Драгољуб Којчић: Између две ватре

Од античких храмова до савремених политичких протеста, пламен је увек био више од обичног средства разарања. Када се, међутим, подигне над сопственим градом и сопственим народом, престаје да буде симбол побуне и постаје слика политичког безумља

Ако посматрамо свет кроз призму хераклитовске ватре као принципа кроз чије мене се одвија судбина света, онда се неминовно подсећамо Артемидиног храма у Ефесу који је запалио млади Херострат у наступу жеље да постане макар фуснота историје. Према предању, паљевина се догодила у ноћи рођења Александра Великог, који ће три деценије касније запалити цео тадашњи свет. Гневни Ефежани су, да би осујетили Херостратову болесну жељу за историјском славом, забранили да му се име икада помиње, па га у освртима на овај догађај изостављају чак и Плутарх и Цицерон. Легенде приписују Нерону подметање пожара у Риму или барем церекање са балкона царске палате. Историчари оспоравају ову бизарну хипотезу. Једну историјску ватру сусрећемо у сликарским сведочанствима Вилијама Тарнера који представља пожар у Британском парламенту 1834. године, са нашом неизбежном асоцијацијом на ватре које је овдашња опозиција унела у Народну скупштину 2025. године. Британска епизода је спонтанитет, а српска намерно направљен перформанс или политички спектакл, нешто ближи легенди о Нерону. Салвадор Дали је пак аутор литографије Fire, fire, fire, а наш савременик Роман Слепчук је својим уљем на платну ушао у само језгро или у душу ватре.

Фотографија је свакако најновија уметност, чак и онда када је само производ тренутка, рефлексне милисекунде која јој даје карактер, посебно у осећајности великих репортера Роберта Капе, Анрија Картије-Бресона, Мена Реја или Себастијаоа Салгада у наше доба.

Али планетарна политичка моћ фотографије показала се 1963. године. Малколм Браун, аустралијски репортер, подједнако журналист и мајстор камере, снимио је у Сајгону самоспаљивање будистичког монаха Тич-Кван-Дука који је протестовао због прогањања будиста од стране јужновијетнамске владе председника Нго Дин Дијема, тврдог римокатолика. Браун је 1964. године добио Пулицерову награду за извештавање о вијетнамском сукобу и престижну награду World Press Photo of the Year. Председник САД Џон Кенеди је поводом ове фотографије изјавио: „Ниједна слика у историји није покренула толико емоција широм света као ова.“

Ватра кроз коју се будистички монах узнео у небо и у племенито наслеђе човечанства представља један облик њене моћи и један од хераклитовских модалитета. Али као што већ у традиционалним и народским изрекама ватра, попут Јануса, има своја два лица и две моћи – добру и деструктивну, пријатељску и разарајућу – тако су се и наши опозиционари определили да сопственој земљи, сопственом народу и своме Новом Саду, граду античких хармонија, приреде инферналне призоре паљења просторија и живих људи у августу 2025. године.