Небојша Крстић: Категорички императив поштанског сандучета

ФОТО: Компас/Илустрација

Лидијине сузе, изостанак извињења, античке врлине будућег председника Скупштине и Вучићев вишесатни час политичке реторике стали су у један дан. Ко је очекивао одговор на питање каква нас власт чека, добио је нешто између политичког спектакла и позоришта апсурда

С огромним нестрпљењем очекивао сам конститутивну седницу новог парламента. Претпостављам, као и ви, поштовани читаоче. Неколико је разлога. Први је, тако ми се учинило, што та седница представља одредницу квалитета и квантитета времена које је пред нама. Тачније, по тој првој седници, мислио сам, закључићу колико ће овај нови сазив потрајати – мерено у годинама, месецима или можда у данима.

Нисам се преварио. Ово прво суочење „две Србије“ под истим кровом оправдало је моје наде и стрепње. Нажалост, почело је активношћу линч-руље која је од раног јутра формирала „топлог зеца“ пред главним улазом у зграду Скупштине. Међу окупљеним блокадерима једва су се назирале свечане плаве униформе гардиста који нису знали шта их је снашло. Полиција је стајала на пристојној дистанци заокупљена сопственим мислима. Оно што се десило Лидији Вукићевић, коју је физички напала секретарка Медицинског факултета, уз френетично одобравање окупљених мушкарчина, за неке је представљало скандал. А у ствари, била је само рутина успостављена у претходне две године силовања и јахања Србије. О рутинској акцији сведочи чињеница да нико од 140 посланика „Студентске листе“ током целодневног заседања није трепнуо на оно што је произвело осећај дубоког огорчења код сваког иоле нормалног човека, био он студент, грађанин или ћаци. После опетованих позива опозиционе стране да нова власт покаже пијетет и изрекне извињење, Хубач је процедио нешто типа „Ми принципијелно осуђујемо свако насиље“, али без иједне људске речи уплаканој глумици која је доживела озбиљан стрес. А такве речи морале су да јој буду упућене јер су јој бол нанеле присталице „Студентске листе“ које су програмски доведене да обаве свој уобичајени посао. Посланици СЛ толико су се хвалисали да у Скупштину доносе нови дух цивилизованог понашања, да је нејасно зашто је изостао цивилизован однос према колегиници према којој је јуришни вод СЛ направио озбиљан антицивилизацијски фаул. Лидијине сузе обележиле су овај уторак и бациле веома ружну сенку на новоуспостављену власт која тог дана није могла више да се крије иза „наше деце“, фантомског пленума или Фејсбук налога „студената у блокади“. Била је ту, обасјана рефлекторима, са свом својом тврдоглавом решеношћу да се прави нема, слепа, глува на насиље које њени симпатизери чине у њено име и за њену корист. До 25. октобра, потврђено је, била јој је корист. За даље ћемо видети.

Сама чињеница да ће узвишени елитни представници пленума сести поред мрских „непоменика“, „мафијаша“, „ружних, прљавих и злих“ напредњака, као и поред самог „архетипског зла“ и „Адолфа Хитлера“ у лику Александра Вучића, представљала је одступање од свега унапред задатог и дефинисаног у времену када је био одбијан сваки дијалог на било коју тему. Дан пред седницу, када су се изасланици две стране срели да договоре функционисање парламента, „студенти“ су саопштили да то нису никакви преговори, већ само технички разговори у којима они неће прихватити ништа од оног што су писана и неписана правила по којима су функционисали сви скупштински сазиви у последњих 35 година вишестраначја. Питао сам се коме се они то правдају. Себи, јер не познају парламентарну праксу? Или линч-руљи која сутрадан програмски треба да дође и одради свој специјални задатак на степеништу код главног улаза? Ова су ме питања и довела до уверења да ће ток прве седнице значити много више од било које прве седнице у прошлости. Сазнаћемо, мислио сам, да ли постоји нека природна интелигенција иза „Студентске листе“. И да ли та интелигенција контролише људе којима је жеља за јахањем и силовањем на све могуће начине – симболичне, метафоричне или практичне (непотребно прецртати), једини опипљиви елемент политичког програма. Очекивао сам да сви ми добијемо јасан одговор на питање хоће ли нам период после прве седнице донети нормалну демократску политичку утакмицу или наставак хибридног грађанског рата који против Србије воде невладине организације, екс-Шолакови медији, стране службе и њихови агенти у просветним, правосудним и иним институцијама. Одговор који сам добио у уторак предвече био је амбивалентан: према понашању блокадерске листе закључујем да следи наставак ратних активности, а по понашању Вучићеве листе Србија иде ка демократији грчко-римског стила.

