Црква Светог Ахилија у Ариљу

ФОТО: Ненад Вукићевић, Blago fund

У средишту савремене варошице Ариље, издигнуте изнад речних долина Моравице и Рзава, са узвишења нас дочекује потпуно очувана средњовековна црква, налик на неког моћног стражара и чувара града

Пре више од столећа и по географски положај овог насеља надахнуто и песнички описао је локални учитељ Владимир Поповић: „Ариље је овоземаљски рај који Моравица и Рзав као Тигар и Еуфрат орошавају.“ Међуречја одувек привлаче људе, па је овде живот заснован и траје још од праисторије,  о чему сведоче тумули из бронзаног доба, недалеко од Цркве Светог Ахилија. Лепоте краја запазили су сви путописци и путници из прошлости, до оних савремених.

Цркве у срцу града одн. варошице, на територији средњовековне српске државе данас су очуване само у градовима на Косову и Метохији (Грачаница, Липљан, Призрен). Када се та чињеница има у виду, лакше је разумети колико је посебан призор са којим се сусрећемо у Ариљу.

Историја светог места пре подизања цркве краља Драгутина

Средњовековна црква која данас стоји у Ариљу подигнута је на темељима старијих култних здања према древном обичају који је подразумевао да се, без обзира на конфесију, млађе грађевине подижу на претходно постојећим рушевинама или темељима, или макар на „светим местима“ чији се материјални остаци налазе под земљом. Млађе су наслеђивале од старијих део сакралности коју су ове поседовале, као и део поштовања које су им преци исказивали, уз практичан моменат – могућност коришћења грађевинског материјала затеченог на локалитету. С тим у вези је и додељивање новог значења архитектонским елементима у секундарној употреби, тзв. сполије (spolia, lat.) па тако у Ариљу као постамент часне трпезе служи римски надгробни споменик типа ципуса, чији је рељеф Атиса у неком тренутку обијен када се сазнало да је пагански (!), али нам је остао податак о његовом изгледу захваљујући цртежу из 1860. године. Начинио га је Феликс Каниц, аустријски путописац, археолог и етнолог који је темељно обишао и описао Србију 19. века. Каницов цртеж био је показатељ да се испод садашње цркве вероватно крију остаци античког храма, који су заиста откривени током археолошких ископавања столеће касније. Недовољно сачувани зидови грађевине нису откривали да ли је у питању некадашњи римски храм или палата, али будући да су у близини нађене и надгробне стеле, претпоставило се да ће пре бити реч о култној грађевини. На то упућује и њена позиција на узвишењу, акрополису, а новчић из доба цара Трајана (98–118.) на могуће време градње.

Наредни сакрални слој настао је највероватније после византијске реконквисте територија пораженог Самуиловог царства којим је Византија повратила своју власт над Македонијом односно  Бугарском. Реч је о мањој двобродној цркви, чији су темељи такође делимично археолошки откривени. О времену њеног подизања биће речи у наставку.

