Дражен Живковић: Од 5. октобра до 25. октобра

Историја нас не учи само томе шта се догодило у прошлости, већ нас најпре опомиње како се трагичне грешке понављају онда када политичка наивност, површност и слепи ентузијазам замене здрав разум и државничку одговорност

Политички и друштвени процеси на просторима Балкана ретко су када били плод пуког случаја, а још ређе спонтаног народног хира који нема своју дубоку геополитичку позадину, финансијску конструкцију и јасне, унапред пројектоване циљеве. Када се са ове временске дистанце, са хладном и објективном анализом, погледа све оно што је уследило након 5. октобра 2000. године, пред нама се указује јасан, математички прецизан и забрињавајући образац.

Геополитичка агенда, која је осмишљена далеко ван граница овог региона и ван домашаја наших националних интереса, имала је просте, али по читаво државно ткиво разорне циљеве: сукцесивно слабљење институција, економску и финансијску зависност, разградњу одбрамбених капацитета и постепену, али немилосрдну фрагментацију српског етничког и државног простора.

Оно што се те преломне јесени 2000. године ширем грађанском слоју и опијеношћу реформама обећаваној јавности пласирало као „велика победа демократије“, ослобођење од аутократског режима и непоновљива шанса за свеопшти друштвени и економски процват, у пракси се претворило у вишедеценијску геополитичку капитулацију. Ту капитулацију, међутим, нису спровели страни тенкови и отворена агресија, већ домаћи политички извођачи – такозване демократске снаге, опијене шареним лажама о брзом и безусловном уласку у рајски врт евроатлантских интеграција. У замену за политички легитимитет, тапшање по рамену у западним престоницама и опстанак на власти, тадашњи београдски естаблишмент поступно је и систематски предавао један по један сегмент суверенитета рођене државе.

Лажна држава Косово рођена је управо у политичком, правном и безбедносном вакууму који је створен након 5. октобра

ДВА СТУБА ГЕОПОЛИТИЧКОГ ПОРАЗА: ПОДГОРИЦА И ПРИШТИНА

Прва доминоидна коцкица у том процесу системског разграђивања српског државног простора била је Црна Гора. Под директним патронатом и диктатом западних центара моћи, а уз нескривену благонаклоност, опасну пасивност и запањујући политички аматеризам власти у Београду након 2000. године, спроведен је пројекат разбијања државне заједнице Србија и Црна Гора. Референдум из 2006. године, обележен бројним неправилностима, притисцима и уценама, био је само завршни чин представе чија је режија постављена у страним амбасадама и обавештајним центрима. Епилог тог процеса био је катастрофалан: Србија је преко ноћи остала без излаза на отворено море, без вековне поморске традиције и геостратешке дубине, док је вековни српски народ у Црној Гори гурнут у вишедеценијски идентитетски, културни, језички и политички прогон под режимом Мила Ђукановића.

Само две године касније, уследио је следећи логичан, унапред пројектовани и прецизно координисани корак истих тих архитеката распада: једнострано проглашење такозване независности Косова 2008. године. Лажна држава Косово рођена је управо у политичком, правном и безбедносном вакууму који је створен након 5. октобра. У том мрачном периоду, под изговором „модернизације“, „демилитаризације“ и унификације са НАТО стандардима, систематски су разарани одбрамбени механизми државе. Расформиране су прекаљене и прослављене ратне јединице, расформирани одбрамбени концепти, а врхунска војна техника и наоружање претварани су у старо гвожђе. Док су се београдски политичари утркивали у стерилним саопштењима, извињењима и бесмисленим фразама о „добросуседским односима“, пред очима међународне јавности отимана је сама колевка српске државности, историје и духовности.

ШТА СЛЕДИ ПОСЛЕ 25. ОКТОБРА

Данас, када се у политичком и медијском простору најављују предстојећи 25. октобар и политички наступ такозване студентске листе, морамо се именовањем ствари правим именом запитати – шта је следећа фаза овог опасног сценарија. Политичка наивност, луксуз који смо у прошлости превише пута платили крвљу, територијама и историјским поразима, више нема право на опстанак. Ако се пажљиво анализирају политички вектор, идеолошки наратив, као и сенке спонзора које стоје иза ове новопечене политичке опције, одговор се намеће сам од себе без икакве дилеме.

Следећа фаза није, нити је икада била, борба за виши економски стандард, борба против корупције или успостављање идеалне владавине права. То су само јефтине, шарене лаже и маркетиншки слогани намењени политички неупућеном делу јавности и младим људима чији се ентузијазам, енергија и бунт безобзирно злоупотребљавају. Суштина ове агенде јесте наставак посла који је остао недовршен након 2000. године – даља регионализација, фрагментација и на крају потпуно комадање преостале државне територије Републике Србије.

