич Барски је рођен на самом прелазу значајних векова – 1. јануара 1701. године. То је време које ће пресудно одредити и обликовати и нашу данашњу модерност. То је златни век Шпаније, златно доба Холандије и велики век Француске, у којима ће музика, књижевност, уметност и архитектура добити свој несвакидашњи процват. То је и епоха упечатљиве научне револуције, време Кеплера, Галилеја, Декарта, Паскала, Хука, Лајбница и Њутна. А до рођења Василија Григоревича Европа ће већ владати калкулусом, логаритмом, електрицитетом, телескопом, микроскопом, законима кретања и првим рачунајућим машинама. Тај дух епохе великих открића играће пресудну улогу за читаву једну генерацију људи тога времена.

Барски каже за себе да је још од најранијих ногу сањао чудесне далеке земље и путешествија по свету. И заиста, жеља не да му се остварила, него је, захваљујући широком научном интересовању и свом богатом класичном образовању, постао један од изузетних историјских извора свога времена.

А то своје образовање он започиње у древном руском Кијеву. Прво код приватних учитеља, пошто је потицао из добростојеће трговачке породице, а затим у клупама Кијевско-Могиљанске духовне академије, личним препорукама чувеног Теофана Прокоповича, главног организатора велике Петрове црковне реформе.

Међутим, због болести ногу мораће да се премести на запад, у Лавов, ради лечења. Ту ће се накратко учити на унијатском универзитету, под видом да је католик, али пошто је његова досетка убрзо била разоткривена, морао је напустити тамошње усавршавање.

И тако, већ следеће године полази на своје дуго сањано путовање. Прва одредница били су гроб и мошти Светог Николаја Мирликијског, који су се чували у Барију у Италији. На том поклоништву проћи ће кроз Словачку, Мађарску, Аустрију, па потом Рим, Напуљ, Венецију, Болоњу и Фиренцу, свуда остављајући свеобухватне описе живота и људи.

За нас је посебно занимљива једна цртица из Барија, где ће остати заробљен у граду, са још једним пријатељем, неке две недеље због тренутног понестанка новца, хранећи се при сиротишту грчке православне цркве и свакодневно обилазећи бродове на пристаништу како би измолили од неког капетана наставак путовања ка Азији. И када су им све наде већ биле потонуле, запазиће их неки богати Србин, трговац, који је пословао у Барију, и домаћински нахранити, напојити, одети, купити све потребне карте и још их отправити са сумом новца за наставак путовања. Василије Григоревич ће тада први пут осетити оно наше пословично гостопримство и љубав према немоћнима, које ће свако од наших путописаца истицати као круну гостопримства међу свим манастирима Свете Горе.

Након овога Василије Барски креће пут Оријента. Провешће неко време у Солуну и први пут обићи обитељи Атоса. Потом посећује јонска острва и Кипар, одлази у Палестину и Свету земљу. Затим ће у Каиру упознати Александријског патријарха Козму, на чијем подворју остаје пар следећих година усавршавајући старогрчки језик.

Након овог кратког предаха креће пут Арабије, бива на Синају у манастиру Св. Катарине, обилази читаву Сирију, затим Александрију, Самос, Хиос и Триполи, где ће и живети наредних пар година, изучавајући литературу, философију, логику и природне науке.

Василије Григоревич Барски је рођен на самом прелазу значајних векова – 1. јануара 1701. године. То је време које ће пресудно одредити и обликовати и нашу данашњу модерност. То је златни век Шпаније, златно доба Холандије и велики век Француске, у којима ће музика, књижевност, уметност и архитектура добити свој несвакидашњи процват

У Дамаску, од стране Антиохијског патријарха Силвестера, са којим је био искрени пријатељ, бива пострижен у монашки чин са именом Василије. А те исте године биће замољен од Кипарског архиепископа Филотеја да предаје латински на тамошњој академији, а потом и на академији на Патмосу, где ће проживети неких десетак година.

У једном тренутку бива позван од амбасадора Руске Империје у Цариграду (Истанбул је тада један од најзначајнијих центара света) да постане званични протонамесник дипломатске мисије.

И заиста, предивни су путеви Господњи, јер да Василије Барски није одбио ову ласкаву позицију, ми вероватно никада не бисмо имали његове непроцењиве списе и забелешке о Атосу, јер ће он наредне две године провести управо на Светој Гори.

Његова познанства отварају му све библиотеке и ризнице манастира, а његово стечено знање језика омогућава му да начини један од првих монументалних каталога хрисовуља, повеља, царских даровница и устава читаве Свете Горе.

Ови спискови представљају изнимну историјску драгоценост, нарочито као сведочанство о многим документима и споменицима који, нажалост, нису доживели до данашњег времена.