ФОТО: Ненад Вукићевић, Blago fund
Арханђео Гаврило из Благовести

Свети Ахилије

Ариљска црква једина је на територији средњовековне српске државе чији је свети патрон Свети Ахилије. Рођени Кападокијац, пореклом из провинције која је дала истакнуте црквене оце 4. века у време када је Платонова, одн. Плотинова идеалистичка филозофија још увек служила као мисаона алатка хришћанских интелектуалаца, што је дало трајну високу вредност њиховим списима. Највећи међу њима, Свети Василије Велики, писац литургије, и Григорије Богослов и Григорије Ниски, догматичари, творци су никејског „симбола вере“ и борци против аријанске јереси. Мање познат, Ахилије (око 270–330.) био је постављен на епископски трон у Лариси, у грчкој Тесалији, а црквена историја га памти као горљивог борца против аријанизма у чему се истакао на заседањима првог Васељенског сабора у Никеји (325). Тамо је, уз тројицу великих кападокијских учитеља, учествовао као један од 318 епископа из читавог Римског царства. По смрти, у Лариси је поштован као велики светитељ, па је свакако стога цар Самуило 985/6. његове мошти пренео на острво које по светитељу носи име Ахил, на језеру Мала Преспа. Ту је одредио да му буду престоница и седиште архиепископије. За ту намену подигао је величанствену тробродну базилику у коју је положио свечеве мошти, која је данас у стању монументалне, живописне рушевине.
По уништењу краткотрајног Самуиловог царства (976–1018), Ромеји су преместили Преспанску архиепископију у Охрид, те су епископије које су улазиле у састав Преспанске, од тада потпале под Охридску архиепископију. Део моштију Светог Ахилија је из базилике на Преспи у једном тренутку пренет у Моравице под данас непознатим околностима, те отуда потиче посвета старије цркве, подигнуте, по свему судећи, као меморија овог светитеља. Нема писаних сведочанстава о томе када се и зашто та транслација догодила, али уколико је црква била подигнута као реликвијар, тада се то збило непосредно по паду Самуиловог царства. Та околност је у наредном периоду утицала на ширење култа Светог Ахилија међу српским становништвом. Датовање двобродне византијске грађевине у 10–11. веку потврђују покретни налази откривени током археолошких истраживања. Наизглед необично поштовање до тада непознатог светог епископа из Ларисе, што се види на основу његових сликаних представа у српским црквама (Студеница, Милешева) упућује нас на присећање да термин мошти има у свом корену реч моћ, што је очигледан и најбољи показатељ колико су физички остаци светитеља, најчешће кости, били цењени у хришћанском средњем веку. Пракса подизања цркава – реликвијара, била је широко распрострањена током средњовековног раздобља, географски и хронолошки.

Каницов цртеж био је показатељ да се испод садашње цркве вероватно крију остаци античког храма, који су заиста откривени током археолошких ископавања столеће касније

Када је архиепископ Сава I успоставио седишта нових епископија (1219/1220), Моравичка са црквом Светог Ахилија, као манастирским католиконом, нашла се међу њима. Током обимних административних и организационих припрема није било времена за подизање нових црквених здања, а постојеће цркве су према потреби обнављане колико је било неопходно да се богослужење одвија без препрека.  

Црква краља Драгутина

Прошло је око шест деценија од установљења српске Моравичке епископије са седиштем при манастиру Светог Ахилија до подизања нове цркве, задужбине краља Стефана Драгутина. Стара византијска црква у Ариљу, као и манастирске зграде, до тада су вероватно већ биле знатно оштећене. Краљ Драгутин је у време обнављања манастира владао северним областима државе, будући да је претходно рашку област, као административно средиште земље, мирно предао на Сабору у Дежеву (1282) свом млађем брату, Стефану Урошу II Милутину. Убрзо потом одлучио је да у Моравицама сазида нову епископску цркву, каква доликује епископском седишту. Ако је тачно датовање почетка њене изградње у 1283. годину, како сматра Милка Чанак Медић, некадашња архитектица Републичког завода за заштиту споменика културе, следило би да је краљ Драгутин одмах по предаји рашког трона предузео припреме за свој важан ктиторски подухват, који је, у том случају, започет већ наредне, или само неку годину касније.

ФОТО: Ненад Вукићевић, Blago fund
Пророк Јоил

Архитектура

Драгутинова црква дело је неимара који су дошли са Приморја, као што је случај са осталим српским владарским задужбинама 13. столећа. Ти су мајстори саградили конструктивно и уметнички врло успелу једнобродну цркву са куполом, чија се основа надовезује на жички прототип, одн. основу архиепископске цркве Светог Спаса у Жичи. Ариљску цркву чине наос са правоугаоним певницама уз поткуполни простор, троделни олтарски простор и припрата. Проскомидија, ђаконикон и певнице споља су покривене заједничким косим кровом, те подсећају на тробродни изглед цркве Свете Тројице у Сопоћанима, гробне цркве Драгутиновог оца, краља Уроша I. Није могуће сазнати да ли је жеља ктитора била да се тиме угледа на очеву гробну цркву, али је сличност у том аспекту очигледна. Горњу конструкцију, осим куполе над средишњим простором наоса и полукалоте апсиде, чине полуобличасти сводови преко којих су постављене оловне плоче које обликују кров на две воде.

