Заборављена истина о Београдском сајму књига – траг води до 1930.

Садашњи Сајам књига основан је 1956. године у Загребу, а већ наредне, 1957. године, пресељен је у Београд. Истину о години оснивања Београдског сајма књига открива нам један невелики каталог из 1930. године

Непознат широј српској јавности, један ретки каталог књига, у мом поседу, открива нам несумњиво да је Београдски сајам књига старији него што се до сада мислило. На насловној страни ове старе рекламне брошуре, од 16 страна, пише:

„Удружени књижари и издавачи у Београду приређују свој Први сајам књига. Под покровитељством Слетског одбора I свесоколског слета Краљевине Југославије, са попустом од 30% продаваће све књиге унесене у овај заједнички каталог. ПРВИ БЕОГРАДСКИ САЈАМ КЊИГА трајаће за цело време I југословенског свесоколског слета од 7. јуна до 1. јула 1930. године у Београду.”

ИЗЛАГАЧИ БЕОГРАДСКОГ САЈМА КЊИГА

Очигледан и непобитан доказ о одржавању Првог београдског сајма књига је пред нама. Да ли се овај културни наум издавача и књижара Београда и остварио?

Одговор на ово питање потражио сам у старим бројевима дневних листова Политика и Правда и резултат истраживања није изостао. Први београдски сајам књига је одржан од почетка јуна до 1. јула 1930. године, са великим успехом.

У празничном броју Политике, који носи датум 8, 9. и 10. јуна, на осмој страни новинар у тексту „Сајам књига је почео у суботу“ између осталог је и написао:

„Да би што боље испунили замишљени циљ, београдски књижари су, што је похвално, пристали и на жртву. Јер, имајући у обзир проценат од 30 од сто који отпада на рачун купца, проценат од 10 од сто који дају Соколима, и организационе трошкове сајма који ће се поднети (штампање каталога, плакати и.т.д) они ће стварно давати књиге у пола цене. Ипак, највећу жртву чини вероватно Српска Књижавна Задруга, која у сајму такође учествује, и чије су књиге и иначе не само најјефтиније него и најбоље опремљене (врло добро штампане, одлично повезане).”

ИЗЛАГАЧИ БЕОГРАДСКОГ САЈМА КЊИГА

     Већ 4. јуна Политика, на шестој страни, доноси прву кратку информацију о овој манифестацији: место и време одржавања, као и списак свих тринаест излагача:
• Књижарница Антић Милорада, Краља Милана ул. 12;
• Библијско друштво, Вука Караџића ул. 9;
• Књижарница Вукићевића Лазара, Поенкарева ул. 20;
• Књижарница графичког института, „Народна мисао“, А. Д. Добрачина ул. 47;
• Књижарница Кона Геце, Кнез Михаилова ул. 1;
• Књижарница „Нолит“, Књегиње Љубице, ул. 28-III;
• Књижарница „Напредак“, Краља Милана, ул. 39;
• Књижарница Поповић Аце, Сремска ул. 6;
• Књижарница Рајковића и Ћуковића, Теразије;
• Свесловенска књижарница, Поенкарева ул. 36;
• Књижарница Спасојевић Здравка, Сремска ул. 5;
• Књижарница Српске књижевне задруге, Краља Милана ул. 71;
• Књижарница Цвијановић С. Б., Палата академије наука.
     У овом каталогу, несумњиво, били су заступљени сви издавачи у Београду, који су уједно имали и своје књижаре.

КЊИГЕ НА ТЕЗГАМА И КАМИОНУ

Београдски издавачи и књижари су веома мудро изабрали термин одржавања Првог београдског сајма књига, јер је у то време трајао Свесоколски слет у Београду. Око двадесет хиљада учесника Слета из свих крајева Краљевине Југославије дошло је у престоницу, а међу њима се, сигурно, налазило много потенцијалних купаца. И заиста, одзив је био велики, јер Политика од 21. јуна, на шестој страни, у тексту под насловом „Сајам књига је успео“ тврди следеће:

