Дражен Живковић: Терен против тастатуре

Просечан бирач у Алексинцу, Трстенику, Сурдулици, Тутину или Сомбору не проводи свој дан расправљајући о томе да ли је неко „права“ или „лажна“ опозиција, нити чита дугачке аналитичке текстове о геополитичким балансима

Србија се налази на тачно два месеца од још једних пресудних избора, а политичка сцена делује изненађујуће познато свакоме ко је иоле детаљније и аналитичније пратио претходне изборне циклусе. С једне стране имамо Александра Вучића, који се практично не скида са терена, који из дана у дан обилази села, отвара фабрике, разговара са пензионерима, радницима, пољопривредницима и локалним привредницима. С друге стране имамо опозициону сцену и такозване блокадере који воде беспоштедне, исцрпљујуће борбе на друштвеним мрежама, порталима и у подкастима, губећи драгоцене дане и недеље на међусобна оптуживања, идеолошке пуризме и стерилне дебате о томе ко сме, а ко нипошто не сме на заједничку изборну листу.

Управо у тој драстичној, фундаменталној разлици у методологији политичког деловања лежи кључни одговор на питање какав ће бити коначни исход предстојећих избора. Док једна страна сакупља реалне, опипљиве гласове на терену, друга страна сакупља илузорне „лајкове“, „ретвитове“ и виртуалне аплаузе у затвореном простору друштвених мрежа.

Мит о једином политичком бојном пољу

Друштвене мреже су створиле опасну, скоро па опијајућу илузију у редовима престоничке опозиционе елите. Када се свакодневно крећете у такозваним одјекујућим коморама (echo chamber) Твитера (X-а), Фејсбука или Инстаграма, изузетно је лако помислити да цела Србија дели ваше мишљење, да је незадовољство на самом врхунцу и да је промена власти само ствар техничке реализације на сам дан гласања. Међутим, реални живот изван београдских кафића, академија и виртуелних форума функционише по потпуно другачијим, често суровим законитостима.

Просечан бирач у Алексинцу, Трстенику, Сурдулици, Тутину или Сомбору не проводи свој дан расправљајући о томе да ли је неко „права“ или „лажна“ опозиција, нити чита дугачке аналитичке текстове о геополитичким балансима.

Просечног бирача у унутрашњости Србије занимају врло конкретне, свакодневне и егзистенцијалне ствари:

1. Да ли је коначно асфалтиран пут до његовог села који повезује имање са градом?

2. Да ли у локалној фабрици има посла, колика је плата и да ли је сигурна?

3. Хоће ли пензија стићи на време и хоће ли бити најављеног повећања?

4. Да ли локални дом здравља има лекара специјалисту и нову опрему?

Александар Вучић је то разумео боље од било ког другог политичара у модерној историји Србије. Његова политичка стратегија се не заснива на убеђивању већ убеђених, нити на вођењу високоумних идеолошких расправа. Он одлази тамо где се решавају свакодневни проблеми. Када председник државе дође у мало место, седне са мештанима под шатор или у локални дом културе, саслуша старицу која се жали на водовод и пред камерама уживо да налог министру или директору јавног предузећа да се проблем реши – то носи политичку тежину коју ниједан Твитер навод, ауторитативни колумнистички текст или објективна новинска анализа не могу да пониште.

Синдром „идеолошке чистоте“

Док Вучић спроводи неумољиву, војнички организовану теренску кампању, опозициони актери и њихови симпатизери остају заробљени у сопственим сујетама и бескрајној борби за примат унутар сопственог, већ постојећег бирачког тела. Уместо да енергију у потпуности усмере ка придобијању неодлучних бирача или оних који из прагматичних разлога гласају за власт, они се баве искључиво микрополитиканством и утврђивањем „ко је ко“ на политичкој сцени.

Главне теме у блокадерским и опозиционим круговима на само два месеца пред изборе нису како допрети до сељака у западној Србији или радника на југу, већ:

1. Ко је „права“ опозиција, а ко је „убачени спавач“ и агент режима?

2. Ко сме да се нађе на изборном листићу, а ко је морално компромитован?

3. Ко носи више идеолошке заслуге за претходне протесте, шетње и блокаде?

4. Ко је направио какав уступак у прошлости и ко је с ким попио кафу?

Овакав приступ представља школски пример политичке аутистичности и одвојености од стварности. Бирачко тело изван ужег градског језгра гледа овај спектакл са приличним гађењем, конфузијом и замором. Ако се противници власти туку између себе на два месеца пре избора око тога ко је чистији и достојнији места на листи, просечан човек се оправдано пита: како они мисле да сутра управљају сложеним државним системом, економијом, здравством и енергетиком?

Бирач у Србији, историјски гледано, увек тражи стабилност, снагу и јасну структуру. Када види расцепканост, идеолошку искључивост и стално међусобно оптуживање за издају, он има само две опције: или остаје код куће (апстинира из чистог револта) или бира ону страну која делује организовано, дисциплиновано и способно да донесе какве-такве конкретне резултате.

Када се свакодневно крећете у такозваним одјекујућим коморама (echo chamber) Твитера (X-а), Фејсбука или Инстаграма, изузетно је лако помислити да цела Србија дели ваше мишљење

Математика изборног дневника

Избори се не добијају у телевизијским студијима престоничких медија нити у виртуелним дебатама на интернету – они се добијају на конкретним бирачким местима у сваком селу и варошици. А пут до тог бирачког места води кроз мукотрпан, свакодневни рад са људима на терену.

