Од иконописа до стрипа: Како су руски емигранти оставили неизбрисив траг у српској уметности

У борби руске емиграције за преживљавање у новој средини, у Краљевини СХС отварале су се и традиционалне руске радње у којима су продавани дечје играчке и предмети примењене уметности, а неки од емиграната опробали су се као златари, модисткиње и дизајнери гардеробе

После Првог светског рата и Октобарског преврата у Русији, у периоду 1919–1922. године, у новоосновану Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, касније – Југославију, стигло је више десетина хиљада руских избеглица. Многи међу њима дуже су се задржали или остали у Србији. То су у великом броју били људи са солидним образовањем – интелектуалци, војна лица и ученици војних школа – кадети, свештенослужитељи, монаси и монахиње, али и уметници – балетски, оперски, па и ликовни.

Избеглице-емигранти из Совјетског Савеза – „бели Руси“ – добро су прихваћени у православној, словенској средини, традиционално већински наклоњеној Русији. Краљевска династија, управа, али и најшири слојеви становништва на различите начине пружали су подршку савезницима из претходног светског сукоба који су се нашли у невољи.

Њихова делатност у српској средини махом је прекинута доласком комунизма после Другог светског рата, када се многи руски емигранти одлучују за одлазак даље на Запад – у Европу и Америку. Многи од оних који су крајем Другог светског рата дочекали долазак совјетске војске у Југославију страдали су. Били су пребачени у земље новоформираног Источног блока (на пример, ликовни уметник Ђорђе/Јуриј Павлович Лобачев [1919–2003] у Румунију, а потом у СССР), одведени у совјетске гулаге (где је умро сликар, генерал-мајор Борис Литвинов [Масаљски] [1872–1948]), а неки су стрељани по доласку комуниста на власт у Југославији (ликовни педагог Евгениј Лаптев).

У борби руске емиграције за преживљавање у новој средини, у Краљевини СХС отварале су се и традиционалне руске радње у којима су продавани дечје играчке и предмети примењене уметности које су избеглице ручно израђивале у духу руског стила модерн – атељеа Абрамцева и Талашкина. Неки од емиграната опробали су се на пољу примењене уметности – као златари, модисткиње, дизајнери гардеробе.

ФОТО: Архива аутора

Руски ликовни уметници излагали су на руским изложбама (Велика изложба руске уметности у Павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду 1930, Ил. 1 изложба у Руском дому цара Николаја II 1933, периодичне изложбе руских сликара у Београду 1937–1938, 1939. итд.), али и са бројним југословенским колегама на нашој ликовној сцени. Организовали су се у руска ликовна удружења (группа КРУГ / Кисть, резец, уголь, готовальня, Общество русских художников). Радили су за приватне поручиоце из своје, емигрантске средине, али и за југословенске колекционаре, као и за јавне, државне институције.

Током последњих тридесетак година, када је у Србији систематизовано и интензивирано истраживање делатности руских емиграната у области ликовне и визуелне културе између два светска рата, регистровано је око три стотине сликара и вајара, као и десетине архитеката, који су дали значајан допринос у различитим сферама ликовног и културног живота нове домовине.

Руски архитекти и инжењери, истакнути аутори значајних репрезентативних грађевина у центру престонице новоформиране Краљевине СХС и бројним местима у Србији, често су се бавили и сликарством

Нема увек довољно података о њиховом професионалном ликовном образовању. Нека од имена знамо само из потписа на уметничким делима у малим приватним колекцијама, из новинских чланака о изложбама итд. (Борис [?] Румјанцев, Ил. 2, Владимир Зелински, Алексеј Петрович Плетњов [1854–1934], Николај Горбачевски, А. Ксендзов и многи други). Евидентирано је да су се у нашој средини сачували радови многих уметника аматера.

Руски архитекти и инжењери, истакнути аутори значајних репрезентативних грађевина у центру престонице новоформиране Краљевине СХС и бројним местима у Србији, често су се бавили и сликарством – Андреј Васиљевич Папков (1891–1975), Михаил Александрович Глушченко (1889–?), Леонид Захарович Макшејев, Григориј Иванович Самојлов (1904–1989), Александар Иванович Медведев (1900–1984), Алексеј Алексејевич Васиљев (1901–1991), Игор Максимилијанович Блуменау (1910–2004). У нашој средини, у приватним колекцијама сачувани су и акварели Николаја Петровича Краснова (1864–1939).

