Да ли је подела – Прва и Друга Србија – почела на прелому прошлог и овог века, како тврди уважени господин Дикић, или је модерност у Србију дошла на бициклу половином 19. века од када и датира сукоб између традиционалиста и модерниста
Недавно је Александар Дикић у ауторском тексту „Анатомија ‘две Србије’: Поделе ће остати чак и после Вучића“ указао на то да актуелни сукоби имају корен у подели на две Србије с краја прошлог века и да, сходно томе, неће нестати без обзира на резултате предстојећих избора. Већ сама чињеница да се за сва зла овог света па и садашње тензије не криви искључиво Александар Вучић, него се проблем поставља у ширу историјску перспективу заслужује похвалу и изазива пажњу која представља основ за полемику, а не само повод за јалову дневнополитичку свађу и препуцавање.
Основна идеја текста јесте да је у Србији тренутно на делу сукоб између, с једне стране, оних који би да поврате оно што је изгубљено деведесетих, односно да у новим геополитичким околностима створе „српски свет“ и „хиљадугодишњи српски рајх“ и, с друге стране, оних који би да исправе грешке Петог октобра и да спроведу праведну приватизацију, лустрацију, раздвајање државе од партије и цркве итд. Реч је, дакле, о сукобу између патриотске, традиционалистичке, националистичке (прве) и модернистичке, евроентузијастичне (друге) Србије чије су персонификације Милошевић и Ђинђић.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Оставимо по страни раширено али чињенично неутемељено схватање – које је имплицитно присутно и у овом тексту, према коме је циљ Милошевићеве политике био стварање „српског рајха“, дочим су Ђинђић и његови епигони били руковођени жељом за праведном приватизацијом. Важније питање које овај текст отвара јесте да ли је подела на две Србије почела на прелому прошлог и овог века, како тврди уважени господин Дикић, или је модерност у Србију дошла на бициклу половином 19. века од када и датира сукоб између традиционалиста и модерниста. Та подела, као и у осталим балканским земљама, стара је више од једног века. Политички се у то време испољавала кроз борбу Пашићевих радикала и напредњака Илије Гарашанина и Стојана Новаковића. Касније је добијала другачије облике, али свакако није почела поделом на такозвану Прву и Другу Србију. Штавише, и то је овде основна теза, подела на две Србије о којој говори Дикић није око традиционализма и модернизма, већ је зачета као сукоб између две фракције у оквиру Савеза комуниста Србије (СКС) средином осамдесетих година прошлог века који је кулминирао на 8. седници. Тај унутарпартијски сукоб није настао, нити се водио око питања модернизације или улоге коју би требало да имају партија и црква у држави и јавном животу – око тих питања постојао је консензус, већ око питања институционалног устројства Србије и начина на који оно треба да се мења.
Као што Прва и Друга Србија имају везе са 8. седницом СКС, тако и она има везе са питањем уставних промена 1974. године које су обележиле политичке тензије те деценије
Мада термини Прва и Друга Србија у јавни говор улазе 1992. године, они имају директну, а у извесној мери и персоналну везу са поменутим фракцијским сукобом у СКС. Због уграђених уставних механизама, промене уставног устројства Србије нису могле бити реализоване кроз форуме, односно институције СФРЈ, па је Милошевић с тим циљем започео масовну мобилизацију народа (антибирократску револуцију) како би сменио руководства Војводине, Косова, Црне Горе и променио однос снага у федерацији. Сепаратисти у Хрватској и Словенији су ту чињеницу искористили за јачање србофобије као увода у сецесију, а на унутрашњем плану Милошевићева политичка фракција етикетирана је као националистичка и популистичка, док је Стамболићева фракција окарактерисана као наводно демократска и реформистичка, иако су, објективно посматрано, обе фракције изашле из Титовог шињела и представљале тек његово лице и наличје.
Укратко, као ни тада, тако ни данас суштински сукоб између политичких елита у Србији није око питања модернизације (укључујући и демократизацију) већ око питања будућности и државног оквира Србије. Да не бисмо направили исту грешку као господин Дикић и нулту тачку актуелне поделе померили само за деценију раније, треба рећи да питања статуса Србије у Југославији није почело 1987. године већ су спорења постојала и раније. Као што Прва и Друга Србија имају везе са 8. седницом СКС, тако и она има везе са питањем уставних промена 1974. године које су обележиле политичке тензије те деценије. И дубље у прошлост, такве уставне промене тешко би биле замисливе да шездесетих година није дошло до пада Ранковића а тиме и урушавања централистичке концепције устројства Југославије. Уместо његових људи кључно место у Србији заузели су конфедералистички оријентисани такозвани српски либерали које је интресовао, пре свега, економски развој Србије. Али чак ни то није почетак подела по том питању. Место и однос Србије према Југославији (данас место Србије у деоби југословенског наслеђа) било је присутно у редовима комуниста и пре Другог светског рата – док су комунисти још били у илегали. Комунисти попут Симе Марковића, који је био први генерални секратар КПЈ, завршили су у Стаљиновим чисткама јер нису прихватили идеју да је Југославија само пролазна версајска творевина и плод империјализма српске буржоазије већ су се залагали за њено очување.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Све у свему, потпуно сам сагласан са Александром Дикићем да актуелене поделе у Србији имају историјске корене. Разлика је у томе што сматрам да су оне историјски дубље и да имају други извор. Сасвим је друга ствар што се државотворно питање из различитих разлога маскира другим питањима и темама. Степен демократског развоја Србије, на пример, сличан је као и у земљама из окружења које су чланице ЕУ, али се његове мањкавости наглашавају и истичу у први план када се отворе национална питања. Европски пут Србије није блокиран због нивоа демократије већ због односа према КиМ и Републици Српској (с чим су у значајној мери повезани и спољнополитички односи). Србија би одавно била чланица ЕУ да је прихватила поделу Југославије по границама које је дефинисао Устав из 1974. године.
Тек када се борба за југословенско наслеђе реши, престаће у Србији садашње поделе и сукоби
То, међутим, нису желели ни прваци постпетооктобарске Србије. Из тог разлога нису успели чак ни да отворе преговоре са ЕУ мада су обећавали да ће Србија ући у ЕУ чим падне Милошевић. Док се национално питање не реши Србија ће бити под притиском без обзира на то ко је на власти и без обзира на стварно стање демократије и људских права. Претицајна трака ка ЕУ о којој говори Дикић заиста постоји, али она није на путу модернизације и демократизације већ на путу враћања Србије на њене границе из периода првих спорова о модернизацији. Унутрашњи сукоби на такозвану прву и другу Србију овде се распирују као начин слабљења власти, а Србија неће постати чланица ЕУ док се не заврши процес растакања СФРЈ по границама које је дефинисао Устав из 1974. године. И ту сам сагласан са господином Дикићем да тренутне геополитичке околности не иду наруку таквим тежњама. Наравно, много је једноставније оне који се из било ког разлога противе том сценарију етикетирати као првосрбијанце, популисте, традиционалисте, па ако треба и као диктаторе, клерофашисте, криминалце и тако подстицати унутрашње поделе него суочити се са суштинским извором подела који сеже још у време настанка прве Југославије. Тек када се борба за југословенско наслеђе реши, престаће у Србији садашње поделе и сукоби. Наравно, тада ће се отворити неке друге, али историја и није ништа друго него борба супротности.