Архитектонски језик ариљског протомајстора био је познат и коришћен приликом израде претходних српских владарских ктиторија 13. века, али је њихова употреба била нешто другачија. У Ариљу је пропорционални однос између основе и висине грађевине већи него што је случај и са једном старијом рашком црквом до тада, те је њен изражени вертикализам црта која се најпре запажа. Градитељ је у Ариљу системом пиластара и прислоњених лукова, од којих су виши преломљени у темену попут готичких – ојачао зидове ентеријера како би се они издигли довољно у висину да поуздано приме тежину сводова. Такође, додајући куполи високи тамбур ослоњен о коцкасто постоље, остварио је виткост, а последично и елеганцију грађевине. Ту особеност истраживачи су приписали готичким утицајима на Драгутинове приморске мајсторе одн. сензибилитету епохе. Утисак о компактности првобитно остварене архитектонске структуре донекле је измењен подизањем спољне припрате, чиме је грађевина добила изражену лонгитудиналност. Додата убрзо по завршетку цркве, спољна припрата је једноставна кубична грађевина, засведена и покривена кровом на две воде.

Спољашња подела и украс фасада упућују на архитектонске узоре из Ломбардије (катедрала у Модени) или јужне Италије – који су посредством тамошњих мајстора пренети на источну обалу Јадрана. Фасаде ариљске цркве подељене су дубоко усеченим пиластрима које повезују лукови, а под њима се ређају слепе аркадице. Оне се понављају под кровним венцима апсиде и тамбура куполе, као један од најчешћих украсних мотива романичке и рашке архитектуре 13. века. Малобројни прозорски отвори чине цркву сразмерно слабо осветљеном. Према истраживањима Милке Чанак Медић, која је темељно истражила архитектуру ариљске цркве, најближу паралелу спољној обради њених фасада могла би представљати стара дубровачка катедрала Светог Влаха, која је завршена до 1157. године, а обновљена у барокном стилу после пожара из 1667. године. О њеном првобитном изгледу сведочи драгоцени златарски рад – скулптура Светог Влаха, светитеља заштитника Дубровника, који у рукама држи макету града са катедралом. Представљени модел катедрале изгледа да је био близак ариљској цркви. С обзиром на снажне и континуиране политичке, трговачке, културне и везе сваке друге врсте између српске државе и Дубровачке републике – ова претпоставка Милке Чанак Медић делује могуће.

Ариљска црква саграђена је бречом, врстом камена – као и остале српске цркве 13. века. Међутим, њен спољни изглед претрпео је занимљиву измену: по њеним каменим фасадама исцртане су опеке црвеном бојом, чиме је имитиран византијски градитељски слог. Овај детаљ је у вези са све јачим византијским културним утицајем који је у Србији посебно видљив у време настанка бројних задужбина краља Милутина током прве две деценије 14. века. Измена је настала после завршетка изградње и осликавања цркве, а византијски стил у градитељству Србије утицао је на њихову појаву. Данас се исцртане опеке запажају само у горњим зонама грађевине.

У Житију краља Драгутина из пера архиепископа Данила II не помиње се подизање краљеве главне и највеће задужбине, тј. обнова седишта Моравичке епископије. Ово је неочекивано будући да је Данило II и сам био високи црквени достојанственик и да је у житијима других личности наводио њихове ктиторске подухвате, посебно обнове епископија, као што је случај са житијем краља Милутина.