Скулптуром у Србији бавили су се архитекти Роман Николајевич Верховској (1881–1986) – аутор Споменика цару Николају II Романову и руским војницима палим у Првом светском рату (1914–1918) на београдском Новом гробљу, Ил. 3, и Иван Афанасијевич Рик (1888–1961), ангажован, са Сергејем П. Алисовим, на скулптурама за фасаде Баумгартеновог Генералштаба у Београду, Ил. 4, као и сценограф Владимир Павлович Загородњук (1889–1976), Ил. 5, упамћен и као аутор грба Српске православне цркве на згради Патријаршије у Београду. У нашој средини вајали су и Владимир Курицин (1894–1971) и Валентина Орлова. Дуборезе су израђивали Александар П. Редкин и Петар Николајевич Мезенцов (1880–1964). Андреј Андрејевич Самохвалов (1886–1969) познавао је каменорезачки занат, а обрадом камена бавио се и Евгеније Лавцевич.

С таласом емиграната из Русије, у оскудном пртљагу који су могли понети у избеглиштво, у Краљевину СХС пристизала је тек понека слика уметника старије генерације руских романтичара, реалиста „передвижника“ – радови Иље Рјепина, Константина Ајвазовског, Ивана Шишкина и др. Поједини активни сликари или чланови њихових породица успевали су да из Русије донесу своја дела; тако се у нашој средини чувају и минијатурни пејзажи на дрвеним плочама – уља Николаја Дмитријевича Кузњецова (1852–1930), датована у последње деценије 19. века, Ил. 6, као и старији радови Стјепана Фјодоровича Колесникова (1897–1955) и Јелене Андрејевне Кисељове, удате Билимович (1878–1974).

Посебна драгоценост у круговима руских емиграната биле су породичне иконе, углавном настале у 19. и на почетку 20. века, које и данас срећемо у нашој средини: на аукцијама, у антикварницама, али и у бројним српским храмовима.

Емигранти пристигли из Русије у новој домовини често су се ангажовали као ликовни педагози широм земље – у престоници, али и у школама у најзабаченијим местима Краљевине. Михаил Михаилович Хрисогонов (1892–1982), Андреј Васиљевич Бишченко / Биценко (1885–1985), Александар Иванович Лажечников (1870?–1944), Стјепан / Степан Колесников, Сергеј Иванович Кучински (1884–1969), Викторија Алексејевна Пузанова (око 1893–1967), Иполит Давидович Мајковски (1885–1963), Лариса Барановски Шрамченко (1884–?), Иван Павлович Трофимов (1874–1962), Владимир Семјонович Курочкин (1883–1943), Василије П. Рудановски (1874–1956/1957), Всеволод Иванович Судзиловски (1904–1983), Григориј Саркис-Бек (1893–?), Митрофан Косенко, Василиј Дмитријевич Сазонов, Иван Иванович Авилов, Николај Иванович Александров, Николај Николајевич Пупинин, Евгеније Александрович Шалајев, Михаил Котљаров, Фјодор / Федор Колонеј, Олга Вјазметинова, Евгенија Васиљевна Долгова, Василиј Кабердинцев, Антоније Каретњиков, Евгениј Лаптев, Константин Матвејев, Марија Незлобинска, Борис Рехак, Клавдија Шереметјева, супружници Евгениј Николајевич Прудков (1903–1991) и Олга Павловна Милованович (удата Прудков, 1912–2012) и многи други предавали су цртање, сликање и краснопис.

Иконописом, живописом, односно рестаурацијом црквеног сликарства бавили су се и Јелена (Чарикова) Вандровска (1909–2004), Курочкин, Рудановски, Каменев, Николај Малишкин и други

