Ниче није само филозоф. Он је упозорење и огледало

Када се данас изговори име Фридриха Ничеа, већина људи ће се сетити нечега што су о њему учили у средњој школи: контроверзни немачки филозоф – „Бог је мртав“, натчовек и воља за моћ. За многе ће ту прича и завршити. Али иза тих неколико познатих речи стоји једна од најзанимљивијих и најзлоупотребљаванијих филозофских прича модерног доба.

Ничеова Европа била је Европа друге половине 19. века – време индустријализације, железнице, великих градова и царстава, али и науке која је рушила старе представе о свету. Била је то Европа Дарвина, Маркса, Достојевског и Толстоја. Европа у којој су се почеле преиспитивати старе духовне извесности.

Ниче је поставио драматично питање: шта остаје од човека када старе вредности више не могу да објасне свет у којем живи?

Одговор је покушао дати у својој првој великој књизи о уметности – Рођење трагедије из духа музике. У античкој Грчкој Ниче је препознао сусрет две супротне силе: Аполона, симбола мере, форме и хармоније, и Диониса, симбола заноса, страсти, музике и губљења граница.

СУДАР ДВА СВЕТА

Уметност, по њему, настаје управо у њиховом сусрету. Она није украс цивилизације, већ њена провера.

У том свету Ниче упознаје Рихарда Вагнера, једну од највећих музичких личности свог времена. Вагнер је желео да уједини музику, поезију, драму, сцену и мит. Ниче је у њему видео уметника који ће Европи вратити изгубљени дионизијски дух. Био је то сусрет филозофије и музике, али и две личности које нису могле заувек остати заједно.

Поред Вагнера, велики утицај на младог Ничеа имао је Артур Шопенхауер. Његова идеја о дубокој, ирационалној вољи испод површине разумног света показала је Ничеу да човек није само рационално биће, већ да испод мисли постоји нагон, а испод цивилизације нешто древно и неприпитомљено.

Ниче је поставио драматично питање: шта остаје од човека када старе вредности више не могу да објасне свет у којем живи

Тако се у Ничеовом времену сударају два света: индустријска револуција, фабрике, наука и модерни град – и античка Грчка, мит, трагедија и Дионис. С једне стране вера у напредак, а са друге страх да је европски човек изгубио своје најдубље духовне темеље.

После раскида са Вагнером и ослобађања од Шопенхауеровог утицаја, Ниче проналази сопствени глас. У Веселој науци објављује чувену реченицу: „Бог је мртав!“

То није обична изјава да Бог не постоји. Ниче говори о много дубљем културном проблему: традиционалне хришћанске и метафизичке вредности Запада више немају снагу коју су некада имале. А ако стари темељи више не држе зграду, поставља се питање на чему ће човек убудуће заснивати своје вредности.

Из тог питања настају Ничеове најпознатије идеје: натчовек, воља за моћ, превредновање вредности, вечито враћање истог и разлика између господарског и робовског морала.

ШТА ЈЕ ПИСАЦ ХТЕО ДА КАЖЕ

И управо овде почињу велики неспоразум и различито тумачење његових основних филозофских постулата.

Ничеов „натчовек“ није припадник неке супериорне расе, нити политички господар који има право да влада другима. То је идеал човека који превазилази сопствена ограничења и сам преузима одговорност за стварање вредности. Ни његова „воља за моћ“ није просто жеља за политичком доминацијом, већ пре свега тежња ка самопотврђивању, расту и самопревазилажењу.

Ипак, Ничеово дело ће после његове смрти доживети једну од најнеобичнијих судбина у историји филозофије.

Његова сестра Елизабет, повезана са националистичким и антисемитским круговима, управљала је његовом заоставштином. Она постхумно издаје књигу Воља за моћ, огромну збирку фрагмената из Ничеових бележница које он није довршио. Избор и распоред бележака значајно су утицали на каснију негативну слику о његовој филозофији.

Тако су појмови као што су воља за моћ и натчовек били извучени из свог филозофског контекста и претворени у оправдање националне, расне и политичке надмоћи. Нацистичка идеологија је Ничеа присвојила, иако је његове ставове према немачком национализму, антисемитизму и расним теоријама неправедно изједначити са нацистичком идеологијом.

Али Ничеово дело је имало и један сасвим другачији живот.

Почетком 20. века авангарда је у њему препознала сродника – мислиоца који је посумњао у неприкосновеност традиције и поставио питање да ли човек може створити нове вредности када старе више не одговарају новом времену.

Футуристи су величали брзину, машину и модерни град, дадаисти су нападали логику и грађанске конвенције, надреалисти су улазили у свет снова, а експресионисти су деформисали стварност да би показали оно што се налази испод њене површине.

„НАТЧОВЕК“ И „БАРБАРОГЕНИЈЕ“

Ничеов траг стиже и до нашег простора, до Љубомира Мицића и Зенита. Паралела између Ничеовог натчовека и Мицићевог „барбарогенија“ није случајна: и један и други траже човека који ће превазићи наслеђене границе.

Неколико деценија касније, Ниче стиже и на рок сцену. У Џиму Морисону могу се препознати дионизијски занос, трагедија, ритуал и превазилажење граница. Дејвид Боуви је, опет, у Ничеу могао да препозна идеју сталне трансформације: човек није завршено биће. Он је задатак.

И управо је ту Ниче данас и најзанимљивији. Судбина његовог дела показује да идеје саме по себи нису довољне. Човек их може читати, тумачити, али и злоупотребити. Из сложене филозофије може се извући једна реч, из речи направити парола, а од пароле изградити идеологија.

Почетком 20. века авангарда је у њему препознала сродника – мислиоца који је посумњао у неприкосновеност традиције и поставио питање да ли човек може створити нове вредности када старе више не одговарају новом времену

Сведочимо да и данас постоје они који своје политичке противнике најпре престану да доживљавају као људе, а затим им одузимају право на мишљење, достојанство и припадност заједници. Некада су то били Јевреји, јеретици, „нижи народи“ или класни непријатељи; данас су то – они други.

Механизам је, међутим, и данас исти као и пре скоро једног века: „Ми смо образованији, културнији и морално супериорни, а они други су заостали, необразовани, опасни и недостојни“. (Да ли вам то звучи познато?)

Када се Ничеове сложене и провокативне мисли изместе из филозофије, поједноставе и претворе у пароле о „вишим“ и „нижим“ људима, о моралној или културолошкој супериорности једних над другима, његова мисао постаје оружје опасно за друштво. Када такве искривљене идеје из филозофских књига пређу на улице, у политику, медије и друштвене мреже, више нисмо у свету филозофије. Тада почињу мржња, презир према другом, диктат гомиле и, на крају, насиље.

У том смислу, Ниче није само филозоф 19. века. Он је и данас упозорење и огледало. А оно што у том огледалу видимо – заправо више говори о нама него о његовој филозофији.