ФОТО: Фото: Ненад Вукићевић, Blago fund
Јудино издајство

Сликарство

Украшавање ариљске цркве зидним сликама завршено је 1296. године, што се сазнаје из натписа у прстену куполе, где, уз годину, стоји да је осликавање заповедио краљ Стефан Драгутин. Живопис је настао једновремено, а сачуван је непотпуно: у сводовима га више нема, будући да је кровна конструкција дуже време била незаштићена оловним кровним покривачем и изложена дејству влаге; оштећења око прозора и у куполи показују да је и ту недостајала заштита. Као и обично, сликарство на северној страни цркве оштећено је дејством влаге више него на јужној – истрвено је све до првог бојеног слоја. Отуда је оно само понегде на јужном зиду добро очувано. Најзад, црква је била и паљена, па су, осим уништеног дрвеног мобилијара, на местима захваћеним високом температуром пламена, пигменти изгубили првобитну живост, променивши боју у сиве и смеђе тонове.

У калоти куполе је свакако био насликан Христ Пантократор, који је ишчезао, пророци су у њеном тамбуру, јеванђелисти у пандантифима, док су у сводовима биле приказане сцене Великих празника. Овај циклус започиње Благовестима, композицијом која је подељена на два просторно одвојена учесника: Богородицу и арханђела Гаврила који су, као што је уобичајено, приказани високо на северном и јужном пиластру пред олтарским простором. Чак четири композиције Великих празника насликане су у олтарском простору, а остале сачуване су распоређене у поткуполном простору, осим Успења Богородице на западном зиду. У олтару су представљене уобичајене композиције: Служење литургије и Причешће апостола. У наосу су насликани призори циклуса Мука и Чуда Христових, као и они из Богородичиног циклуса, а у првој зони стојеће фигуре. Патрон, Свети Ахилије, приказан је на више места: од олтара у Служењу литургије, преко северне певнице, уз највеће светитеље Јована Крститеља и Светог Николу(?), до припрате, уз ктиторску композицију испод које је, по свој прилици, била његова гробница са реликвијаром. Тиме му је указано посебно поштовање, будући да је реч о епископској цркви посвећеној епископу чије су мошти ту сахрањене.

Наредни сакрални слој настао је највероватније после византијске реконквисте територија пораженог Самуиловог царства којим је Византија повратила своју власт над Македонијом одн. Бугарском

Проскомидија је била посвећена Светом Стефану, заштитнику династије Немањића, судећи према његовом лику у лунети улазног портала, јер живопис ту није сачуван, а ђаконикон је свакако био посвећен Светом Николи са очуваним призорима из његовог живота. Прву зону и мање површине пиластара, лукова и тимпанона заузеле су стојеће фигуре или попрсја светитеља.

Национални аспект сликаног украса владарске задужбине дошао је до израза у западним просторима храма. У западном травеју ариљског наоса насликана је на јужном зиду тзв. хоризонтална генеалогија Немањића, низ претходника ктитора који га заступају пред лицем Христа Страшног судије. У Ариљу је због ограниченог простора низ светих предака краља Драгутина започет као и обично Светим Симеоном Немањом, али овде лево од Христа, док десно стоје Свети Симон, одн. Стефан Првовенчани и Драгутинови родитељи, Свети Симеон тј. Урош I и мајка, замонашена Јелена Анђел, која се још увек понегде проглашава Францускињом и Анжујком, иако је њено ромејско порекло по оцу утврђено у историографији. Драгутинови династички свети претходници и заступници представљени су у монашкој одећи и са нимбовима. Они се моле Христу за милост према потомцима и широј заједници.  У складу са епископском наменом цркве, на северном и западном зиду приказани су дотадашњи српски архиепископи од Саве I до Јевстатија II, и моравички епископ Јевсевије. Другу зону заузимају три композиције из Богородичиног живота које окружују призор њеног Успења.

