Чомић: Неподношење жена и демократије

Зашто је корен става, уверења, наратива, емоције… како год да се назове стање којим се не подносе жене и демократија – ИСТИ

Неподношење жена и демократије спада у право на „опште“ тврдње „вода је мокра“, „небо је плаво“, „Земља је округла“, при чему се равноземљаши гаде питања „добро, ако је Земља равна, је л’ живе људи и одгоре и одоле, а?“, као што се ови што се гаде жена и демократије гаде БИЛО КАКВИХ питања. Објаснити очигледно је најтежи посао на свету, јер се људима све очигледно не свиђа, па бирају делузије, верујући у магију порицања у сопственим главама којом ће све очигледно нестати, а онда настати неко непостојеће неочигледно, али таман по њиховој мери.

Како се може доказати неподнoшење жена и демократије? Лако, ако се само укључи мозак и не презиру чињенице.

За око 4.000 година писаних трагова цивилизације (од Епа о Гилгамешу) никоме није пало на памет да су жене исто људска бића као и мушкарци, жене су сматране власништвом, робом за трговину, бићима која немају права да самостално одлучују о свом животу, о свему што јесу, што би хтеле да буду и што је само по себи избијало из њих. Тек је период након II светског рата обележен правима жена да буду људска бића и да своје слободе освајају, једну по једну, крочећи стазама којима ниједна жена није пре њих.

Како се и зашто то десило, како је и ко одлучио да је жена роба, а не особа и најважније – како су жене одлучиле да заједно са мушкарцима круне и смањују све то неподношење, неправде и омаловажавање САМО ЗАТО што је неко – жена? Организована мањина жена је донела промене, борбом, жртвама и дијалогом са организованом мушком већином. И та борба никада неће престати.

Ако постоји конфликт у друштву, она има механизме решавања уз неприкосновени алат – ДИЈАЛОГ свих са свима о свему. Па што се људи боје дијалога? Јер се лако види ко је глуп и неспособан

Како се ту уклапа неподношење демократије? Очигледно је: 4.000 година писане историје цивилизације је требало да бисмо стигли до 20. века и става да СВИ људи имају права и слободе и да се оне морају штитити – демократијом. А демократија је најконфликтнији систем који су људи смислили да би живели у организованом, предвидивом друштву које одговорно води рачуна о општем и појединачном интересу уз свест да друштвени конфликти не нестају, зато се граде механизми којима се ти конфликти решавају дијалогом, без насиља, на свима доступан начин. Понекад се демократија везује за античку Грчку јер је ту настала као идеја, али остварива само за слободне мушкарце, не за робове, жене или друштвене групе које су сматране небитним. И та идеја је победила, требало јој је 2.000 година да е прошири планетом и да постане очигледно да је – добра за људе, као што је и женама требало хиљаде година да докажу да су равноправно – људска бића.

Шта је корен неподношења жена и демократије?

Страх.

Ако жене морају да се сматрају људским бићима, с једнаким правима – откуд страх од тога, како ће то угрозити друштвену моћ мушкараца, непорецивост њихових одлука, како ће они живети кад престане стање да су власници судбина жена јер „одувек је тако било“? Исход је – сви живе боље и борба да се живи још боље никада неће престати.

Откуд страх од демократије? Из истих разлога: ако сви имају иста права, слободе и обавезе, онда демократија учини видљивим ко је за шта у друштву спреман и способан, а ко није, ако постоји конфликт у друштву, она има механизме решавања уз неприкосновени алат – ДИЈАЛОГ свих са свима о свему. Па што се људи боје дијалога? Јер се лако види ко је глуп и неспособан.

Друштвени контекст код нас је добио вербализацију неподношења демократије бацањем гађења на политичке странке, на дијалог, на неселективно право кандидовања на изборима, али сада са понудом: „Има боље од демократије, само нећемо да кажемо шта!“ Осим вербализације, то неподношење је нехотице деконструисало суштински разлог добрих емоција које наше друштво дели за Русију – и тамо исто не подносе демократију, а то нам је толико значајно да спречавамо сами себе да видимо колико је штетно и нама и њима.

Неподношење жена увек има спреман одговор на било какав предлог за дијалог о улози жена у друштву који гласи „није САД време!“ Исти одговор се користи и за неподношење демократије „није САД време! ТО ћемо после!“ Не постоји ПОСЛЕ и УВЕК је време за ДИЈАЛОГ о разлозима зашто се не подносе права жена да буду људска бића и права свих људи да живе у демократији. САД је ПОСЛЕ.

Друштвени контекст код нас је добио вербализацију неподношења демократије бацањем гађења на политичке странке, на дијалог, на неселективно право кандидовања на изборима, али сада са понудом: „Има боље од демократије, само нећемо да кажемо шта“

Ударац реалности за све ове што не подносе жене и демократију биће очигледан исход као доказ свим неподносиоцима да ни жене ни демократија неће молити никога да добровољно одустану од тога да их не подносе, неће молити никога за своје освојено право да постоје, одбраниће га и заштитити, тако то неминовно бива кад се делузије сударе са чврстим уверењима, а неподношење жена и демократије ће се и наставити упркос ударцима реалности јер је воља за порицањем реалности неуништива за све склоне неподношењу свега. То једино и имају као упориште за све што не подносе.