Гордана Чомић: Грејс период, девојачко „добробит сумње“

Није питање хоће ли бити хапшења, нити ко ће коме шта опростити. Питање је можемо ли, после три режима и 36 година, коначно да разговарамо једни с другима. И да прихватимо да власт мора да се контролише, опозиција да постоји, а закони да важе једнако за све

За 36 година вишестраначја у Србији имамо следеће: три бивша режима и четврти пред нама, у изградњи. Претходна три режима деле заједничку карактеристику постојања политичке сцене на којој су разне политичке странке састављале владе и чиниле опозицију, а пред нама се гради четврти, са владом у којој нема странака (као ни у владајућој већини) и са једном странком у опозицији. Вишестраначје од групе грађана и једне партије.

Зашто наступајућем четвртом режиму треба поклонити добробит сумње? И шта је добробит сумње? „То је израз који означава одлуку да некоме поверујемо или изаберемо позитивно тумачење нечијих поступака, иако немамо јасне доказе да је та особа у праву или да су јој намере биле искрене.“ Таква одлука је лична, а означава приврженост демократији и уважавању другог, различитог од нас самих. Када некоме дате „добробит сумње“, ви свесно бирате да га не осудите унапред. У јавном животу и политици израз се користи када се новој влади, институцији или појединцу на функцији дају почетно време и простор да се докажу, пре него што се њихови потези подвргну оштрој критици. Суштина овог израза је избор да се верује у нечију добронамерност све док се не докаже супротно. У српском језику исправније је можда рећи „поклонити поверење упркос сумњи“, јер реч добробит означава благостање, срећу, а не уступак или шансу у несигурној ситуацији… бирати језик по слободној вољи – делање и понашање јесте оно што се заиста рачуна… то би био добар први корак да се после бира и – дијалог, као алат демократије који ће се темељити и трајати у четвртом режиму.

За 36 година вишестраначја у Србији имамо следеће: три бивша режима и четврти пред нама, у изградњи

Колико је то потребно будућој владајућој већини и влади – тачно толико је потребно и будућој опозицији, као алату парламентарне контроле и гаранту владавине права којом се не дозвољава да још један режим управља хобсијански, односно ПОМОЋУ закона, већ да буде ЗАКОНИМА који не служе владару већ једнако свима.

Поклонити, дати добробит сумње била би одлука којом се потпуно мења политичка култура и ствара оквир нормалности за дијалог нас са нама, а о свему што се нас тиче, ко год да смо и где год да смо по друштвеним нишама. И било би ПРВИ ПУТ да таква одлука сваког од нас буде користан алат за што мање непотребних грешака и власти и опозиције.

Да ли се то може доказати? Може. Кроз кључне одлуке сва три бивша режима:

• Деведесете, ратови и ратни злочини, распад заједничке државе политичким одлукама, а ПОЛОВИЧНА добробит сумње поклоњена чика Добрци и Војиславу др Коштуници.

• Прва деценија двехиљадитих, политичке проевропске странке добиле изборе, ДЕЛИМИЧНА добробит сумње им поклоњена за опоравак државе и друштва.

• Од 2012. до данас поклоњено ПОЛОВИЧНО поверење да политичке странке које промене идеологију могу да изведу и неопходне друштвене промене.

• Од 2026. па надаље владајућа већина и нова опозиција заслужују поклон ПУНЕ добробити сумње, тим пре што су очекивања њихове подршке огромна, а управљање очекивањима најтежи посао на свету.

Зашто наступајућем четвртом режиму треба поклонити добробит сумње? И шта је добробит сумње? Таква одлука је лична, а означава приврженост демократији и уважавању другог, различитог од нас самих

Ако се СВИ одлучимо за добробит сумње, биће олакшан рад и владе и опозиције, што у друштву може креирати истинску добробит улагањем заједничке воље у трајан дијалог, јер је недостатак дијалога кључни проблем нашег друштва.

Шта су сигнали да неће бити воље да се поклони поверење упркос сумњи да би и будућа власт и будућа опозиција имале простор за институционални дијалог којим се обављају јавни послови?

Први је романтизација хапшења, као свеобухватних решења којима се, само по себи, успоставља владавина институција. Романтизовање представља чин приказивања појава идеализовано, често занемарујући реалне мане, а хапшења су алат демократије којим се почиње кажњавање злочина, на основу унапред утврђених прописа… уз добробит сумње о невиности док се другачије не докаже.

Други сигнал ће бити одсуство воље међународних актера да се Србији омогући „грејс период“ не само уобичајених 100 дана након формирања владе већ први пут чврсто одлучи и о поклањању ПУНЕ добробити сумње за потенцијале друштва и институција упркос свим стереотипима о нама, неким разумљивим, а неким сасвим вештачким.

Трећи сигнал ће бити одсуство спремности будуће опозиције да заузме свој уставни простор и омогући не само парламентарну контролу, него и будући простор за реконструкцију политичког пејзажа, јер је стање вишестраначја са једном странком тешко одрживо.

Ако наведена три сигнала изостану, то ће бити добар почетак и за истину, слободу и правду као и за излазак из лимба у ком нема дијалога власти и опозиције. Ако не буде за то воље током четвртог режима – биће током петог. Јер и њега ће бити.