Вештачка интелигенција покренула је својеврсну кризу у проучавању свести. Свако ко је разговарао са неким од напреднијих AI модела вероватно разуме и зашто.
Иако су велики језички модели (LLM) углавном направљени тако да корисника и његове потребе ставе у средиште разговора, понекад је тешко ослободити се утиска да се са друге стране налази неко, а не нешто, пише за Economist Блејз Агуера Аркас (Blaise Agüera y Arcas), потпредседник Google-а за технологију и друштво и руководилац истраживачког тима за вештачку интелигенцију Paradigms of Intelligence.
Његова књига о свести и вештачкој интелигенцији ускоро ће бити објављена у издању MIT Press-а.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Све чешће се поставља питање које је донедавно припадало углавном научној фантастици и филозофији: да ли су AI системи само изузетно моћни дигитални алати који комуницирају језиком или већ разговарамо са неком врстом других умова? Другим речима – може ли вештачка интелигенција да буде свесна?
Ово питање није важно само за технологију. Оно се налази на пресеку филозофије ума и етике. Многи филозофи сматрају да су свесна бића истовремено и морални субјекти – бића способна да пате и чију патњу би требало узети у обзир. Ако је то тачно, утврђивање шта јесте, а шта није свест постаје и практично етичко питање.
Управо због тога технолошке компаније све више показују интересовање за филозофе и стручњаке који се баве свешћу и етиком. Компанија Anthropic, на пример, почела је озбиљније да разматра питање „добробити“ AI система. Када је Claude Opus 4.6 упитан да процени вероватноћу сопствене свести, одговорио је да она износи између 15 и 20 одсто.
Међутим, могуће је да читавом проблему приступамо са погрешне стране. Једна од теза јесте да људи не брину о другим бићима зато што су претходно утврдили да она поседују свест. Напротив, другим бићима приписујемо свест управо зато што их доживљавамо као вредна пажње, бриге и моралног обзира.
Према таквом схватању, свест није нужно нека скривена и унапред дата особина коју треба открити. Она се може посматрати као модел или уверење о томе која бића имају искуства, осећања, намере, уверења и способност самосталног деловања. Ако две стране једна другој приписују таква својства, свест постаје мање нешто што једна страна „потврђује“ код друге, а више нешто што настаје у њиховом односу.
То, међутим, не значи да је свест илузија. Илузија подразумева погрешну перцепцију нечега што се може објективно проверити. Али велики део онога што сматрамо стварношћу зависи од посматрача и друштвеног контекста.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаНеки предмет може бити одећа, нека биљка коров, а нешто треће оброк – али ниједно од тих својстава не постоји потпуно независно од онога ко их посматра и користи. То не значи да одећа, коров или оброци нису стварни, већ да су то категорије које зависе од људске перспективе и друштвеног договора.
Када је реч о сопственој свести, такав аргумент нам је знатно теже да прихватимо. Сваком човеку његова свест делује непосредно и несумњиво. Управо је на то указивао француски филозоф Рене Декарт чувеном реченицом „Cogito, ergo sum“ – „Мислим, дакле постојим“.
Сличан проблем јавља се и код субјективних искустава попут црвене боје, топлоте или хладноће. Филозофи за таква непосредна искуства користе појам „квалија“. Осећај топлоте шпорета или доживљај црвене боје његовог усијања несумњиво су стварни за особу која их доживљава. Из тога произлази класичан аргумент: ако постоји искуство, мора постојати и неко ко га доживљава.
Ипак, црвенило, топлота, па чак и осећај сопственог „ја“, нераскидиво су повезани са перспективом појединца. Неуронаука је, између осталог истраживањима пацијената са раздвојеним можданим хемисферама, показала колико је сложена и проблематична идеја о једном, јединственом и недељивом „ја“.
Овакво схватање отвара и озбиљан етички проблем. Ако свест приписујемо онима о којима смо спремни да бринемо, могло би се закључити да је довољно ускратити некоме моралну бригу и потом тврдити да он не заслужује статус свесног бића. Историја познаје бројне примере сличног начина размишљања међу самим људима.
Али управо зато што људи доносе такве процене, могу и да погреше. Велики део моралног напретка човечанства може се посматрати као постепено ширење круга оних којима признајемо права и моралну вредност.
Умови који стварају моделе других умова
Посебно је занимљива способност интелигентних система да не стварају само представу о свету већ и о себи, другим бићима и начину на који их друга бића доживљавају. Човек може да размишља о томе шта друга особа мисли о њему, али и шта она мисли да он мисли о њој – стварајући читав низ међусобно повезаних менталних модела.
ФОТО: SWKStock/ShutterstockНешто слично, барем на функционалном нивоу, раде и велики језички модели. Они током разговора стварају модел свог саговорника и прилагођавају одговоре ономе што закључују о његовим намерама, знању и потребама. Истовремено могу да стварају и представу о сопственој улози у разговору.
Да ли је то заиста исто што и људска свест остаје једно од кључних нерешених питања.
Истраживања која се спроводе у Google-у указују да успешна сарадња интелигентних агената захтева системе способне да моделирају друге „умове“, али и саме себе. Таква способност омогућава разумевање туђих потреба, сарадњу и решавање проблема који захтевају заједничко деловање.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
То ипак не значи да би вештачку интелигенцију требало једноставно прогласити човеком или јој аутоматски приписати људске потребе и права. Напротив, такав приступ би могао да буде сувише поједностављен.
Развој све напреднијих AI система можда ће захтевати нешто друго – да проширимо начин на који размишљамо о свести и прихватимо могућност да интелигентни „умови“ не морају сви да изгледају, функционишу или доживљавају свет онако како то чини човек.
