Мржња према српском народу је постојала и раније. Мусимани, Хрвати и Албанци је негују од почетка новог века. Проблем је само у томе што су се у овом рату Срби одбранили
У Сарајеву живи један српски научник који у извесној мери прихвата „босански идентитет“, представљао је дејтонску Босну смирено и упорно, није био страначки кадар али није био ни човек Републике Српске. Он је каријерни дипломата који је Босну и Херцеговину представљао као амбасадор у Француској и Египту. Његово име је др Слободан Шоја. Шоја је био студент Милорада Екмечића, докторирао је историју на Сорбони.
Недавна смрт Биљане Плавшић, бивше потпредседнице и председнице Републике Српске и некадашње чланице Председништва СР БиХ, привукла је много мање пажње јавности од смрти генерала Ратка Младића или Алије Изетбеговића. Верујем да је сада, много више него у та два случаја, отворено питање помирења.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Плавшићка је током рата била веома радикална али, политички и још у већој мери уставно, мало утицајна потпредседница новонастале Републике Српске. После рата она је ушла у сукоб са остатком руководства ентитета. Извесно је да у тај сукоб није ушла из властољубља. Она сама приватно је говорила о криминалу и наставку ратне привреде (шверца), праћене разним злочинствима. Уз помоћ опозиције и страних окупатора успела је да смени са власти СДС. У Народној скупштини Републике Српске за нову владу Милорада Додика (који је поред себе имао само још једног посланика) успела је да оформи нову владу без СДС-а. Остало је забележено да су припадници раније васти успели да подмите поједине посланике муслиманског СДА да се не појаве на седници и тако онемогуће избор владе, али су их војници окупационог НАТО-а (ИФОР) похватали и силом довели на седницу. Република Српска се међусобно сукобила и замало распала, али је уставни поредак коначно некако сачуван. На следећим изборима влада се одржала, али је Биљану Плавшић победио радикалски кандидат проф. др Никола Поплашен.
Сваке године слушамо како тинејџере из Србије у Сарајеву ножем боде неки градски олош, како деца на такмичењима урлају „Убиј Србина!“, а остарелог мотоциклисту туку зато што на мајици покривеној дуксерицом има грб Републике Србије
Стара професорка универзитета, непоткупљива српска државница, храбра и често неодмерена и брутална у изјавама, остала је незаштићена. Требало је мање од годину и по дана да је Хашки трибунал оптужи за најтеже злочине укључујући и геноцид. Добровољно се предала јануара 2001. године. Требало је шест месеци мучења клаустрофобичне затворенице у затвору малих ћелија из којег се не виде небо и сунце, да прихвати споразум са тужилаштвом. Прихватила је кривицу под условом да се отужница редукује, па да буде осуђена на казну коју ће издржати и из затвора изаћи жива. У суштини, оптужена је за вербални деликт. Рекла је да је етничко чишћење „природан феномен“ – уверење да је „природа сама по себи добра“ говори у прилог да часници Хашког трибунала нису имали само мањкаво високо образовање, већ и оно најниже. Вређала је ратне противнике! Замисите!? У Бијељини се на почетку рата видела са припадницима паравојних формација. Чудно, али била је тамо заједно са муслиманским чланом председништва СР БиХ Фикретом Абдићем! У сваком случају, Плавшићка је осуђена на једанаест година затвора. Пошто је била добар преседан за Хашки трибунал, добила је „блажи“ затвор у Шведској, мада и тамо је била жртва насиља помахнитале муслиманске криминалке пореклом са другог континента. Коначно је ослобођена 2009, после одслужења већег дела казне. На слободу је враћена као јунак, дочекао ју је председник владе Републике Српске Милорад Додик. Јавно је повукла признање, тврдећи да га је дала из прагматичних разлога – да одбаци оптужбу за геноцид од српског вођства и да се спаси доживотне робије. Пресуда је, међутим, постала преседан. Никога није спасила ни заштитила, напротив.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Смрт Биљане Плавшић прошла је тако практично незапажено од јавности. Њен познаник др Шоја, одувек несагласан са српским националним покретом, написао је један статус на друштвеним мрежама у коме између осталог стоји:
„Она је била прави националиста. Правила је грешке, њен концепт је био брутално радикалан, сматрала је да људи код нас не могу заједнички живјети у срећи, већ у вечним сукобима. Упркос свему, није учествовала ни у чему због чега су људи страдали. На себе је преузела кривицу као верница…“
Недавна смрт Биљане Плавшић, бивше потпредседнице и председнице Републике Српске и некадашње чланице Председништва СР БиХ, привукла је много мање пажње јавности од смрти генерала Ратка Младића или Алије Изетбеговића
Ово је било довољно да надлежни министар у Кантону Сарајево аутора смени са места председника управог одбора некаквог „Босанског културног центра“. Уследили су осуде и разапињања доктора Сободана Шоје по друштвеним мрежама.
Наравно, он живи у Федерацији БиХ где су напади на Србе већ деценијама вишеструко већи и бројнији него напади на Муслимане у Репубици Српској. Где потпредседник ентитета Србин, какав је у Српској Муслиман Рамиз Салкић, не би жив саставио годину а камоли био изабран. У граду где као интегришућу и помиритељску међу народима представљају Хисторију БиХ у којој од четрдесет аутора нема ни двоје Срба и то посвећених старом веку… У земљи у којој су мајке Сребренице направиле списак одговорних за тај зочин на коме су наведени сви пунолетни Срби из области. Сваке године слушамо како тинејџере из Србије у Сарајеву ножем боде неки градски олош, како деца на такмичењима урлају „Убиј Србина!“, а остарелог мотоциклисту туку зато што на мајици покривеној дуксерицом има грб Републике Србије…
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Мржња према српском народу је постојала и раније. Мусимани, Хрвати и Албанци је негују од почетка новог века. Проблем је само у томе што су се у овом рату Срби одбранили, а терминално болесним империјалним патуљцима у Немачкој и Британији треба неки успех у необјављеном рату против Руске Федерације, па макар и над неутралном државом на Балкану.
Судбине Биљане Плавшић и Слободана Шоје доказ су за написано.