Када аналитичари након избора буду поново постављали питање „како је могуће да је разлика у гласовима опет толико велика“, одговор неће лежати у медијској доминацији или тајним плановима, већ у структури теренског рада. Српска напредна странка поседује капиларну, изузетно развијену мрежу локалних одбора која дословно покрива сваку месну заједницу, сваки улаз и свако село у Србији. Њихов теренски рад не траје само током званичних 45 или 60 дана кампање – он је континуалан, свакодневан и агресиван. На ту машинерију се надовезује сам Вучић који својом личном енергијом и свакодневним обиласцима даје темпо и мотивацију читавом апарату.

С друге стране, алтернативе овој власти углавном функционишу као београдски елитистички клубови. Ван главног града и неколико већих урбаних центара попут Новог Сада или Ниша, инфраструктура опозиционих странака је минимална, симболична или у потпуности непостојећа. Уместо да користе драгоцене месеце пред изборе за формирање мреже активиста који ће ићи од врата до врата, разговарати са људима на пијацама и у фабрикама, они своје ресорце троше на писање дугачких саопштења која прочитају само они који већ страствено гласају против власти.

ШТА РАДИ ВЛАСТ 
(АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ)

ШТА РАДИ ОПОЗИЦИЈА

Народ на терену имун на интернет политику

Постоји огромна, скоро неспремостива провалија у разумевању менталитета просечног српског бирача од стране престоничке интелектуалне опозиције. Интернет заједница, често заражена политичким пуризмом и моралном супериорношћу, посматра бираче власти у унутрашњости са потцењивањем, означавајући их несмотрено као „неинформисане“, „купљене“ или „примитивне“. То је најфаталнија грешка коју једна политичка опција може да направи.

Људи на терену нису нити неинтелигентни нити слепи; они су изразито прагматични. Човек у малој, сиромашној општини размишља у врло јасним оквирима сопствене и породичне егзистенције. Ако председник или његови сарадници дођу и обезбеде нову асфалтну траку, комуналну инфраструктуру или субвенцију за пољопривреду – то је за тог човека мерљив и стваран резултат који му олакшава живот. Ако опозиционар са Твитера тог истог човека назове „сендвичарем“ или „ботом“ само зато што је отишао на скуп власти да чује шта се нуди, тај човек никада, ни под каквим условима, неће дати свој глас опозицији.

Политика је у својој најдубљој суштини вештина управљања људским емоцијама, потребама и страховима. Вучић директно реагује на потребе основног слоја друштва – пружа им пажњу, осећај да су виђени и важни, као и конкретна, макар и мала, свакодневна побољшања. Блокадери за тастатуром, с друге стране, нуде идеолошка предавања, моралну осуду и бесконачне међусобне свађе. У таквом односу снага, коначни исход на бирачким местима једноставно не може бити другачији.

Сујета као главна кочница

Није тајна да је политички его највећи непријатељ српске опозиције већ више од једне деценије. Уместо стварања широког, инклузивног фронта који би могао да обухвати разноврсне слојеве друштва – од радника до професора – опозициони лидери су се затворили у сопствене микросветове. Свако жели да буде носилац листе, свако жели да има последњу реч, и свако сматра да је баш његова опција једина „права“ и неупрљана.

Ова појава нарочито долази до изражаја у контексту протестних покрета и такозваних блокадера. Уместо да се улична енергија и незадовољство грађана каналишу у чврсту страначку организацију која може да изнесе теренски рад, та енергија се врло брзо потроши у интернет дебатама и надметању у томе ко ће написати оштрији или духовитији статус.

Када дођу избори, показују се сви недостаци таквог приступа. Изборна машинерија власти излази на терен са припремљеним списковима, сигурним гласовима и разрађеном логистиком, док опозиција тек на пар недеља пред гласање почиње да се договара око контролора на бирачким местима. Разлика у припремљености и озбиљности је толико уочљива да често делује као дуел професионалног спортског клуба и аматерског тима из краја.

Бирач у Србији, историјски гледано, увек тражи стабилност, снагу и јасну структуру. Када види расцепканост, идеолошку искључивост и стално међусобно оптуживање за издају, он има само две опције: или остаје код куће или бира ону страну која делује организовано

Лекција која се упорно одбија

Избори који следе за два месеца неће донети никаква чуда, нити епске обрте које прижељкују виртуелни ратници на друштвеним мрежама. Њихов резултат се увелико формира и утврђује сваког дана на терену – у сваком селу, варошици и приградском насељу широм Србије.

Док год политика буде посматрана као луксузни хоби за престоничку елиту која са висине гледа на „обичан народ“ и док год се главне политичке битке буду водиле око места на изборним листама, расподеле мандата и сакупљања лајкова на мрежи X, Александар Вучић неће имати реалну, озбиљну и угрожавајућу конкуренцију.

Тастатура ствара опасну илузију моћи и масовности, али терен је једино место где се освајају реални гласови и политичка легитимност. Док год они који желе промене не схвате да се Србија не завршава на кругу двојке и да се политичка победа прави у прашини, блату, директном разговору са народом и раду од врата до врата, избори у Србији ће остати само формална потврда стања које је већ увелико запечаћено на терену.