Филип Грбић: Синдром растројености Вучићем

Студентској листи није био потребан политички програм. Грађани од њих нису тражили уверљиве одговоре на питања о економији или спољној политици. За победу је било довољно обећање да ће Вучићу направити пакао од живота

Имануел Кант је разликовао обичну склоност од страсти. За потоњу је карактеристичан губитак способности човека да влада собом. Показало се да су Вучићеви опоненти постали беспомоћно острашћени, неспособни за рационалну критику. Студентској листи није био потребан политички програм. Грађани од њих нису тражили уверљиве одговоре на питања о економији или спољној политици.

Захваљујући нечувеним медијско-психолошким операцијама, убедљива већина бирача поверовала је да све српске несреће имају име и презиме – Александар Вучић. За победу је било довољно обећање да ће Вучићу направити пакао од живота.

Персонализација политике у нашем веку није никаква новост. У америчком политичком жаргону последњих година одомаћио се израз Trump Derangement Syndrome, односно „синдром растројености Трампом“. Он подразумева опсесивну усредсређеност на Трампову личност којом се објашњавају сви друштвени проблеми. Растројство Трампом је ексцентричног председника САД претворило у оличење зла. Широм западног света Трампа доживљавају као претњу демократији, светском миру, па чак и опстанку човечанства. Упадљива је огромна несразмера између стварног значаја његових поступака и жестине емоционалних реакција које они изазивају.

За 36 година вишестраначја у Србији имамо следеће: три бивша режима и четврти пред нама, у изградњи

Политика је данас мање борба речи и дела, а више борба слика. Исцрпљеном, забринутом и вечито незадовољном Вучићу супротстављена су млада, лепа и насмејана лица студената. Малобројни су гласови који су у последње две године покушавали да обелодане најподмуклију политичку подвалу у историји. Берлин је 1917. послао Лењина у Петроград да сруши Русију. Загреб је 2024. послао Блокадну кухарицу у Београд да сруши Србију.

Није прошло ни пет дана од победе „студената“ на изборима, а следбеници Динка Грухоњића већ управљају Радио-телевизијом Србије и Радио-телевизијом Војводине. Очекујте ускоро емисије о „великосрпској агресији“ на Хрватску. Информативни програм Јавног сервиса ће без сумње постати најенергичнији промотер тзв. регионалне сарадње која подразумева да се Срби непрестано свима извињавају и посипају пепелом.

Нагледао сам се невероватних ствари у последње две године. Сада је узалудно да подсећамо на бизарне дечје пленуме, блокаде основних школа и свакодневне црне мисе на раскрсницама. Анархистичка методологија и расистичка реторика добиле су демократску легитимацију. Правни поредак у Србији практично је престао да постоји већ дан после избора.

Сладострасно навијање публике која уживо посматра руљу збораша док линчује чланове редакције Информера биће запамћено као једна од најнижих тачака у нашој савременој историји. Нећу да кажем „дно дна“ јер се дубље понирање лако може замислити у времену које предстоји. Владавина права? Можда, али само за нас, не и за вас. Ко није безусловно подржао „нашу децу“ живеће у правној несигурности, под сталном претњом репресије.

Одржана је последња црна миса на раскрсници код Правног факултета, лажни ожалошћени су се разишли, али нико још није позвао на распуштање пленума и зборова. Нова власт очигледно рачуна на своју паравојску у случају да апарат силе не буде био погодан за спровођење репресије.

У искушењу сам да поручим националистима из пленума исто оно што је Хераклит у своје време поручио својим суграђанима Ефесцима (видети фрагмент 121 према Дилсовој нумерацији). Има ту невероватних примера. Рецимо, Марко Дипстејт Танасковић почео је да пумпа тек онда када су привилегије које је уживао у Вучићевој Србији почеле да се топе.

Застрашујуће просечан, безнадежно досадан, неспособан за рад и навикнут на то да му се, због очевог ауторитета, сва врата вечито отварају, овај микроинфлуенсер и експерт за тривијалности који је подлегао предимензионираној представи о себи, глуми да је већи мангуп него што јесте када предвиђа Забелу за мене и Андреу Јовановић. Вучића су делимично такви коштали власти.

Неспособњаковићи који су у његово време добили много, али никад довољно, никад по мери свог грандиозног самољубља. Управо због циничних типова као што је Марко Дипстејт Танасковић људи мисле да Србија представља мрачни универзум налик на филм ноар у којем се све ради искључиво због новца и услуга, а никад из принципа и уверења.

Зашто наступајућем четвртом режиму треба поклонити добробит сумње? И шта је добробит сумње? Таква одлука је лична, а означава приврженост демократији и уважавању другог, различитог од нас самих

Није прошло ни два сата од затварања бирачких места, Вучић је јавно признао пораз на изборима, честитао победницима и укратко најавио какву штету грађани могу да очекују од нове власти. Да је способан за коректно демократско понашање, Вучић је доказао још док је губио на изборима као опозиционар. Добри демократски обичаји такође подразумевају да победници обећају мир, благостање и једнакост по закону и за оне који нису гласали за њих. Међутим, те поруке су упадљиво изостале.

Победницима је стало да поражени живе у страху. Док линч-руље упадају у просторије локалних самоуправа странке која је признала пораз, опозиционе телевизије, док траје хајка против сваког ко се усудио да посумња у кредибилитет и добронамерност кандидата Студентске листе, први човек те листе, Илија Срдановић, даје великодушне интервјуе хрватским, бошњачким и црногорским медијима.

У интервјуу за Јутарњи лист отворено се зачудио пред чињеницом да је Александра Пријовић у стању шест пута да напуни Загребачку арену. Пријовићкин успех у Београду га не чуди, пошто се подразумева да су Срби културно инфериорни у односу на Хрвате.

За то време, директор новосадске гимназије „Јован Јовановић Змај“ Радивоје Стојковић ухапшен је и одређен му је притвор. Формални разлог за његово одвођење с лисицама на рукама, пред камерама, било је противљење Стојковића да спроведе судску одлуку из радног спора. Сада лако можемо да разумемо врсту правде за коју су се борили „студенти“.

Чанкова прва жена која је незаконито блокирала гимназију и политизовала ученике бива слављена као хероина, а Радивоје Стојковић, професионалац који ју је због њеног безакоња суспендовао, бива утамничен. Честитам свима који славе.