Последње године свог живота Барски ће провести у родном Кијеву, предајући на Кијевској духовној академији. У аналима остаје да су на последњој погребној поворци учествовали сви полазници и професори Академије, у читавом граду звонила су звона, а најбољи ученици латинског језика читали су епитафе над његовим одром. У његов кивот тада је положено разрешно писмо*, које је написао лично јерусалимски патријарх Хрисантон.

* Разрешно писмо или опростна књига један је од најдревнијих руских православних обичаја (помиње се још у Несторовом летопису), где се покојнику тихим гласом прочита молитва са листа папира, написана од стране неког значајног духовника, па се онда тај лист папира ставља у покојникову десницу и тако спушта у земљу.

Василије Григоревич представља један од најзначајнијих црквених историјских извора 17. и 18. века. Његов стил писања, поред прелепог архаичног руског језика, обилује објективношћу, непристрасним запажањима, уважавањем разноликости традиција на које наилази, али и личном скромношћу и критичношћу. А по богатству материјала, детаљима и личним запажањима скоро да је јединствен за своју епоху.

Поред пребогате литерарне вредности, Барски је оставио и читаву колекцију цртежа природе, архитектонских планова и скица фасада. Ти цртежи представљају важан историјски извор о архитектури Атоса, а 2017. године од стране Владе Свете Горе био је пуштен у оптицај један сет поштанских марака управо са скицама Барског.

Цртежи Василија Барског на поштанским маркама

Најлепша црква Свете Горе

Путописац који је обишао скоро читав хришћански тадашњи свет, који је боравио у највећим метрополама империја и царстава, који је, дружећи се лично са патријарсима Оријента, бивао у свим легендарним монашким обитељима Истока, отвара своје казивање о нашем љубљеном манастиру са једном огромном апологијом и искреним извињењем читаоцу, јер му недостају речи довољно раскошне и довољно узвишене да би описао сву небеску лепоту Саборне цркве Хиландара, која недвосмислено превазилази све остале храмове светогорских манастира.

Још додаје да манастир има најлепшу и најплодоноснију и једну од највећих по размерама земљу од свих других манастира Свете Горе. Обимом своје крепости мањи је само од Велике Лавре и Ватопеда, али својом лепотом, у очима Василија Григоревича, превасходи свима њима. Барски ће, кроз читав свој текст, манастир Хиландар упоређивати управо и само са Великом Лавром Светог Атанасија, као најстаријом, и манастиром Ватопед, као најпрестижнијим међу другим светогорским обитељима, што само по себи говори каквим је достојанством и царским духом одисао наш Хиландар још од давнина.

Тврдњу да Хиландар има најлепшу саборну цркву Свете Горе, Василије Барски неће изрећи невешто или као неки занесењак, већ ће, као озбиљан научник, написати читав један мали трактат о свим оним детаљима архитектуре и елементима градње који и заиста показују њено мајсторско и строитељско превасходство над другим храмовима.

Првом својом врлином, којом заслужује указано првенство, он назива саму импозантност Саборне цркве, њено централно место у оквирима манастирских зидина, на које се не наслања нити додирује иједним својим делом, као и масивни камени фундамент, ради којег је постројено многоступно степениште за улазак у храм. Обилује пространошћу са архитектонски изврсно пројектованом комуникацијом. Поседује укупно 11 врата, 7 спољних и 4 за унутрашњи пролазак.

Хиландарски мермер је једнообразан и одабиран стриктно од целих комада стена, што је израз највећег могућег квалитета. Рађен је невероватним мајсторским умећем и, заједно са његовим јединственим масивним мермерним носећим стубовима, углађенима до тачке да се у њима могло безмало огледати, представљао је врхунац технике и знања. Иако су ватопедски стубови храма најскупљи од свих других, због изнимно тврдог камена од којег су рађени, хиландарски стубови, који се при томе налазе посреди самог храма, грандиозних су размера и својом висином и лепотом преузвишују све друге.

Виктор Иванович Григоревич (1815–1876), Фото: Wikimedia Commons / САНУ / Public Domain

У вези са овим, Барски ће поменути и врхунски мермерни под католикона и његову мајсторску орнаментику, према којој су Хиландарци неговали нарочито поштовање, а за коју је везана и једна веома посебна традиција коју ћемо описати нешто ниже.

На боковима храма налазе се простране певнице које су украшене стасидијама првокласне израде и естетике, а иза њих се налазе наменски пројектовани прозори оивичени стилским мермером. Храм поседује по броју 104 окна, великих и малих, начињених у различитим бојама и преплетима, а заједно држаних неким материјалом који се на грчком назива – типсос (τύψος).

Брод цркве је узвишен и степенасто уређен, а не раван као у другим светогорским црквама. Тако да, када човек прелази из друге припрате у прву, он ступа на 5–6 степеника и узвишује се уласком у прву припрату. А тако исто уласком из прве припрате у саму цркву.

