Усправан ход једна је од најважнијих особина која је обликовала људску еволуцију, али научници и даље расправљају о томе када су наши преци коначно напустили живот међу крошњама и почели да се ослањају готово искључиво на две ноге.
Шта нас раздваја од човеколиких мајмуна? Велики мозак, говор, можда чак и осећај за моду? Све су то особине које нас издвајају, али једна од најважнијих јесте способност да ходамо усправно. Двоножност је карактеристична за наш род, али начин на који смо прешли на две ноге још није у потпуности разјашњен, пише Nautilus.
ФОТО: Dima Moroz/ShutterstockСадржај:
Кости чувају трагове кретања
Нова студија објављена у часопису „Science Advances“ доноси нове трагове. Тим еволуционих биолога упоредио је кости познате под надимком „Мало стопало“, старе 3,7 милиона година, са костима припадника рода Homo, који су живели пре око 1,8 милиона година.
Научници су користили компјутерску томографију како би измерили дебљину костију руку и ногу – бутних и потколеничних костију. Будући да се кости током живота могу ојачати или ослабити у зависности од тога колико се користе, њихова дебљина може да покаже на који начин је тело било оптерећено и колико су поједини удови били активни.
Резултати су показали да је „Мало стопало“ имало релативно снажније руке у односу на бутне кости, што подсећа на грађу човеколиких мајмуна који живе на дрвећу.
Ипак, доњи удови открили су нешто сасвим неочекивано. Однос снаге бутних и потколеничних костију био је сличнији ономе код савремених људи, што указује на сложенији начин кретања него што би се могло очекивати.
ФОТО: Corona Borealis Studio/ShutterstockМало стопало између дрвећа и тла
– Ово је један од најизненађујућих резултата. Код аустралопитекуса видимо сигнал сличан савременом човеку у доњем делу ноге, док је однос између руке и бутине много сличнији афричким човеколиким мајмунима – рекао је аутор студије Кристијан Карлсон са Универзитета Јужне Калифорније.
Другим речима, аустралопитекус је, чини се, делио живот између дрвећа и тла. Могао је да се креће усправно по земљи, али су му снажне руке и даље биле важне за кретање и боравак у крошњама.
То откриће подржава идеју да прелазак на двоножно кретање није био нагли догађај. Наши преци су вероватно дуго комбиновали различите начине кретања, прилагођавајући се условима у којима су живели.
Када су истраживачи анализирали кости много млађих припадника рода Homo, старих око 1,8 милиона година, добили су другачију слику. Њихове кости биле су знатно сличније костима савремених људи.
ФОТО: Nowaczyk/ShutterstockУсправан ход – преломан тренутак
Према научницима, то представља снажан показатељ да су до тог периода наши преци у великој мери напустили начин живота везан за дрвеће и трајније се определили за кретање на две ноге.
Истраживачи сматрају да је однос снаге различитих делова удова толико значајна промена да би могао да се посматра као својеврсна „праговна особина“ – карактеристика која означава велики еволутивни заокрет.
Ипак, остаје питање шта је наше претке подстакло да се све више окрену животу на тлу.
Једно могуће објашњење јесте потреба да прелазе веће удаљености у потрази за храном. Друга могућност је да им је усправно кретање омогућило приступ ширем спектру извора хране. На еволуцију су могли да утичу и бројни други притисци животне средине.
ФОТО: stefanophotographer/ShutterstockРуке слободне, мозак већи
Период у којем се дешавала ова промена био је изузетно важан за еволуцију човека. Отприлике у исто време почео је значајно да се повећава и мозак наших предака.
Истраживачи не тврде да је једна промена директно изазвала другу, али сматрају да је њихова временска подударност занимљива. Усправан ход је ослободио руке дела функције коју су имале приликом пењања и држања за гране, што је могло да отвори простор за друге активности.
– Не кажемо да је једна промена изазвала другу. Али време њиховог појављивања је занимљиво. Надамо се да ће могућа повезаност промена у коришћењу удова, кретању на већим удаљеностима и величини мозга подстаћи даљу расправу – рекао је Карлсон.
Тако кости наших предака постају својеврсни запис еволуције. Њихова грађа показује да пут до потпуно усправног човека није био једноставан, већ постепен процес у којем су се кретање, начин живота и друге особине мењале заједно.
ФОТО: Компас/Илустрација