У Србији су излагали и радили по поруџбини познати руски сликари који су емигрирали у Европу – на пример, Филип Андрејевич Маљавин (1869–1940) и Николај Петрович Богданов-Бељски (1868–1945). С друге стране, у српској средини су се настанили и радили познаник и сарадник Иље Рјепина, руски академик и передвижњик Николај Кузњецов, као и Рјепинови ученици Колесников и Јелена Кисељова (Билимович); ученик и унук Ивана Ајвазовског – Алексеј Васиљевич Ханзен/Ганзен (1876–1937), али и мање познати следбеници реализма передвижњика, руске сецесије и симболизма круга „Мир искусства / Света уметности“ (Борис Литвинов [Масаљски], Анатолиј Павлович Бајев [1862/3–1938], Лажечников и др.), као и сликари млађе генерације који ће учити већ у југословенској средини – многи од њих у Краљевској уметничкој школи у Београду (брачни пар – архитекта Алексеј Алексејевич Васиљев и Валентина Јустиновна Васиљева [1904–1990], будући супружници Евгениј Прудков и Олга Милованович, Судзиловски, Николај Иванович Тишченко [1906–1990], Иван Степанович Лукомски [1897–1965], Сергеј Соловјев [1901–1975], Ананије Алексејевич Вербицки [1895/6–1974], Николај Александрович Исајев [1891–1977], Николај Георгијевич Пољаков [1899–1976], Матеј/Матвеј Едмундович фон Рејтлингер [1897–1983], Јуриј Дриженко, Александар Руч).

Уз поменуте, међу колегама у београдској Уметничкој школи училе су и многе друге Рускиње – Људмила Николајевна Коваљевска, удата Рик (1893–1977), Татјана Бутовски, удата Сипле, Клавдија Шереметјева, Ирина Коваљевич, Олга Ососова, Милочка Брант, Марина Смирнска, Галина Сахарова итд.

ФОТО: Художник Степан Фёдорович Колесников

У српској средини срећемо слике и цртеже још неколико руских ликовних уметница – Марије Адолфовне фон Брант, удате Ненадић (1889–1930), Олге Венјаминовне Бенсон (1887–1977) и Зинаиде Бенсон, Галине Бојаџијеве и других.

У Србији су били активни и ликовни уметници који су завршили војне школе у царској Русији, често евакуисани у нашу средину као припадници Беле армије (Литвинов [Масаљски], Бајев, Александар Редкин, Иван Павлович Трофимов, Афанасиј Иванович Шелоумов [1892–1983]).

У новој средини од руских аутора често су тражене „руске теме“: на зидовима српских салона појавиле су се чајанке са самоварима, руске зиме с тројкама, Ил. 7, луковичасте куполе руских цркава, Ил. 8, сељанке у руској ношњи са цветним марамама, јурили су козаци на коњима кроз руску степу.

Српски, али и руски поручиоци тражили су породичне портрете од Михаила Хрисогонова, Бориса Ивановича Пастухова (1894–1974), Ларисе Барановске Шрамченко, Колесникова. За Двор, Цркву и државне институције официјелне портрете сликали су многи руски уметници у Србији – Колесников, Бишченко/Биценко, Всеволод Константинович Гуљевич (1903–1964), као и већ поменути емигранти који су долазили из Европе – Маљавин, Богданов-Бељски. После Другог светског рата, све до седамдесетих година 20. века, портрете у Београду су сликали Алексеј, Ил. 9, и Валентина Васиљеви – родитељи истакнутог аутора српске послератне ликовне сцене – рано преминулог Игора Васиљева (1928–1954).

У београдским салонима тражене су марине Ханзена, Ил. 10, Мајковског, али и Арсенија Петровича Сосновског (1895–1967) – предели из Русије, као и пејзажи нове домовине и јадранске обале.

У складу са потребама на ликовном тржишту, поједини сликари емигранти у српској средини радили су копије познатих старијих оригинала Ајвазовског, Шишкина, Богданова-Бељског и др. (Василиј Петрович Антипов [1889–1968], Пузанова, Самојлов, Плетњов, А. Сидоренко).

С друге стране, неки од млађих уметника емиграната окренули су се савременијем ликовном изразу – Ананије Вербицки, Павел Кравченко, Олга Сисојева, Василиј Николајевич Резников (1897–1991), Ил. 11, али и Борис Пастухов, Николај Исајев и Николај Пољаков, који одлазе у Париз.

У српској средини од велике важности била је делатност руских сликара у области црквене уметности. Уметници емигранти били су често ангажовани од стране СПЦ, Двора Карађорђевића, али и емигрантске Руске заграничне цркве, као и бројних приватних поручилаца.