Није никаква случајност што се у улози главног идеолога, политичког патрона и сценаристе ове политичке опције препознаје управо Бојан Пајтић

СЕНКА ИДЕОЛОГА: ЗАШТО БАШ БОЈАН ПАЈТИЋ

У овом сложеном политичком театру ништа није препуштено случају нити спонтаности. Није никаква случајност што се у улози главног идеолога, политичког патрона и сценаристе ове политичке опције препознаје управо Бојан Пајтић. Његов дугогодишњи политички ангажман на челу АП Војводине јасније од било ког говора показује у ком правцу се креће ова идеологија. То је био период тихих, али системских корака ка удаљавању северне српске покрајине од званичног Београда, уз стално подгревање вештачког наратива о „војвођанском идентитету“, „војвођанској нацији“ и наводном економском израбљивању Војводине од стране централних органа власти.

Према том политичком обрасцу, који је већ разрађен и тестиран у лабораторијама западног политичког инжењеринга, процес разбијања државе никада се не завршава на рекама Дунаву и Сави, већ се шири даље по шавовима.

ПРВА ФАЗА

Интернационализација такозваног војвођанског питања под изговором аутентичне аутономије, децентрализације, еврорегија и наводне културне специфичности. Кроз фондације, невладин сектор и културне пројекте стварају се паралелне структуре које сутра треба да послуже као институционални темељ будуће државности.

ДРУГА ФАЗА

Отварање питања Рашке области (Санџака) кроз већ разрађене концепте регионализације, прекограничне сарадње и добијања такозваног специјалног статуса, чиме се директно отвара још једно нестабилно жариште у самом срцу Балкана.

ТРЕЋА ФАЗА

Постепена парализа централних органа власти у Београду, чиме се ствара утисак неправоснажности државе да управља сопственим територијама, што отвара врата за међународну медијацију и нове уцењивачке конференције.

Или ћемо сачувати државну целовитост, историјско памћење и суверенитет, или ћемо дозволити да се сценарио започет 5. октобра коначно заокружи потпном фрагментацијом Србије

ПРИРОДНИ СЛЕД ДОГАЂАЈА ИЛИ ГЕОПОЛИТИЧКИ ДИКТАТ

Комадање Србије, виђено очима оних који су пројектовали и финансирали постпетооктобарску политику, није никакав инцидент или случајна хаотичност, већ природан и планиран след догађаја. Да не буде после да нисмо знали и да су нас историјске околности изненадиле по ко зна који пут. Сваки пут када су на кормило државе долазиле групације без снажног националног утемељења, без свести о државном континуитету и без спремности да се одсудно супротставе спољним притисцима, Србија је губила део по део своје суверености, територије и народног поноса.

Сви који данас слепо верују у патетичне пароле о „студентском бунту“, „младим снагама“ и „свежој крви“, морају на тренутак застати, подићи поглед и пажљиво погледати ко заиста вуче конце из дубоке сенке. Глумци на политичкој сцени се мењају, лица су млађа, а речник је прилагођен друштвеним мрежама и модерним трендовима, али рукопис, намера и финална режија остају потпуно исти. Питање које се данас поставља пред сваког одговорног грађанина Србије више није питање навијања за ове или оне политичке партије, већ судбинско питање очувања елементарне државне супстанце, суверенитета и права да сами господаримо својом земљом и сопственом судбином. Ако из лекција прошлости нисмо научили ништа, понављање градива биће трагично и трајно.

КОНАЧНИ ИЗБОР ПРЕД ГРАЂАНИМА

Када се подвуче црта испод свих ових историјских епизода, остаје нам горка спознаја да се политички експерименти изведени под туђим заставама и са туђим новцем увек плаћају најскупљом могућом ценом – губитком територија и суверенитета. Процес који је започет 5. октобра 2000. године предајом кључних државних полуга, настављен референдумом у Црној Гори 2006. и једностраним проглашењем независности у Приштини 2008. године, данас тражи своју завршну епизоду. Та епизода се пажљиво пакује у форму такозване студентске листе и нових политичких покрета који наводно нуде алтернативу, док у позадини стоје исти они идеолози који су деценијама градили зидове између различитих региона наше земље.

Субверзија државе никада не почиње отвореним нападом, већ увек под маском борбе за права, аутономије, слободе и виши стандард. Међутим, када се те политичке маске скину, иза њих остају само опустошена држава и уситњен народ. Зато предстојећи период и сви политички изазови који долазе по први пут стављају наш народ пред историјски испит на ком више нема права на поправни испит. Или ћемо сачувати државну целовитост, историјско памћење и суверенитет, или ћемо дозволити да се сценарио започет 5. октобра коначно заокружи потпном фрагментацијом Србије. Одлука није на страним амбасадама, нити на политичким идеолози из сенке – одлука је на народу који мора показати да је зрео за очување сопствене државе.