Тамо где се душа одмара

Крајпуташи су изворно из Западне Србије, подизани циљано на прометним местима у селу, изван гробља – мужевима и синовима, браћи и очевима, чија су тела остала по силним бојиштима, а кости расуте по знаним и незнаним висовима, рововима и јендецима

Дуб од камена (усправни камени споменик), крајпуташ као кенотаф (споменик над празним гробом), више је од било ког надгробника. Он није само камен сећар, успоменик на раскршћу или у порти црквеној. Он је вечник онога ближњег чије тело није ту, под крстом, али душа мирује у родном крају.

Крајпуташи су изворно из Западне Србије, подизани циљано на прометним местима у селу, изван гробља – мужевима и синовима, браћи и очевима, чија су тела остала по силним бојиштима, а кости расуте по знаним и незнаним висовима, рововима и јендецима. Многи се нису ни у ковчегу, волујском запрегом, вратили кућама, али су вечна жал и помен на њих остали оплемењени у камену, као празни надгробник и дуга рушница на ближњег.

Ти камени стубови, у немој борби против заборава, као граничари једног времена, подизани већином до почетка Другог светског рата, украшавани су орнаментиком крста, лика (портретом или фигуром покојника), флоралним украсима, звањем и занимањем, епитафом као опоруком или стиховима („О синови моји соколови, сачувајте крст и веру, то сам реко на умору“ – село Брезна).

Већина њих датована је. Ако се зна где је ближњи страдалник остао, уклесавају се место и то време, као и имена сродника који спомен подижу. У рудничко-таковском крају тих камених белега опстало је преко три стотине, а неколико њих није подигнуто ратницима. Има један који је неко подигао себи за живота (1835). У Брђанима је, на пример, механџија Ђорђе Јелић подигао свој крајпуташ пред кафаном, под записом (светим, заветним дрветом), закрштеним храстом.

Са Ибарске магистрале, изласком из Брђанске клисуре из правца Горњег Милановца ка Чачку, испред фудбалског игралишта, пре надвожњака, скрене се десно, у варошицу села Брђани. Ту је најпрепознатљивији топоним села, чувено здање „Радојкина кафана“ (некада турски хан на друму поштанскоме, зграда Капетаније и механа). Кроз своје постојање, зграда је променила више власника, али је у времену кафанског столовања брачног пара Љубивоја и Радојке Савић остала тим именом у предању новијег времена, од седамдесетих година прошлог века. Заштитни знакови кафане јесу храст цер који наткрива њену терасу и крајпуташ, поносник Брђана. То је Ђорђе Јелић, механџија, који је за живота подигао себи успоменик, сећар, дубећи камен који називамо крајпуташ.

У Брђанима живе две куће Јелића. Сеоска слава је Спасовдан (увек 40 дана после Васкрса) и крстоноше са свештеником долазе под овај запис, а у селу има укупно 13 закрштених стабала

Именослов „крајпуташ“ примио се у народу спонтано. Први га је тако, пером, у својој збирци изворне поезије Плава линија живота – срески сеоски споменици, крстио Бранко В. Радичевић (1925–2001), књижевник из Чачка.

Спомен огромне капе (70 × 70 цм) на темену обрастао маховином. Поменута „капа“, сем улоге лепшања дубећег камена, пружа и физичку заштиту од кише и снега и сврстава га у групу крајпуташа, тзв. капаша. Укошена форма поменуте камене наткривке има висину 32 цм, а дебљина плоче је 12 цм. Од земље до врха, стуб има висину од 2 метра и 15 цм. Камен је жути пешчар-тоциљњак (врста мекшег пешчара погодног за клесање) из локалног мајдана (каменолома) Тоцилине, села Брусница.

Временом је дуб патинирао мрко-зеленкасто и круни се. Лице крајпуташа окренуто је истоку, одакле сунце изгрева. На врху је исклесана српска круна (28 × 28 цм), са оцилима и венцем храстовог лишћа у кружној форми. Изнад круне, у горњим угловима лево и десно, две су седмокраке звезде. Ниже, са стране грба, анђели раширених крила.

Испод је у полукругу уклесано:

ЂОРЂЕ Е(Ј)ЛИЋ.

ФОТО: Саша Савовић

На истој страни, у каменој пластици, људска је фигура до појаса, сада потпуно окруњена. Лик Ђорђев у капи (фес са кићанком), зеница широко отворених, дугих и изражених бркова. Закопчан до грла, са 12 пуцади (дугмади), десна рука положена на груди. Лепо ишарана чутурица окачена је о превој надлактице исте руке. Лева рука уз тело, овлаш додирује оружје, широк појас, јатаган и кубуру. Висина попрсја је 76 цм.

