Небојша Крстић: Прилози за биографију Горана Марковића

Размишљам о неподношљивим патњама кроз које пролази Горан Марковић притиснут Вучићевом тиранијом и питам се зашто неке ситне душе тврде да је оно што он ради антисрпско шовинистичко пренемагање једног титоистичког племића аријевског изгледа и погледа на свет

У Вечерњим Новостима Филип Родић је „студентску листу“ упоредио са талибанима. Подучио нас је да реч талибан на паштунском језику значи студент. Невезано за директну лингвистичку и идеолошку везу „студентског“ и талибанског покрета, не би Родић погрешио ни да их је поредио са црвеним кмерима, Стаљиновим бољшевицима или Титовим комунистима из времена кад је Тито био стаљиниста, значи пре 1948, а такође и из времена кад је Броз постао антистаљиниста који свесрдно и даље примењује стаљинистичке методе у борби против „унутрашњег непријатеља“. (У свој грех рачунам то што сам тек недавно сазнао да је у време Титовог Голог отока било и неколико концлогора на копну, а неки од њих су били само за жене – идеолошке непријатељице.) Такође, Родић би био у праву и да је повлачио паралеле са Маовом „културном револуцијом“, севернокорејском револуцијом која још увек траје, с Салазаровом Португалијом, Франковом Шпанијом, Дучеовом Италијом или нацистима Адолфа Хитлера ког у помоћ за борбу против Јевреја и Срба ових дана скандирањем дозивају „студенти“ из Сплита, док Пицула, Марта Кос и Урсула фон дер Лајен поводом најновијих неоусташких оргија мудро ћуте.

Приглуп какав јесам, мислио сам да је Горан Марковић тај који својом изјавом позива линч-руљу да врши терор, чиме таргетира политичке противнике, али сам, очигледно, омануо јер Горан тврди да је он таргетиран

Једини који не ћути је Горан Марковић. Он из Загреба, уз помоћ валова ХРТ-а, помаже и сплитским, и новопазарским, и новосадским, и београдским „студентима“ уз позив да после успешно обављене револуције приступе терору. Јербо је то природно! Пошто се подигла прашина у Србији, Марковић је, за Данас, појаснио шта је тачно мислио: „Ако је терор потпуна лустрација и враћање на посао оних који су отпуштени зато што нису део режимске секте, процесуирање убица и лопова које штити шеф мафије, одузимање покрадене имовине и позивање на одговорност пропагандиста криминалног клана који нас је злостављао последњих петнаестак година, онда сам ја за ту врсту револуционарног терора – рекао је за Данас Горан Марковић коментаришући још једно таргетирање њега и Студентске листе.“

Приглуп какав јесам, мислио сам да је Горан Марковић тај који својом изјавом позива линч-руљу (ону која ординира по Србији више од 20 месеци и која се лажно представља за студенте) да врши терор, чиме таргетира политичке противнике, али сам, очигледно, омануо јер Горан тврди да је он таргетиран! Покушао сам да сазнам како је тачно таргетиран, те ко га је и како злостављао последњих петнаестак година. Зато из његове загребачке посланице упућене поробљеним студентима и грађанима Србије, преносим све оно на шта се Горан пожалио водитељици ХРТ-а, у жељи да створим комплетну слику о неделима Вучићевог криминално-пропагандног клана који живот Горану Марковићу чини неподношљивим. Хрватски језик са ХРТ портала не преводим на српски:

1. Некада је, започиње оптужбу против Вучића Горан Марковић, било нормално да се снима 3 минуте дневно будућег филма. А сада се снимају читаве епизоде за пар сати. И у тој журби, у том површном приступу губи се квалитет. На цијени су, каже, површније теме и површнија забава. Некад је било много више времена и студиозније се радило. Ми смо радили по 2 године, припремали филм. За Националну класу, каже редитељ, написао је 11 верзија сценарија. И тад нису постојали компјутери, него је сам на писаћој машини то радио, „као нека дактилографкиња“. И то су биле стотине и стотине страница. Онда припреме. У том филму је буџет био приличан, и могли су направити једно тркалиште које уопће није постојало. Горан је измислио то тркалиште. Могао је измишљати ствари које су му одговарале и то је могао добити. Сада, под Вучићевом диктатуром, може да добије само ствари које постоје. А то је само једно у низу Вучићевих недела.

Недело бр. 2. Филм, откако је Вучић отео државу, више нема култни статус који је имао прије појаве масовних медија. У кино се одлазило с разлогом, да се нешто доживи. Сада се филмови гледају на стреаминг платформама које уништавају доживљај гледања филма у кину.

3. Александар Вучић је Горану Марковићу рекао да је титоист и да су му филмови антисрпски!

Fun fact! Једина два тиранина против којих је Горан Марковић устао за њихова живота, били су Зоран Ђинђић и Александар Вучић. И гле чуда! Против обојице зато што су зликовци, мафијаши и деспоти. Ђинђићу је успешно призвао „човека који ће му стати на пут“ (путем Пешчаника, два месеца пред атентат!). Да ли је и Вучићу успешно предсказао да ће га стићи праведни блокадерски терор, видећемо за само неколико дана