ФОТО: Павле Марјановић, Републички завод за заштиту споменика културе
Ктиторска композиција

На генеалошку лозу Немањића из наоса тематски се надовезује ктиторска композиција на јужном зиду припрате: краљевску браћу Милутина и Драгутина, уз кога стоји његова супруга, Христ благосиља из сегмента неба. Иконографским решењем исказује се легитимност владара, одн. да је њихова власт подржана од највишег, божанског ауторитета.  Краљеви стоје строго фронтално према византијским узорима, Драгутин држи своју завршену цркву у десној руци, док је краљица Кателина, пореклом угарска принцеза, у молитвеном ставу. Све троје су одевени у богати владарски орнат по узору на византијски царски са нашивеним драгим камењем, бисерима и златовезом, са крунама на главама, ореолима око глава и стоје на црвеним јастуцима. Само понеки детаљи Кателинине одеће упућују на западњачку моду. Милутин држи жезло, а натписом је одређен као „краљ све српске земље и поморске“, док је Драгутин само „Стефан краљ и први ктитор“. Већ натписима ова композиција наговештава сложеност односа између браће, који ће само неколико година касније прерасти у грађански рат, изазван пре свега Милутиновом женидбом (1299) Симонидом, ћерком византијског цара Андроника II Палеолога. Договор између браће подразумевао је да Драгутинов старији син Владислав наследи стрица, краља Милутина. На западном зиду, у продужетку ктиторске композиције, представљени су стога Драгутинови синови, Владислав и Урошиц, које Христ такође благосиља из сегмента неба, као оца и стрица. Они подижу руке у молитвеном ставу којим се обраћају Христу. Принчеви су скромније одевени, али носе венце око главе. Слика је сведочанство о договору о наслеђу српског трона.

Споменик – дословна имитација фреске са ктиторске композиције, изведена у три димензије – не поседује, нажалост, вредности уметничког дела

Више зоне припрате посвећене су Васељенским саборима, док је на западном зиду насликана сложена представа Лоза Јесејева, генеалогија Христових предака по телу, која се завршава Маријом, Богородицом. Овом композицијом се успостављала паралела између Христове и генеалогије владара на земљи.

„Господин“ Урошиц, како је обележен натписом, млађи син краља Драгутина, био је сахрањен испод династичке поворке у наосу. У припрати се налазе две гробнице обележене саркофазима: уз јужни зид, испод ктиторске композиције је гробница Светог Ахилија, „наслеђена“ од претходне византијске цркве, а уз северни, гробница епископа Меркурија Моравичког, над којом је приказана сцена његовог опела.

У спољашњој припрати готово ништа од зидног сликарства није очувано, осим Христа у попрсју, насликаног у тимпанону јужног улаза у 14. веку.

Иконографски и стилски, живопис Ариља поседује карактеристике завршнице епохе монументалног сликарства 13. века, са једне стране, и почетне фазе стила Палеолога, са друге. Ново доба одликују композиције мањих димензија, а истовремено са више детаља и изразитије наративности, о чему сведоче неке композиције у Ариљу – као и увођење нових тема. Драган Војводић објаснио је новине: „Богаћење програма ариљског наоса могло је бити остварено и захваљујући необично разуђеној и, у односу на раније рашке храмове, уситњеној структури зидних површина. Она је просто наводила сликаре на умножавање композиција смањених димензија.“ Архитектура која је наговештавала ново уметничко доба подстицала је и сликаре да постану његови весници.

Главни Драгутинов сликар дошао је из Солуна и посведочио о томе акронимом у прозору западног травеја наоса: „МАРПОУ“, који се тих година често јављао, а рашчитан у преводу са грчког гласи: „Михаилу, вођи Ромеја, Палеологу, гласно кличите.“ Очигледно је сликар непознатог имена био активни учесник друштва у којем је живео и оставио је податак о својим политичким уверењима. Бројни српски натписи показују да је у радионици било и српских мајстора.

Лепота ариљског живописа у значајној мери је нарушена оштећењима насталим од влаге и пожара, али и од људске руке. Њен данашњи изглед је далеко од оригиналног, упркос вишегодишњим сликарским конзерваторско-рестаураторским радовима. Ипак, високо сензибилни  и „уклети“ песник какав је био Бранко Миљковић, умео је да препозна праву лепоту фреске коју је изабрао да опева, арханђела Гаврила из композиције Благовести у песми „Ариљски анђео“:

„О, опија ме ватра тако трезна

Око твоје главе ко пролеће!