Испод, у раму (34 × 58 цм), као физички одвојеној композицији, уклесана су слова у шест редова. Она више не постоје, али се из сачуване документације црнобелих негатива Музеја рудничко-таковског краја рашчитава:

ЗА СВОИ И
СВОИ ПОТО
МАКА СПО
МЕН 31. ЈУЛИЈА
1852. ГОД.
У БРЂАНИМА.

Лева бочна страна (49 цм) и наличје спомена су празни. У наличју има плитко удубљен простор (31 × 90 цм), као рам, са лучним завршетком горњег дела поменутог рама. Можда је Ђорђе Јелић желео још неки орнамент или опоруку, или каменописац није стигао да то оствари.

У десној бочној страни уклесана су 262 слова и броја у 37 збијених и дубоких редова:

„НА ДЕСНОЈ СТРАНИ СПОМЕНИКА ОСТАВЉАМ ТОИ ПОСЛЕДЊИ НАДПИС СА МОИОМ ДРАГОВОМ ВОЉОМ КАО ОД 1835. Г., ТАКО И ОД САДА ДА МАНАСТИРУ ВУИНУ КАД ГОД БУДЕ ЛИТУРГИЈЕ БУДУЋЕ ПЛАТЕЖНО БУДИ КОИ МОЈУ МЕАНУ БИЛО ПОД ЗАКУП ДРЖАО ДУЖАН ДА БУДЕ ВИШЕ РЕЧЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ ДАВАТИ И ТАКО, ПОСЛЕ МЕНЕ МОИ СИН АНДРИЈА И ДОК Е МОЕ ФАМИЛИЈЕ И М. ВУИНА – Ђ. Е. 1856. Г.“

Овај изузетни, необични „мирнодопски“ кенотаф, успоменик за живота, себи и потомцима, те потоњим генерацијама, путницима намерницима и свима који кафану посећују, разликује се по карактеру и „намени“ од свих постојећих у рудничко-таковском крају. О њему је писао Радомир Станић (1932–1996) када је био руководилац у Заводу за заштиту споменика у Краљеву.

 Ако се зна где је ближњи страдалник остао, уклесава се место и то време, као и имена сродника који спомен подижу

Није познат аутор овог крајпуташа, јер су клесари имали обичај да се потпишу при дну споменика. У Западној Србији било их је кроз време на десетине и разликовали су се по стилу, особеном самоуком рукопису. Кроз трајање, издвојили су се талентом и рашчули својим клесарским умећем, тако да сада имамо три препознатљиве „школе“ ових уметника: студеничку, драгачевску и шумадијско-рудничку, са издвојеним огранком кабларско-прањанске подшколе.

Наручити споменик и платити га никада није било јефтино. Вредност споменика одређивала се према цени говеда. „Узео сам за њега девет иљада кад је крава вредела пет.“ (Радивоје Васовић, каменописац из Горњих Бранетића)

Био је обичај да се овакви споменици и спомења „молају“ (осликавају) специјалном бојом биљног порекла, али врло постојаном, а то украшавање у плаву, црвену, жуту и зелену изискивало је већу цену.

ФОТО: Саша Савовић

Занимљиво је напоменути да је Јелића кафана једина кафана у овом крају, а можда и данас, украшена крајпуташем. Уписана је у списак меана Окружја рудничког, 26. децембра 1856. године, у Срезу црногорскоме, као власништво браће Јелић: Марка, среског начелника, и Ђорђа, земљоделца. Две деценије пре продаје своје механе Јеврему Савићу из Брђана, 1879. године, Ђорђе Јелић подигао је наведени крајпуташ себи за живота. О њој је писао чувени путописац Феликс Каниц 1888. године. Син Ђорђев, Андрија, „повратио“ је кафану откупнином и она је била кафеџијски у власништву Јелића више од сто година.

Много касније, после Љубивоја и Радојке, променила је више власника. Сада је празна и напуштена. Тераса је наткривена и „украшена“ муралом прсате плавуше у наочарима за сунце како „јаше“ мотор. У позадини су море и палме чије се гране њишу…

У Брђанима живе две куће Јелића. Сеоска слава је Спасовдан (увек 40 дана после Васкрса) и крстоноше са свештеником долазе под овај запис, а у селу има укупно 13 закрштених стабала.

Успутно приближавање опустелој кафани одвраћа оштар мирис урина. Закрштени цер и крајпуташ одолевају новом времену и навикама.