Сажето, била је то приредба која би се брзо заборавила да у надокнади времена није дошло до сукоба пар стотина агресивних учесника скупа са полицијом
Све је ствар перспективе. Из одређеног угла трг на Славији био је премали да прими оне који су прошле суботе дошли да чују шта студенти у блокади (СУБ) имају да кажу, али директан поглед одозго даје слику прилично разуђене масе што је олакшао тачкастом софтверу МУП да одреди тачан број окупљених. Не кажем, да СУБ нису могли, у другим околностима, да окупе и већи број присталица, али утисак је да је све већем броју људи доста политике и табанања по улицама и стајања на трговима. У сваком случају на митингу се окупио број којим могу бити задовољни и СУБ и власт. (Чак и да се узму у обзир фантастичне процене да је митингу присуствовало 150-200 хиљада, треба се сетити да су исти извори тврдили да је 15. марта прошле године било готово милион присутних. Тиме ненамерно констатују исто што и полицијске бројке да је сада било бар четири-пет пута мање људи него тада). Намерно кажем, митинг, а не протест јер, не само што разлога за протест није било, него је све личило на мноштво предизборних скупова организованих од почетка вишестраначја наовамо. Ипак, оно по чему ће се овај памтити и што би могла бити прекретница ка нормализацији политичког живота везано је за чињеницу да је то био први пријављен скуп СУБ. Осим бројности, треба поменути и старосну структуру окупљених. Реч је претежно о средовечним грађанима, док су млади, рачунајући и студенте, упадљиво били у мањини. Да није било слогана „студенти побеђују“, на основу иконографије и структуре присутних се не би могло закључити о чијем и каквом скупу се ради. То је, углавном, оно што се видело голим оком.
Намерно кажем митинг, а не протест јер, не само што разлога за протест није било, него је све личило на мноштво предизборних скупова организованих од почетка вишестраначја наовамо
Када је реч о порукама, извештај би могао да буде још краћи. Организатори су позвали представнике из разних области друштвеног живота с намером да представе делове најављеног програма. Упркос томе, говорници су се махом бавили општим местима и, као што приличи политичким скуповима – демагогијом. Доминирале су идиличне слике на којима се виде наши стручњаци како уместо високих пећи граде високу науку и технологију, радници који пландују уживајући у радничким правима, пољопривреда која цвета, медицинари који, упркос вискоким платама у Немачкој, остају овде, а све то на темељу развоја културе која је полазиште свега. Упадљив је био изостанак великих тема као што су КиМ, ЕУ, НАТО, санкције Русији, односно свега онога што представља најважније изазове са којима се мора суочити свако ко претендује да преузме власт. Но, упркос томе, може се констатовати да је учињен почетни напор ка артикулисању алтернативне политичке платформе.
Критика постојеће власти се вртела око већ познатих и за сваку власт прикладних етикета – корупција, бруталност, бахатост, однарођеност итд. На мети критике је, међутим, била и (истина необразложно) „црквена врхушка“, али и скупштина Србије јер не жели да усвоји резолуцију о геноциду над Србима у НДХ коју је поднела коалиција НАДА и Ми – глас из народа. То сведочи да је овог пута доминирала критика „с десна“. Томе у прилог иде и чешће него раније помињање идентитетских питања. Пажљивом посматрачу неће промаћи да све то представља отклон од раније фиксације на питања на којима инсистирају такозвани „либерални левичари“. У том смислу функција овог митинга је била не само да мобилише присталице противника власти већ и да обузда „лева скретања“ која су посебно дошла до изражаја недавним истицањем Владана Ђокића у први план. Да би се та подела, колико је то могуће, мање приметила и да би се одржао привид континуитета са „славним данима“ почетка протеста и повратио некдашњи жар уводничари су се вратили на студентске захтеве (којих се више нико и не сећа) и на „крваве руке“, али то није произвело жељену еуфорију.
С ону страну ових политичких и идеолошких финеса, једини конкретно истакнут проблем о коме би власт морала озбиљно да размисли односи се на недовољно издвајање за културу. Мада о томе није било речи, несхватљиво је, на пример, да се запослени у врхунским установама културе попут Филхармоније, Народног позоришта итд. по примањима налазе испод просека републике Србије и безмало дупло испод просека Старог Града на коме се налазе. Отуда не чуди да значајан део незадовољника долази управо из тог сектора.
Све у свему, чињеница да значајан број присталица СУБ чине делови урбаних средњих слојева објашњава да је митинг прошао мирно. Спортским речником, у регуларном току све је било како треба да буде. Били су присутни сви елементи политичке игре и једнио што би се могло приговорити је да је било досадно као кишни дан. Скуп је, укратко, изгледао као да су га осмислили „професори“, а не студенти којима је остављена улога водитеља рецитала. Сажето, била је то приредба која би се брзо заборавила да у надокнади времена није дошло до сукоба пар стотина агресивних учесника скупа са полицијом.
Познато је да покрети који се још нису институционализовали окупљају шаролике групе које имају различите визије не само о циљевима него и о средствима политичке борбе
Полиција је очигледно имала информацију да се спремају нереди па је била у приправности. Упркос томе повређено је 17 полицијаца и приведено неколико десетина изгредника. Ово није приви скуп СУБ након кога је дошло до сличних инцидената. Зато се поставља питање коме је насиље, након што се учини да се политички процеси каналишу у нормалне токове у интересу? Једино што је очигледно је да се на овај начин шаље ружна слика у свет. Регионални медији су у својим извештајима, не без сладострашћа, у први план истакли хаос и насиље на улицама Београда што би, наводно, требало да сведочи о политичкој нестабилности у Србији. Да ли је то смисао поруке коју жели да пошаље и део СУБ? Познато је да покрети који се још нису институционализовали окупљају шаролике групе које имају различите визије не само о циљевима него и о средствима политичке борбе. То није лако контролисати, али ако заиста желе да буду респектабилан политички актер СУБ би морали да се недвосмислено одреде према насиљу које потиче из њихових редова. Спин да су изгредници наводно убачени од стране власти не може никога да завара све док се организатори устручавају да јасно и недвосмислено осуде насиље и ограде се од група које га упорно понављају. До сада се то још није догодило, заправо сасвим супротно, захтеви за ослобађање „студената“ који су учествовали у инцидентима представљају, а тако је делом било и овога пута, један од повода за организовање окупљања.
