Не воде сви путеви у Рим: Нова студија мења слику Римског царства

Пословица да сви путеви воде у Рим преживела је векове, али најобимнија анализа римске путне мреже показује да историјска стварност није била тако једноставна. Рим је био политичко и симболичко средиште царства, али није представљао најважније чвориште његовог копненог саобраћаја.

Римски путеви нису били само војне трасе којима су се кретале легије. Они су повезивали градове, луке, руднике, пољопривредне области и пограничне гарнизоне, омогућавајући кретање робе, људи, технологије, религијских идеја, али и заразних болести, пише портал Физ.орг.

Нова студија, објављена 15. септембра у часопису Nature Communications, обухватила је готово 300.000 километара римских путева у Европи, северној Африци и на Блиском истоку. Истраживачи су први пут на нивоу читавог царства статистички испитали колико су путеви били прави, који градови су представљали најзначајнија раскршћа и колико је античка инфраструктура утицала на савремени саобраћај.

Резултати показују да су римски инжењери тежили правим трасама само када су им то дозвољавали рељеф и расположива технологија. Планине, речне долине, превоји и постојећа насеља често су били важнији од геометријске правилности.

Анализа је донела и занимљив налаз за простор данашње Србије. Наисус, данашњи Ниш, издвојен је као једно од провинцијских средишта око којих су били организовани важни копнени правци.

Дигитална мрежа од готово 300.000 километара

Истраживање је засновано на дигиталном атласу Itiner-e, до сада најдетаљнијој реконструкцији путева Римског царства. База обухвата 299.171 километар путева на простору који је покривао више од пет милиона квадратних километара.

На врхунцу моћи, почетком другог века, Римско царство простирало се од Британије и Иберијског полуострва до Месопотамије и северне Африке. Та огромна територија није могла да функционише без система који је повезивао престоницу, провинцијске центре, војне границе и луке.

ФОТО: Компас/Илустрација

Дигитални модел садржи више од 10.500 чворова, односно раскрсница и крајњих тачака, као и готово 15.000 путних веза. Истраживачи су применили методе мрежне науке које се данас користе за анализу авионских линија, интернета или градског саобраћаја.

Посебно су посматрали такозвану посредничку централност. Она показује колико се често одређени пут или град налази на најкраћој, односно временски најповољнијој траси између других места.

Таква анализа омогућила је да се значај римских градова не одређује само према њиховој величини, богатству или политичком статусу. Град који није био највећи могао је да буде изузетно важан ако су се преко њега укрштали путеви који су повезивали различите области.

Прави пут само када терен то дозвољава

Римски путеви често се замишљају као савршено праве линије које без обзира на препреке воде ка удаљеном одредишту. Студија потврђује да су римски градитељи волели директне трасе, али показује и да путеви нису били једнако прави у свим областима царства.

Најправилније трасе налазиле су се у равницама западне Европе, Панонском басену, долини реке По, северној Африци, централној Анадолији и Сирији. У планинским областима, нарочито на југоистоку Европе, путеви су били знатно кривудавији.

Римљани су користили усецање стена, терасе, потпорне зидове, мостове, а понекад и тунеле. Ипак, нису могли да потпуно потчине природу, па су путеве најчешће усмеравали кроз долине, преко повољних превоја и дуж блажих падина.

ФОТО: Компас/Илустрација

Више од 90 одсто анализираних путева имало је нагиб који је омогућавао кретање кола и запрега. То показује да главни циљ није био визуелно права линија, већ практична и поуздана траса којом су могли да се крећу војници, трговци, животиње и терет.

Савремени магистрални путеви у просеку су правији од римских. Данашње машине омогућавају пробијање великих тунела, уклањање читавих делова брда и изградњу вијадуката, док су антички градитељи морали пажљивије да прате природни облик предела.

Византион и Наисус важнији него што се претпостављало

Најупечатљивији налаз истраживања јесте да Рим није био доминантно средиште копненог саобраћаја на нивоу целог царства. Његов положај на Апенинском полуострву значио је да су поморске везе имале огроман значај, док су неки источни градови заузимали повољније место у континенталној мрежи.

Византион, данашњи Истанбул, био је једно од најзначајнијих копнених чворишта јер је преко Босфора повезивао европски и азијски део царства. Његова централност помаже да се разуме због чега је Константин Велики управо на том месту у четвртом веку изградио нову престоницу.

ФОТО: Компас/Илустрација

Важне трасе пролазиле су дуж обала Средоземља, кроз долине Рајне, Дунава, Драве и Марице и преко градова као што су Антиохија, Никомедија, Филипопољ, Сердика и Аквилеја. Чак 24 од 45 анализираних провинцијских престоница налазиле су се међу најважнијим чвориштима целокупне мреже.

Наисус је у провинцији Горња Мезија означен као град око којег су били концентрисани важни путеви. За разлику од неких дунавских траса, кључне везе Горње Мезије нису биле организоване само дуж границе, већ и преко унутрашњих праваца снабдевања.

Такав положај Наисуса није био случајан. Град се налазио на раскрсници путева према Сердици и Константинопољу, ка долини Мораве и северу Балкана, као и према Јадранском мору. Његов саобраћајни значај опстао је и у каснијим вековима.

Путеви који су преживели царство

Истраживачи су утврдили умерену повезаност између густине римских и савремених главних путева. То не значи да данашњи асфалт свуда лежи директно преко античког камена, већ да су многи коридори наставили да користе исте долине, превоје и природно повољне правце.

Највећи континуитет видљив је тамо где се основна географија није променила. Речне долине, планински пролази и приобалне равнице и данас усмеравају саобраћај готово исто као у римско доба.

ФОТО: Компас/Илустрација

У западној Европи густина савремених путева снажно је порасла око индустријских и урбаних средишта. У деловима Грчке, Мале Азије и северне Африке савремена мрежа је ређа него у античком периоду, што одражава промене политичких граница, трговине и значаја појединих градова.

Аутори упозоравају да дигитална карта није потпуна. Археолошка истраженост није једнака у свим областима, а западни Балкан припада просторима на којима је део римске путне мреже вероватно недовољно представљен.

Ипак, студија показује да су римски путеви били сложен, прилагодљив и регионално организован систем. Нису сви водили у Рим, али су створили инфраструктурни образац чији се трагови препознају и после готово две хиљаде година.