Оваква пропорција односа свакако је била условљена и самом конфигурацијом терена, јер манастир и одиста има благи пад према свом југозападном делу, али је њена метафизичка симболика несвакидашња, јер човек, приступајући већој светињи, узвишује се све више нагоре, исто онако како се то дешава у духовном напредовању ка Богу и Небу. Као да је храм одувек и требало ту да буде саздан.

Даље, сводови цркве су украшени са четири куполе, у крстообразном поретку. И то тако да друга, то јест последња припрата има једну, прва припрата две куполе, док је сам католикон дариван са једном масивном куполом, која је размерама већа од свих осталих. Остаје записано у предању да је покров храма, још од најстаријих времена, био сачињен од неког нарочитог олова које је у себи садржало непроцењиве количине не само сребра већ и самога злата. По томе је Хиландар био чувен широм читаве Свете Горе. Те су чак и солунски Жидови (Жиди Солунскии) покушали да се на свакакве начине домогну тог нарочитог покрова, нудећи огромне своте новца и још бесплатно покривање храма другим, новим оловом. Но, познавши монаси њихову лукавштину, одбише све њихове понуде. Али и до данашњих дана, како пише Барски, ови дају новац манастиру под знатно нижим каматама од свих других манастира Свете Горе.

У опису ће још бити поменуто да су сви занатски украси на иконостасу и око целивајућих икона начињени једном нарочитом префињеношћу. А поред свега овога, Хиландарска саборна црква поседује један од најлепших полијелеја на Светој Гори, успоредив само са оним Ватопедским и Ивиронским.

На крају, невероватан живопис цркве израђен је чувеним грчким мајстором Панселином, истим оним који је украшавао централну цркву Свете Горе – Протат, у Кареји. У свом закључку о цркви, Барски каже да се Хиландарски храм по својој лепоти и раскоши може упоредити само са древном црквом Нове Обитељи са Хиоса, делом ктитора цара Константина Мономаха из 11. века.

Светогорска Троја

У својим белешкама Василије Григоревич ће нам оставити једно интересантно запажање које је сведок вековној мудрости наших ктитора и градитеља, али и бурној прошлости саме Свете Горе. Наиме, он описује како у Хиландару практично постоје две насеобине. Једна која се налази ван зидина и везана је за пропратне манастирске објекте, коњушарнице, мазгаре, ковачнице и друге објекте наменске потребе, као и за живот манастирских радника и благочестивих испомагача обитељи. Друга је пак насеобина била унутар самих зидина и била је везана за строго духовни живот манастира: монашке келије, параклиси, гостопримница, игуменарија, библиотека, ризница, монашка трпезарија и друго.

Занимљиво је да наш Хиландар и до дана данашњег држи управо исти овакав поредак ствари још од својих првих времена. Али оно што је за нас данас незамисливо, а на шта ће нам указати Барски, јесте да је такав, да кажемо, „лежеран“ распоред живљења себи могао да дозволи само још један манастир целе Свете Горе, манастир Ксиропотам, и то вероватно због свог добро прегледног места нахођења, док су све остале светогорске обитељи морале и коњушарнице, и мазгаре, и ковачнице, и све остале објекте и делатности да чувају унутар зидина својих манастира због великих харања разбојника током низа векова. О озбиљности времена, чак и у тренутку када Барски борави на Светој Гори, говори и податак да је у пиргу Светог Георгија, другој по величини кули после импозантног пирга Светог Саве, у потпуности активна и права затворска тамница за оне који нарушавају манастирски поредак и живот (безъчинствующихъ).

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

На овом свом „повлашћеном“ статусу Хиландар, у првом реду, може да захвали изванредној стратегијској позицији и планинама које закривају његово постојање, тако да скоро до самог приласка до њега човек буквално може проћи на пар стотина метара, а да и не зна да је прошао поред једног од највећих манастира Свете Горе. У другом реду, захваљујући грандиозном систему одбране и дојаве, који је добрим делом утврђен нашим Светим краљем Милутином и који се састојао од приморске тврђаве, монументалног пирга у Савином Пољу и пирга који данас није у целости, а налазио се на висовима изнад манастира. Такав систем је могао да дојави претњу сатима, па и данима пре њене ефективне реализације.

Али пре свега и изнад свега овога, захваљујући неустрашивом духу наших вукова и змајева, који, иако монаси, бранише голим рукама и животима нашу прадедовску обитељ. (Легендарна је одбрана манастира и игумана Данила и братије од језиве Каталонске компаније, која је до темеља опустошила цело полуострво Атоса.) Те тако остаде по чувењу да је Хиландар једини манастир читаве Свете Горе који никада није освојен од туђих освајача.

И ако постоји и један лепши доказ о нашем древном тројанском пореклу, онда је то свакако манастир Хиландар – наша светогорска Троја, која никада није била освојена силом туђе руке, али је била отета када отвори капије своје, због свог меког срца и свога гостопримства.