Ко тебе није видео тај не зна

Себе, ко тебе не виде тај неће

Никуд стићи, јер бескрајан је пут.

Гле, месец блиски изнад рујног цвета

Доби облик српа: лепота је смрт

Где врлина откри могућност узлета.“

Нама осталима потребан је сусрет са изванредно насликаним и боље очуваним фигурама из ктиторске композиције у припрати да бисмо осетили праву вредност ариљског живописа. Оне недвосмислено сведоче о томе да је протомајстор сликар био међу бољима у своме времену. Конзерваторски радови на зидном сликарству у извођењу Републичког завода за заштиту споменика културе после три деценије поново су започети: прошле године су изведени у тамбуру куполе, а ове ће бити настављени.

Савремено доба

Архитектура парохијске цркве, католикона некадашњег манастира, седишта Моравичке епископије, данас је готово идентична као у време изградње крајем 13. века. Њени сводови и купола нису рушени, нити је било потребно рестаурирати је у већој мери и враћати јој делове конструкције. Ипак, бројна оштећења донели су јој време и људи, а дуготрајним конзерваторским радовима враћен јој је првобитни изглед из времена настанка, посебно у периоду од 1971. године до обележавања јубилеја 700 година од завршетка осликавања 1996. године. Са друге стране, манастирски комплекс протоком бурних столећа пролазио је кроз различите фазе рушења и поновних изградњи. Његови остаци откривени током темељних археолошких истраживања показују да су грађевине настајале и нестајале, одражавајући услове живота који су од турских освајања постајали све тежи и тежи, о чему сведоче и писани извори. Будући да је тема овог прилога Црква Светог Ахилија, треба само поменути да су манастирске грађевине археолошки откривене и стручно конзервиране: оригинални улаз са југозападне стране, обзиђе, трпезарија, кула, суви ров и остале. Некадашња манастирска целина презентована је у форми археолошког парка који пружа услове за одржавање културних манифестација, од којих је најпознатији летњи музички фестивал „Арлем“. Зграда ариљске школе, подигнута у 19. веку, данас служи као Градска галерија. Конак кнеза Јована Мићића, једног од најбогатијих људи свога краја у 19. веку, који је с разлогом сматран „другим ктитором“ цркве због његових заслуга, деконструисан је и годинама чека да буде поново састављен на свом првобитном месту у близини цркве.

У олтару су представљене уобичајене композиције: Служење литургије и Причешће апостола. У наосу су насликани призори циклуса Мука и Чуда Христових, као и они из Богородичиног циклуса, а у првој зони стојеће фигуре

Последњих година начињене су две интервенције у порти, обе финансиране од донација: изградња луксузних просторија за продавницу и горионике за свеће, које су захваљујући паду терена укопане у тло уз сам средњовековни пролаз ка цркви, и постављање споменика краљу Драгутину изведеног у белом мермеру, рад скулптора Велимира Каравелића. У првом случају, средства за тај скупи пројекат могла су бити адекватније искоришћена за једноставнији простор за горионике за свеће и за преко потребну реконструкцију конака „рујанског“ кнеза Јована Мићића, или за конзерваторске радове на сликарству. Када је реч о новопостављеном споменику, треба имати у виду да је краљ Драгутин сам подигао себи споменик изградњом цркве, одн. манастира крајем 13. века, те је његова скулптурална представа у порти „плеоназам“. Ово тим пре када се узме у обзир да је тим гестом нарушено традиционално источнохришћанско схватање слободне скулптуре коју наше наслеђе не познаје, осим као саставни део архитектуре. Споменик – дословна имитација фреске са ктиторске композиције, изведена у три димензије – не поседује, нажалост, вредности уметничког дела. Да је постављен на градски Трг партизана, који је у непосредној близини, на којем се налази споменик рањеном партизану – како је било предлагано из Републичког завода за заштиту споменика културе – два споменика из две идеолошки различите, а блиске епохе, могла би, независно од својих уметничких својстава, представљати добар пример и подстицај разумевању и прихватању наше новије историје у свој њеној сложености и пуноћи.