Преображавање градова у условима климатских промена постало је хитно. Техничка решења постоје, али постоје и бројне препреке, истичу у ауторском тексту за Монд стручњак за урбану економију Едуар Декекер и архитекта Алиреза Разави.
Од свега што једно друштво ствара, град је оно што траје најдуже. Зграда завршена и предата 2026. године стајаће и крајем овог века, а највећи део трошкова и емисија које ће такав пројекат произвести током свог животног века одређује се већ у првим недељама његовог пројектовања. Управо се, дакле, кроз стамбене и урбанистичке пројекте решавају стамбена криза, прилагођавање топлотним таласима и заостајање појединих подручја. Пројектовање и преображавање градова више није питање једног сектора, већ једно од великих политичких питања нашег времена.
Па ипак, о начину на који се ти пројекти осмишљавају и даље се недовољно расправља. Истовремено, иако данас постоји велики број техничких решења, могућности за њихову примену често су ограничене. Препреке притом нису само техничке или финансијске, већ и организационе и културне.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Прва од тих препрека јесте, како указују аутори, сам начин наручивања пројекта. Било да је реч о јавном или приватном сектору, он је организован око цене, рокова и усклађености са прописима, а не око начина коришћења и трајности. Инжењерске консултантске куће обухваћене истраживањем (спроведеним за Катедру за урбану економију пословне школе ESSEC у јануару 2023. године) процењују да критеријум цене већ у првој фази пријаве има удео од 60 до 70 одсто, а у другој чак 90 одсто. Такав систем наручивања даје предност најјефтинијим понудама уместо најкомпетентнијим и води ка раздвојеном приступу питањима која би, због изазова заштите животне средине, требало сагледавати као целину.
Друга препрека је дубља и изразито у вези са Француском. Она произлази из раздвајања инвеститорског управљања пројектом (maîtrise d’ouvrage) и пројектантског управљања његовом реализацијом (maîtrise d’œuvre), разлике која готово да нема еквивалент у другим земљама, па ни у њиховим језицима. У Француској је наслеђена идеја да се стратегија осмишљава на једној страни (инвеститор програмира, наручује и финансира грађевински пројекат), а да ће реализација потом уследити (пројектант пројектује и води изградњу). То раздвајање је истовремено временско и управљачко. Пројекат се дели на међусобно затворене фазе, у којима се престаје са пројектовањем чим почне извођење, али и друштвено, јер та два света немају ни исти углед ни исте каријерне путеве.
ФОТО: Shutterstock/JU.STOCKERНедостатак прилагођавања
Оваква подела различитих фаза пројекта готово у потпуности онемогућава неопходну повратну спрегу и стално усклађивање стратегије са њеним спровођењем. Искуства и сазнања са градилишта тешко стижу до оних који су одредили правац пројекта. Истовремено, бројни развојни планови урбаних и мање урбаних заједница, попут климатских, предвиђају мере чији приоритети нису довољно јасно утврђени и које је тешко прилагодити конкретним потребама одређеног подручја. Стратегије се тако често обликују без довољног ослонца на стварност на терену.
Најскупља последица оваквог начина планирања и реализације пројеката јесте њихова ограничена могућност прилагођавања. Пројекти се осмишљавају као нешто што се једном заувек завршава и предаје, иако се клима и начини коришћења мењају брже него што траје реализација једног пројекта. То се видело на врхунцу топлотног таласа у Француској, када је 845 школа и колеџа било затворено, док је још 1.800 морало да прилагоди распоред (према подацима које је 21. јуна изнео министар националног образовања Едуар Жефре). Ипак, и даље се на конкурсима, о којима одлучују жирији састављени од изабраних представника и архитеката, бирају пројекти за које претходно није утврђено да ли ће објекти остати погодни за боравак и при температурама од 40 °C. Управо то показује колико је важно оставити могућност за накнадна прилагођавања, јер пројекат који се више не може мењати брзо престаје да одговара новим условима.
Последице тога сносе и архитекта и заједница. Архитекта се укључује тек на крају, ради изгледа пројекта, када је све већ одлучено без њега. Заједница, с друге стране, губи културу пројектовања. Отуда аутори изражавају уверење да архитекта мора да размишља и остварује своју улогу кроз саму изградњу. Потиснут на крај ланца, ангажован да визуелно представи програм који је донет без њега, удаљио се од свог првобитног позива, а други су попунили ту празнину не располажући читавим распоном његових компетенција. Од силних захтева да прави слике, архитекта је заборавио да гради.
Сужавање улоге архитеката није нова појава. То се може видети ако се упореде захтеви за грађевинске дозволе у Паризу и Њујорку или ниво детаља који се од архитеката тражи у Швајцарској и Енглеској. У другим земљама архитекте су у већој мери укључене у читав процес пројектовања и градње. Ипак, аутори сматрају да и саме архитекте сносе део одговорности за сужавање своје улоге, јер су се временом више окретале теорији и представљању пројеката, а мање самој градњи. Климатске промене сада поново у први план стављају њихову практичну улогу у стварању објеката.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Дати предност стручности над ценом
Зато Едуар Декекер и архитекта Алиреза Разави сматрају да је потребно поново ојачати стручну и практичну страну архитектуре. Пројектовање би требало да обухвати све елементе који одређују квалитет једног објекта, од његовог односа према простору и постојећем окружењу до избора материјала и трошкова изградње. Циљ није повратак традиционалној представи архитекте као градитеља, већ стварање савременог стручњака који разуме и естетску и техничку страну свог посла и који је укључен у читав процес, од пројектовања до реализације.
Аутори сматрају да развој вештачке интелигенције додатно наглашава потребу за оваквим променама. Вештачка интелигенција већ може да понуди различита решења и визуелне приказе, али не може да одлучи шта заиста треба градити и коме је то намењено. Због тога предлажу и промену начина на који се пројекти наручују и реализују.
Према њиховом мишљењу, архитекте и друге пројектанте требало би укључити већ у раним фазама, када се дефинишу потребе и основни циљеви пројекта. Њихов ангажман требало би да траје до завршетка и пријема објекта, док би сами пројекти морали да оставе простор за каснија прилагођавања. Аутори се залажу и за то да се при избору извођача већа предност да стручности и способности да се пројекат квалитетно реализује, а не само цени. Посебну пажњу, како наводе, треба посветити срединама у којима је оправданије прилагодити и обновити постојеће објекте него градити нове. Сматрају да су такве промене оствариве и да квалитет изграђених објеката у великој мери зависи од начина на који су пројекти осмишљени и наручени.
ФОТО: Lee Charlie/ShutterstockОстаје, међутим, чињеница да се начин наручивања неће променити са стручњацима који су образовани да му се само повинују. Инжењере, менаџере, архитекте и урбанисте образујемо одвојено и стварамо одличне стручњаке који ретко умеју да раде заједно на стварању пројекта. Већ и услови за приступ професији много говоре – амерички архитекта мора да докаже 3.740 сати стручне праксе под надзором и положи шест испита, док наша лиценца захтева знатно мање.
Управо ка пресеку тих професија треба усмерити наше образовање, тако што ће пројекат постати метод рада, а култура градилишта, однос према постојећим објектима и организовање реализације пројеката саставни део обуке, итичу аутори текста.
Пре свега би требало да каријере које обухватају искуство и на страни инвеститорског и на страни пројектантског управљања постану правило, јер би из тога проистекла способност прилагођавања која нам недостаје. У свету у којем се све убрзава потребни су стручњаци способни да одлуче шта заслужује да траје. Али за то је потребно да им и систем наручивања и образовање повере такву одговорност.