(Овде Горан потеже филм Тито и ја и каже како је Вучић направио „примитивно поистовећење“ аутора и наслова филма. Објашњава да се тим делом „забављао са митом о Титу“ (што је тачно), али прескаче да се тим филмом није забављао са Титом и његовом злочиначком деспотијом. А прескаче и оно важније: Тито и ја снимљен је 1992. Дакле, 12 година после Титове смрти и годину дана после увођења вишестраначја у Србији. Озбиљно херојство, зар не? Г. М. се овде, у ствари, прави да не разуме да му се антисрбизам не пребацује због раних радова, већ оних потоњих међу којима доминира филм Турнеја. У том филму учесник рата, Србин (у аутентичном извођењу Сергеја Трифуновића) манијакални је крвожедни злочинац, Муслиман је љубитељ Шекспира, а Хрват, вођа Зенги, (тумачи га Богдан Диклић) елоквентни је и смирени, али дубоко огорчени човек. Код Хрвата, у Горановој интерпретацији беспућа повијесне збиљности, уместо пуке мржње и непријатељства према Србима (пише један критичар) „јавља се болно сећање на заједничку прошлост и државу која је нестала“ (SIC!). Турнеја сценом сусрета путујуће глумачке трупе и Зенги „приказује универзалну дехуманизацију рата“ (тврди дотични критичар), али зато у сусрету са Србима врши универзалну дехуманизацију Срба (додајем ја). Могуће да је Вучић управо на то мислио кад је Горану рекао то што Горан тврди на ХРТ-у.

4. У Србији је Горану Марковићу (према тврдњи Горана Марковића) одузета могућност да ствара. Он не мисли да је цијена коју је платио превисока. Иако задњих десетак година није много снимао, написао је и објавио неколико вриједних књига.

Будимо прецизни, допуњујем новинаре ХРТ-овог сајта: у последњих 14 година Горан Марковић је у Србији објавио 6 књига (и то 6 вриједних књига – прим. Н. К.). У том истом периоду, док Србијом хара Вучићева цензорска чизма, овај напаћени и забрањени редитељ снимио је 7 (и словима седам) пројеката, који обухватају дугометражне игране и документарне филмове, телевизијске серије и ТВ филмове. Режирао је и две позоришне представе. Наравно, све о трошку државе коју је Вучић отео „студентима и грађанима“.

Не смем ни да помислим колико би књига Горан Марковић објавио и колико би филмова и серија снимио да није био забрањен. (Нерадо помишљам на све оне талентоване редитеље, чак и неке мојих година, који Србе не сматрају генетским фашистима и који немају жељу да било кога тероришу, а којима држава још увек није дала прилику да сниме било шта.)

5. Као озбиљан доказ Вучићеве страховладе, Марковић наводи ово: „Прво, читав сам. Нико ме никад није хапсио. Мада сам и то очекивао. Нико ме није напао. Мада сам се једно вријеме, богами, освртао кад сам улазио на врата своје зграде, а мислио сам – неко ће ме ту сачекати.“

6. И најцрње! Диктатор Вучић Србију је претворио у порно филм. Своју тврдњу Горан Марковић поткрепљује овим речима: „У порно филму је у начелу доминантна лаж. Значи, двоје људи глуме да се воле. Имају задатак да се представљају, да између њих постоји некаква страст. Они уопће ништа не осећају један према другом. И ако погледате порнић, видјет ћете да сви ти људи механички изводе све те љубавне изљеве који су заправо ништа. То је једно лицемјерје. Ја мислим да је лицемјерје главна одлика друштва у којем живим.“

Ок. Верујем Горану кад каже да се у порно филму глумци не воле, мада је ово откриће за мене потресно. Наиме, до сад сам мислио да ће се актери порнића венчати на крају. За мене је озбиљна новост да глумци у нормалним филмовима, за разлику од порнића, гаје стварна осећања. Ја сам, јадна ми мајка, погрешно мислио да Рајан О’Нил, у Љубавној причи, заиста воли Али Мекгроу, као и да она, у ствари, није умрла од леукемије.

„Прави Београђанин“ је, пише Горан Марковић, принуђен да слуша „оскудни речник којим се изражавају и да примећује говорне мане

И сад, док се привикавам на сазнање да је Роберт Редфорд заиста Велики Гетсби, а не неко ко се лицемерно претвара да јесте, размишљам о неподношљивим патњама кроз које пролази Горан Марковић притиснут Вучићевом тиранијом и питам се зашто неке ситне душе тврде да је оно што он ради антисрпско шовинистичко пренемагање једног титоистичког племића аријевског изгледа и погледа на свет (аријевац, што би рекао Зоран Радмиловић у Краљу Ибију: „брдско-планинско-кафилеријског типа“!). Овај потомак комунистичког племства и „прави Београђанин“, налазим доказе у његовим есејима с Пешчаника, систематски је уништаван од стране „аривиста“ који су окупирали Београд и загадили га. Ти се „аривисти“ данас зову „ћаци“, а Александар Вучић је поглавица тих „ружних, прљавих и злих дошљака похлепних, ужагрених погледа“. „Прави Београђанин“ је, пише Горан Марковић, принуђен да слуша „оскудни речник којим се изражавају и да примећује говорне мане које постају нови стил комуницирања“ тих створења која су „најзад остварила свој сан и од Београда и Србије направила престоницу примитивизма, насиља и безакоња“. И зато они сви, од Вучића до последњег Вучићевог присталице, заслужују да им конце смрси револуционарни терор.

На крају мали подсетник: Горан Марковић је био (и још увек је) регуларан и радо виђен клијент свих режима: Титовог, Милошевићевог, Ђинђићевог, Коштуничиног, Тадићевог, и наравно – Вучићевог. Сваки од ових режима подједнако је успешно музао стварајући уметничка дела променљиве уметничке и пропагандне вредности. Fun fact! Једина два тиранина против којих је Горан Марковић устао за њихова живота били су Зоран Ђинђић и Александар Вучић. И гле чуда! Против обојице зато што су зликовци, мафијаши и деспоти. Ђинђићу је успешно призвао „човека који ће му стати на пут“ (путем Пешчаника, два месеца пред атентат!). Да ли је и Вучићу успешно предсказао да ће га стићи праведни блокадерски терор, видећемо за само пар дана.