Шеф посланичке групе Јово Бакић, иако га је Вучић похвалио да је на режимској страни међу реткима који могу да говоре и кад не читају с папира, успео је да из главе каже само пар реченица којима се жалио на повреду пословника, а и то без резона. А једини режимски говорник прочитао је похвалу њиховом кандидату за председника Скупштине. Тај текст, који као да су писали Радомир Константиновић и Данило Киш у четири руке, изазвао је неверицу чак и на лицима неколицине посланика из редова власти. Мало је рећи да је текст похвале био надахнут. Мало је рећи и да га је срочила артифицијелна интелигенција корисника са премијум претплатом. Надао сам се да ће говорник у неком тренутку да се насмеје и каже да се шали. То се, срећом, није десило. Доцент Саобраћајног факултета, Александар Ћупић, представљен је као „оваплоћење античког идеала трансцендентне унутрашње врлине и спољашњег достојанства у равни чулне појавности са племенитим и проницљивим погледом у коме се огледа дубоко антрополошко разумевање човека и његове крхкости иако обдарен умирујућим и резонантним гласом моралног интегритета супериорности разложног аргумента и оне плодотворне тишине која у бури страсти позива на разум“. У тексту који набраја врлине будућег председника Скупштине, а овде нисам ни изблиза набројао све, помиње се и његова веза са „Кантовим категоричким императором“, као и његови научни радови везани за функционисање поштанског сандучета као таквог. Што се мене тиче, дилеме немам: Чупић је, уверили су ме, квалификован да даје и одузима реч посланицима.

Волео бих да га даје што више. Ако мене питате, нека га нештедимице даје и својим политичким колегама јер, судећи по јутру, дан који долази доноси не само морални императив, већ и интелектуални препород у дрвене скамије које су преживеле толико тога, па ће ваљда и ово чудо.

За крај: нисам добио одговор на оно што сам мислио да хоћу. Не знам какав ће бити карактер седница после установљења скупштинских тела противно демократској пракси. Бојим се да ће одустајање од поменуте праксе изазвати народно незадовољство чак и невезано за оно што ће и како радити будућа влада.

Знам само да ће наставак седнице, ако апстрахујемо чињеницу да „антрополошка синтеза нашег крхког ума“ зависи од ових крајње необичних ликова који су у уторак 17. новембра 2026. заузели скупштинске клупе, бити занимљив и забаван. Чини ми се да је Вучић, за ког су неки (а међу њима и ја) мислили да ће прелазак из Председништва у посланике доживети као пад с коња на магарца, ову седницу пропратио видно расположен и надахнут да држи мастер клас из практичне политичке реторике. Мој син, који политику доживљава интензивније и емотивније него ја, каже: „Вучић је издоминирао!“

Оно што ме охрабрује, и то кажем без ироније, јесте да су блокадерски противници тај Вучићев вишесатни политички час одслушали са дужном пажњом и уз сасвим подношљива добацивања.

Нисам веровао да ће се то десити. Драго ми је да сам погрешио. Желим да посланици износе све оно што сматрају. Желим да чујем подношљива добацивања. Желим да се будућа власт не држи пословника као пијан плота. И желим да се политика води у Скупштини, а не у амфитеатрима факултета, не у парковима и не на мостовима. Па макар Кантов категорички императив био категорички император.