„Несумњива је корист од оваквих сајмова. У Немачкој, где је велики интерес за књигу, приређују се сајмови овакве врсте двапут годишње. Код нас су они још потребнији, јер књигу треба пружити нашој средини са познатим процентом неписмених. Књижари су овог пута ступили у акцију за подизање књиге, за буђење интереса читања, што ће у будуће радити стално и у сарадњи са нашим писцима. Јер факат је да је криза књиге културно-привредна криза. Последњих година, према подацима књижара, књигу купује пролетаријат међу интелектуалцима, управо мали чиновници и ђаци. Према нашим приликама тачно је тврђење да је код нас књига скупа.“

Књижари су своја издања изнели на тезге испред радњи да би била непосредно доступна купцима и изнајмили један камион који је кружио улицама града, док се на њему налазила уприличена пирамида на којој су биле изложене књиге на продају

Даље у овом тексту новинар Политике наводи да су књижари своја издања изнели на тезге испред радњи да би, по летњем времену, била непосредно доступна купцима. Затим, да су изнајмили један камион који је кружио улицама града, док се на њему налазила уприличена пирамида на којој су биле изложене књиге на продају. На тим колима налазио се завидни фонд – око четири стотине наслова.

Напомиње даље да је одзив међу књижарима у унутрашњости био велики. Интересантно је да је штампано око пет хиљада каталога, који су подељени учесницима Свесоколског слета, док је део његовог тиража послат заинтересованима у провинцији земље. Из тог разлога ме веома чуди што је овај каталог Првог београдског сајма књига веома редак. Имам га ја, али га нема Народна библиотека Србије у свом фонду.

Тезге испред књижара и шпедитерски камион са платформом стрмог крова, који је крстарио београдским улицама са поређаним књигама за продају, били су тада једини начин за излагање. Павиљони Старог београдског сајма изграђени су тек касније, 1937. године.

НЕОПХОДНА КЊИЖЕВНА САМОСТАЛНОСТ

Поред несумњивог успеха Првог београдског сајма књига, издавачи и књижари, учесници овог првог изузетног културног подухвата, како то увек бива код нас Срба, нису га следеће године поновили. Нису имали довољно храбрости да наставе, вероватно због компликоване организације и недостатка адекватног простора за излагање.

Идеја о наставку Сајма књига изнета је још за време самог трајања Свесоколског слета у Београду и Првог београдског сајма књига. Реч је о новинарском тексту „Дан књиге“ у дневном листу Правда, који је написао Бранимир Ћосић. Ћосић је био познати српски књижевник, новинар и коректор Правде, кога је на том послу задесила смрт 1934. године од туберкулозе, у тридесет првој години живота.

У Правди од 8. јуна 1930. године, на петој страни, Ћосић на почетку текста пише:

„Више од две године кроз нашу дневну и периодичну штампу повлачи се питање приређивања Дана књиге, али се, и поред врло занимљивих предлога, још увек није одмакло даље од лепих жеља и још лепших чланака. Сама „Правда» која је увек поклањала нарочиту пажњу нашој књижевности, објавила је до сада читав низ чланака у вези са тим питањем. Сви чланкописци су се, углавном, сложили у једној ствари: да је неопходно обратити већу пажњу на националну књигу и књижевност. Јер, како је установљено чињеницама, апатија, а са њом у вези и криза књиге и све остало што иде уз њу, уколико постоји, најтеже и највише погађа баш изворну, домаћу књижевност. Сложимо се, даље, у откривању ових основних истина да је изворна књижевност, несумњиво, један од најзначајнијих фактора у стварању сваке самосталне културе, па и наше, и да је рад на ширењу наше књиге у исто време и рад на стварању и утврђивању наше самосталне културе.“

Потом Ћосић у наставку текста пише како он види организацију „Дана књиге“.

ФОТО: Компас/Илустрација Бранимира Ћосића

ЋОСИЋЕВ ДАН КЊИГЕ

Природно је да организацију преузму они који живе за књигу или од књиге, сматра Ћосић. То су на првом месту, како наводи, књижевници, књижевни часописи, издавачи, књижари препродавци, илустратори књига и фабриканти хартије. На другом месту је, по Ћосићу, држава, односно тадашње Уметничко одељење Министарства просвете и одговарајуће одељење Министарства трговине. Помиње и дневне листове (ради пропаганде), просветна и културна друштва, друштва пријатеља књижевности и уметности, Академију, универзитете и школе.

