Гордана Чомић: De rerum Srbija – може ли се негацијом странака створити боља демократија

Ако су Демокрит, Епикур и Лукреције покушавали да свет објасне законима који се могу проверити, савремена српска политичка алхемија нуди супротан поступак: најпре се прогласи шта више не треба да постоји, а тек потом тражи објашњење шта би требало да га замени

О природи ствари“ (лат. De rerum natura) јесте дидактичка поема из 1. века пре н. е. коју је написао римски песник и филозоф Лукреције с циљем да римској публици објасни епикурејску филозофију. Песничким језиком и метафорама истражује епикурејску физику, начела атомизма, природу ума и душе, објашњава чулни свет и мишљење, развој света и његових појава, те објашњава низ небеских и земаљских ствари. Универзум описан у поеми делује према тим физичким начелима, вођен фортуном („случајем“), а не божанском интервенцијом. Епикур се служио атомизмом Демокрита како би показао да материјални свемир није обликовало Врховно биће, него мешање елементарних честица које су постојале одувек, којима управљају одређени једноставни закони, а Лукреције је покушао да кроз поезију покаже како се све у природи може објаснити природним законима, без потребе за интервенцијом „натприродног“.

Двадесет векова ова поема живахно је и тешила људе материјалистичким погледом на свет и инспирисала модерне физичаре да „своје поеме“ обликују кроз интуитивне теорије и доказиве експерименте, све до тренутно важећих дефиниција „De Rerum Natura“ модерне науке.

И какве то везе има са „De Rerum Srbija“ и стањем ствари које се могу описати изразом „српска посла као закон“?

Директне.

De Rerum Srbija је стање ствари по којем Србији не требају политичке странке да би се друштво уредило и градило, а становништво испуњавало своје тежње, цело становништво – и оно што је поверовало да нам не требају странке и оно које се још увек пита „ш’а вам је?!“, а заузврат добија реакцију поништавања права на питања и они који су остали неосетљиви на „српска посла“ о томе да је „доба политичких странака нестало и да настаје ново доба БЕЗ њих“. Демокрит, Епикур и Лукреције су видели материјални свет, објашњив законима, и зато тврдили да природу и њене ствари не креирају натприродна бића већ проверљиви, предвидиви и за истраживање – материјални свет. Револуционарна интуитивна теорија која је чекала двадесет векова да се докаже и да се дефинишу закони универзума.

Шта виде анонимни писци „De Rerum Srbija“ тврдњама о неопходности „револуционисања“ друштва и система потпуним одбацивањем организованих политичких странака и других алата којима се свуда у модерном свету демократија гради или поправља? Виде могућност да пониште све доказиве исходе демократије и, пошто је Маркс већ „изврнуо“ Хегела, тиме „изврћу“ Лукреција, нудећи ипак неко „натприродно, савршено биће“ које ће управљати друштвеним процесима, надама и страховима људи. И казали људи: „Па то је баш лепо, то су морална чистота и лепота доброте које су основне особине људских бића, те је сасвим очигледно да је доба политичких странака као ’злих делића демократије’ завршено, сада настаје ново доба, БЕЗ њих“.

И шта ту може да даје лоше исходе по друштво? За разлику од Лукреција, који је живахно инспирисао на „друкчији поглед на стање ствари“, дајући добре исходе после двадесет векова читања, „De Rerum Srbija“ даће своје исходе врло брзо, јер ћемо за коју недељу имати анкету о томе колико људи не подноси власт организовану у политичке странке, а колико људи не само да такву власт добро подноси него им се она врло свиђа, таман им по мери. Која су два могућа исхода? Први је да већина која не подноси ни власт ни странке анкетом добије право да формира власт БЕЗ странака и то у скупштини где има организоване политичке странке за опозицију, а други да политичке странке које чине власт учине то опет, а у скупштини (лако могуће, по „De Rerum Srbija“) уопште немају опозицију организовану у политичке странке. На то би и Лукреције дао опаску: „Па то не може да ради тако, не може се негацијом странака доказати постојање непостојеће ’боље форме’, с надом да ће се побринути о добробити свега“. Није сирома’ Лукреције знао да постоје „српска посла“ – идеје и радње које се предузимају без видљиве потребе, не служе ничему, а углавном производе лоше исходе, по све. Ти исходи биће предмет списа с насловом „Реквијем за добре намере“, који нико неће читати.