Један од најистакнутијих сликара у овој области, један од најактивнијих и најплоднијих, био је следбеник стила и иконографије Виктора Васњецова и његовог круга – Андреј Бишченко / Биценко, који је са својом екипом осликао десетине цркава у престоници и широм земље. (Ил. 12)

ФОТО: Архива аутора

За краљевски Двор радила је екипа руских сликара (Борис Иванович Образков [?–1971], Иван Петрович Дикиј [1896–1990], Николај Богданович Мајендорф / Мејендорф [1888–1969], Владимир Јаковљевич Предојевич / Предајевич, Виктор Николајевич Шевцов, Матеј Рејтлингер, Евгениј В. Варун-Секрет [1896–?], Владимир Бичковски итд.). У организацији емиграната – инжењера Сергеја Смирнова и архитекте Николаја Краснова, али и српског академика архитекте, Пере Поповића и других српских сарадника, они су током двадесетих година 20. века, на захтев краља Александра, обилазили средњовековне црквене споменике широм Србије, Црне Горе, Косова и Метохије, Македоније и Атоса, те на основу прикупљеног материјала и копија фресака и икона израђивали картоне за мозаике за династички маузолеј на Опленцу (Ил. 13), осликавали дворску капелу Светог Андреја на Дедињу, али и многе друге цркве у Србији за различите поручиоце.

Покренут на државном нивоу, опленачки пројекат „дворске екипе“ руских уметника, започет као прикупљање предложака српских средњовековних владарских портрета за надгробну цркву Карађорђевића, прерастаo je у значајнији подухват у области проучавања и очувања наших споменика културе.

У духу украса ентеријера палата у Руском градићу – подигнутом пред Први светски рат и Октобарску револуцију уз Цркву Иконе Богородице Фјодоровске у близини Царског Села крај Петрограда, а према жељи цара Николаја II Романова опремљеном у традицији руске и византијске уметности, на трагу руског стила модерн – неки од опленачких аутора осликавали су за краља Александра сутеренске просторије „Краљеве виле“, односно Двора на Дедињу.

Уз сликаре и цртаче, у опленачкој екипи деловао је и руски фотограф Борис Ивашенцо(в). У пратњи сличне научно-уметничке експедиције, организоване за Габријела Мијеа ради обиласка манастира и цркава у Србији, Македонији и Црној Гори, учествовали су и руски фотографи Владимир Петропавловски и Борис Володин.

ФОТО: Миодраг Јовановић, Опленац

Руски иконописац, староверац – следбеник конзервативног „старог обреда“ Пимен Максимович Софронов (1898/1899–1973), на позив патријарха Варнаве организовао је и руководио школом иконописа у Манастиру Раковица у периоду 1934–1937. године. У овој синодској иконописачкој школи заборављену стару технологију израде јајчане темпере од Софронова учило је двадесетак ђака из различитих епархија СПЦ, а уз српске ученике усавршавали су се и руски емигранти (Владимир Јакоб / Јаков, Максим Сандович, Александар Казанов, А. Крилов, Сергеј Михаилович Каменев, Борис Шаповалов, а међу њима и монаси Варнава Шчербан, Георгиј / Николај Шељехов [1912–1981], епископ печерски Јоан / Јован Булин [1893–1941] и Андреј Бартошевич – потоњи архиепископ женевски и западноевропски Антоније [1910–1993]).

Наспрам иконописачких кругова око Опленца и Раковице, који су следили средњовековну традицију, као и изузетно плодног руског иконописца византијске оријентације Ивана Јустиновича Мељникова (1896–?), руски сликари религиозних мотива у Србији користили су и искуства класицистичког, романтичарског и реалистичког академског сликарства, као и симболизма и руског стила модерн Виктора Васњецова, Михаила Нестерова, Михаила Врубеља и Николаја Рериха – на пример, Колесников, Кисељова, Борис Александрович Сељанко (?–1934) са својим атељеом, Владимир Иљич Пирожков, Гљеб Грејц, Павле Житецки и Владимир Зелински. Иконописом, живописом и религиозним темама бавили су се и архитекта Самојлов, Пузанова, Петар Сухачев, Олга Васиљевна Успенска (удата Богорадова), Марија / Маријана Малахова (?–1975), Иван Павлович Трофимов, Николај Малишкин, Евгенија Васиљевна Долгова, Фјодор / Тодор Фарафанов и многи други.

Иконописом, живописом, односно рестаурацијом црквеног сликарства бавили су се и Јелена (Чарикова) Вандровска (1909–2004), Курочкин, Рудановски, Каменев, Николај Малишкин и други.