Ратна страдања и промена државног система у Југославији прекрили су праву истину о многим догађајима који су се догодили, чак и у недавној прошлости. Тако је и истина о Првом београдском сајму књига, организованом 1930. године, ишчезла из сећања његових савременика, а нарочито њихових потомака

Инсистира на томе да организација „Дана књиге” није само лично питање неколицине књижевника и издавача, већ целокупне српске културне јавности. Право је и дужност свих њих да без разлике припомогну овом празнику у славу књиге. Зато препоручује да се оснује одбор у који би ушли представници свих наведених чинилаца, а који би водио све послове око приређивања манифестације. На крају, уверен је да ће његов позив наићи на разумевање и одзив код оних којима искрено лежи на срцу развој и напредак наше књиге и књижевности.

Заиста, ова вредна идеја Бранимира Ћосића – књижевника трагичне животне судбине – није остала заборављена. O „Дану књиге“.

ФОТО: Јавно власништво

ПОКУШАЈ ПРОМЕНЕ ГОДИНЕ

Идеја није заборављена, већ је, напротив, 1932. године добила завидан ниво и веома репрезентативан простор за излагање као „Дани књиге“ у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ на Калемегдану. Изашао је и каталог на 47 страна, у којем је, осим београдских издавача, било и других, као што су: Матица српска (Нови Сад), Народна књижница (Загреб), Забавна библиотека (Загреб), Минерва (Загреб), Књижара Браће Каваја (Никшић), Задружна књижара „Поглед” (Сарајево), Књижара Морпурго (Сплит), Његован Ранитовић (Суботиште)… Укупно је био изложен, са попустом, 561 наслов. Следеће, 1933. године, тај број попео се на 1.124 књиге. „Дани књиге“ одржавали су се од 1. до 5. децембра, да би се 1935. године тај термин вратио на јун, као што је било и за Први београдски сајам књига 1930. године.

Таман када сам помислио да сам открио целу историју Београдског сајма књига, схватио сам да ова прича има наставак. Та појава у српској култури, као и у нашем народу, већ се одомаћила. Мозаик није био потпуно сложен, али је његова слика за упорног истраживача била на помолу и завршавала се у павиљонима старог Београдског сајма, изграђеног 1937. године. Ти павиљони су сачувани и постоје и данас код београдског Бранковог моста, на новобеоградској страни.

ФОТО: архива аутора

Наиме, на Првом београдском сајму узорака, који је одржан од 11. до 21. септембра 1937. године, између 883 излагача нашла су се, скромно, и четири издавача књига. Потом је у павиљону Задужбине Николе Спасића, од 7. до 17. септембра 1939. године, такође у оквиру Београдског сајма узорака, овај пространи излагачки простор био цео испуњен књигама бројних издавача и књижара. Како пише Гласник Београдског сајма (број 2 из 1939. године), учествовали су сви велики југословенски издавачи, као и све велике културно-издавачке државне установе.

Крај се назире. Последњи Београдски сајам књига организован је у септембру 1940. године, када се над нашом земљом већ увелико осећала неизвесност предстојећег Другог светског рата. Ратна страдања и промена државног система у Југославији прекрили су праву истину о многим догађајима који су се догодили, чак и у недавној прошлости. Тако је и истина о Првом београдском сајму књига, организованом 1930. године, ишчезла из сећања његових савременика, а нарочито њихових потомака.

Случајно сачувани примерак каталога – једини за који знам – инспирисао ме је да ту истину откријем широј српској јавности. Урадио сам то још пре 21 годину, тачније 2005. Желео сам да се сазна да није све почело у Загребу, већ далеко пре у Београду. Зато сам, заједно са тадашњим председником Одбора Београдског сајма књига, књижевником Симоном Симоновићем, покушао да се старост Сајма помери са 1957. на 1930. годину. Поред великог труда и подршке Симоновића, тадашњи чланови Одбора сајма књига одбили су наш предлог.

Питам се да ли су се сада времена променила. Припадник сам генерације из педесет и неке и нећу одустати!