Скептик се данас често замишља као човек који у све сумња, свему противречи и тешко прихвата било какву тврдњу као истиниту. Међутим, првобитно значење скептицизма било је знатно другачије.
За Марка Тулија Цицерона сумња није значила одустајање од истине, већ начин да јој се приближимо – испитивањем доказа, прихватањем сопствене погрешивости и спремношћу да променимо мишљење, пише Филозофи нау.
Сама реч скептицизам потиче од грчког skeptikos и приближно означава онога ко испитује, разматра и промишља. У том смислу скептик није човек који аутоматски одбацује оно што чује, већ неко ко жели да утврди колико разлога има да у нешто поверује.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Управо такав приступ заступао је Марко Тулије Цицерон (106–43. п. н. е.), једна од најзначајнијих личности последњих деценија Римске републике. Био је говорник, државник, правник и филозоф, савременик Јулија Цезара и сведок политичких потреса који су на крају довели до пропасти републиканског поретка.
Његова политичка борба за очување Републике завршила се неуспехом, али је његов интелектуални утицај далеко надживео антички Рим.
Од Рима до модерне демократије
Цицеронове идеје читали су римски писци попут Сенеке, а током средњег века на њега су се ослањали Боеције и Августин. Његово схватање природног права оставило је дубок траг у хришћанској интелектуалној традицији.
Његова дела поново су добила огроман значај током ренесансе. Петраркино откриће Цицеронових писама у 14. веку често се наводи као један од симболичких тренутака почетка ренесансног хуманизма.
ФОТО: Shutterstock/Irina ShatilovaКасније су га читали и мислиоци просветитељства, међу којима су Џон Лок и Монтескје. Идеје о природним правима, грађанској врлини и мешовитом облику власти оставиле су траг и у политичкој мисли која је обликовала модерне републике. Цицеронов појам res publica – дословно „јавна ствар“ – остао је један од важних појмова западне политичке традиције.
Ипак, иза политичара и чувеног говорника налазио се и Цицерон скептик.
Ни разум ни чула нису непогрешиви
Цицерон је припадао скептичкој традицији Платонове Академије и ослањао се нарочито на идеје Карнеада из Кирене и Филона из Ларисе.
Полазиште је било прилично једноставно: људи сазнања стичу пре свега разумом и чулним искуством, али и једно и друго може да нас превари. Ако су средства којима долазимо до знања погрешива, онда ни наше знање не треба увек третирати као апсолутно сигурно.
Уместо тога, Карнеад је говорио о pithanon – ономе што је вероватно или уверљиво. Цицерон је овај грчки израз на латински превео речју probabilis, из које је касније изведена енглеска реч probability – вероватноћа.
ФОТО: Shutterstock/Andrea IzzottiТако настаје једна од најзанимљивијих практичних идеја античког скептицизма: можемо нешто сматрати истинитим, а истовремено оставити могућност да грешимо.
Цицерон је у Тускуланским расправама упозоравао да не треба бити претерано уверен у сопствена веровања.
Четири степена поверења
То, међутим, не значи да скептик не може да донесе одлуку. Антички скептици развили су начин процењивања колико је неки утисак поуздан.
Замислите да погледате шољу кафе на столу и учини вам се да је још напола пуна. То изгледа вероватно и понашате се у складу са тим, али немате посебан разлог да будете потпуно сигурни.
Други степен могла би да буде ситуација у којој на бучној железничкој станици чујете како неко изговара ваше име. Звук је довољно јасан да поверујете да вас неко дозива, али и даље постоји могућност грешке.
Виши степен поузданости имамо када више различитих чињеница указује на исти закључак. На пример, при уласку у авион број реда одговара карти за укрцавање, слово седишта је исправно, а нико од путника не тврди да сте заузели његово место. Различити докази међусобно се подржавају.
ФОТО: Shuttersock/NuntiyaНајвиши степен представља темељно испитан утисак. Лекар, на пример, анализира симптоме пацијента, наручује тестове, искључује друге могуће дијагнозе и консултује колегу. Сви доступни докази воде истом закључку, па лекар има веома висок степен оправданог поверења – али не мора да тврди да је апсолутно непогрешив.
Две хиљаде година стара идеја која звучи модерно
Овакав начин размишљања изненађујуће подсећа на савремено вероватносно и бајесовско закључивање. Почетно уверење мењамо како пристижу нове информације: добар доказ повећава наше поверење у неку тврдњу, док га доказ који јој противречи смањује.
Што је одлука важнија, потребно је више провере. За питање да ли у шољи има још кафе није нам потребна велика сигурност. За медицинску дијагнозу, научни закључак или важну политичку одлуку праг мора бити далеко виши.
ФОТО: SHutterstock/Tareq.shУправо ту се налази практична вредност Цицероновог скептицизма. Скептицизам не захтева да човек престане да верује у било шта, већ да разликује оно што зна од онога у шта само снажно верује.
У времену огромне количине информација, друштвених мрежа, политичких тврдњи и садржаја који се шире готово тренутно, та античка идеја делује необично савремено: прихватити најбоље објашњење које тренутно имамо, али остати спреман да га променимо када се појаве бољи докази.
Можда је управо у томе суштина скептицизма – не сумњати у све, већ знати колико смо сигурни у оно у шта верујемо.
