Ретки су научници чији су изуми истовремено променили свакодневни живот милијарди људи и обликовали технолошку будућност. Управо зато, ни више од осам деценија после смрти, дело великог српског проналазача не престаје да живи
Када данас уђете у било који модеран стан, притиснете прекидач на зиду да упалите светло, укључите клима-уређај да расхладите просторију, повежете телефон на интернет и погледате кроз прозор у електрични аутомобил који бешумно пролази улицом, ви живите унутар оствареног сна једног човека. Његово име је Никола Тесла и ове године се обележава сто седамдесет година од његовог рођења, односно осамдесет и три године од када је напустио овај свет у тишини једне њујоршке хотелске собе.
Прича о томе како је проналазач из Лике долазио до идеја за своје највеће изуме почиње у ноћи између 9. и 10. јула 1856. године. Усред страховите олује са грмљавином, у селу Смиљану, у Лици, рођен је дечак за кога је бабица рекла да ће бити „дете таме“, на шта је његова мајка Ђука пророчки узвратила: „Не, он ће бити дете светлости.“ И заиста, Тесла је од најранијег детињства био другачији од својих вршњака. Имао је невероватан дар да „види“ предмете у простору тродимензионално. Касније је, у својим аутобиографским списима, признао да му за проналаске нису били потребни ни нацрти ни дуготрајни експерименти, јер је сваку машину и справу комплетно градио, тестирао и усавршавао у сопственој глави.
Први сусрет са силом, којој ће велики научник посветити читав живот, догодио се током једне зимске вечери док је миловао црног мачка кога је звао једноставно Мачак. Када су под његовим прстима почеле да прште варнице, отац му је објаснио да је то иста сила која у природи ствара муње током олуја. Тада се у његовој дечјој глави родило питање које ће га пратити до краја живота: да ли је читава природа једна огромна мачка и која то невидљива рука непрекидно милује њена леђа? Та дечја фасцинација варницама прерасла је у темељ за његове касније изуме високих фреквенција.
Челична воља која је обликовала дух овог генија „искована“ је у његовим момачким данима у Госпићу када се суочио с искушењима која су лако могла прекинути његов животни пут пре него што је, заправо, и почео. Његов отац Милутин, строг и утицајан свештеник, желео је да Никола настави породичну традицију и заврши богословију. Међутим, када је избила епидемија колере, младић се заразио и провео девет месеци у кревету, лебдећи између живота и смрти. Након што су лекари „дигли руке“ од њега, Тесла је, прикупивши последње атоме снаге, погледао оца у очи и рекао: „Можда бих могао да се опоравим ако ми дозволиш да студирам технику.“ Спреман на све само да спаси своје дете, отац му је обећао да ће га послати на најбоље инжењерске студије на свету. Чудесан опоравак отворио му је врата Политехничке школе у Грацу.
У штампаном издању Српског недељника Компас, које је на киосцима од четвртка 9. јула, можете да прочитате цео текст "Вечно наслеђе Николе Тесле"