Руски уметници емигранти дали су незамењив допринос још једној грани ликовне и примењене уметности – сценографији и костимографији српских, али и југословенских престоничких и провинцијских позоришта. Искуство припадника „Света уметности“ и у свету чувених „Руских сезона“ са руских и европских сцена у радионици Народног позоришта у Београду примењивали су брачни пар Леонид Михаилович (1867–1937) и Рима Никитична (1877–1959) Браиловски, Владимир Загородњук, Владимир Иванович Жедрински (1899–1974) (Ил. 14), Ананије Вербицки и Исајев, а на другим позорницама широм нове домовине – Кучински, Иван Лукомски, Павле Петрович Фроман (1894–1940), Николај Моргуњенко (1895–1983), Василиј Митрофанович Уљанишчев (1887–1934), Владимир Иванович Трофимов (1906–1986), Николај Харитонов, Алексеј Владимирович Топорин, Зинаида Бенсон, Василиј Антипов, Коста Елиот и многи други.

Руски сликари често су прихватали поруџбине за израду илустрација за књиге. У издањима за децу и омладину Златна књига и Плава птица, али и у другим публикацијама, опробали су се архитекта Самојлов, вајар Алисов, сценограф Жедрински, Лобачев, Рејтлингер (Ил. 15), Евгенија – Џени Самонова Андрић Гаганидзе и др. Савременији приступ илустрацији међу њима имали су Жедрински и Вербицки. Радови руских емиграната публиковани су и у периодичним издањима (Ана Степанова, удата Делијанић, под псеудонимом Myrit [1905–1981], Литвинов, Леон Бељски), а штампани су и на разгледницама (Константин Константинович Кузњецов [1895–1980], Самојлов, Шелоумов).

ФОТО: Олга Милановић, Музеј позоришне уметности СР Србије

Руски уметници емигранти у Србији бавили су се и карикатуром у руским (Тишченко под псеудонимом Тен), али и српским новинама (Лукомски), на пример у Политици (Жедрински) (Ил. 16).

Њихов допринос српској ликовној култури немерљив је у области стрипа. У периоду 1934–1941. године формирали су Београдски круг / школу стрипа (Сергеј Соловјев, Всеволод Гуљевич, Жедрински, Лобачев (Ил. 17), Константин Кузњецов, Иван Иванович Шеншин [1897–1944], Алексеј Борисович Ранхнер [1896/1897–1942], Николај Павлович Навојев [1913–1940]).

Неизбрисив траг у југословенској филмској делатности оставили су Михаил Дмитријевич Ивањиков (1904–1968), као и Жорж / Георгије Владимирович Скригин (1910–1997), који се нарочито истакао на пољу фотографије.

У новој домовини, у породицама руских емиграната стасавало је и ново поколење ликовних уметника (Игор Васиљев, Оља Ивањицки [1931–2009], Леонид Шејка [1932–1970], Михаило Писањук [1934–2016], Татјана Поздњаков [1931–2010], Василије Афанас(и)јев [1941–?], Ђорђе Прудников [1939–2017] итд.), који су у другој половини 20. века дали особен печат српској ликовној сцени.

Иновативним решењима насталим на темељима замаха развоја руске сценографије и костимографије у европским размерама с краја 19. и почетка 20. века, доприносили су и развоју овог сегмента позоришне уметности у Србији

Чак и најсажетији преглед разноврсне делатности руских емиграната – ликовних стваралаца у српској средини – открива колики је значај њиховог доприноса нашој култури.

Васпитавајући генерације ђака у основним и средњим школама, руски ликовни педагози ширили су ликовну културу од престонице до најзабаченијих села, како после Првог светског рата, тако и у периоду после Другог светског рата.

Обимним уметничким пројектима за Српску православну цркву и Двор обележили су међуратну епоху српског иконописа и црквеног живописа. У нашу средину донели су занатска и техничка знања, али и идејна решења проистекла из руске религиозне мисли, владарске и државне идеологије, као и искуства развијана из руске дворске и црквене уметности.

Иновативним решењима насталим на темељима замаха развоја руске сценографије и костимографије у европским размерама с краја 19. и почетка 20. века, доприносили су и развоју овог сегмента позоришне уметности у Србији. Особеним приступом појединим темама – на пример, реинтерпретирању народних мотива и фолклора, али и народне поезије у различитим, па и новим медијима, од црквеног сликарства и декорације дворских ентеријера, до стрипа – дали су подстицај развоју и популаризацији националне уметности у нашој средини.