Зашто је важно да не једемо сами

Заједнички оброк, односно једење са другим људима, могу да смање ризик од депресије и деменције.

Звучи готово превише добро да би било истинито, али једна једноставна промена навика у исхрани могла би да има велики утицај и на тело и на мозак. Може да смањи ризик од депресије и помогне у заштити од деменције. Може да учини да више уживамо у храни, а можда чак и да допринесе дужем животу, пише Би-Би-Си (BBC).

Није реч о још једној помодној дијети, већ о једној од најстаријих људских навика, једењу са другима.

– Дељење оброка је суштински начин за стварање блискости, изградњу поверења и повезивање са другима – каже Јан-Емануел де Нев, професор економије и бихејвиоралних наука на Универзитету Оксфорд. А то има озбиљне последице по наше благостање.

Нажалост, све већа изолованост савременог света чини оброке са другима све ређом појавом. Ипак, можда је лакше него што мислимо поново се окренути другима и искористити древну везу између хране и пријатељства.

Јачање менталне отпорности

Велики део истраживања о заједничким оброцима усмерен је на њихов утицај на ментално здравље. Једно истраживање, које су спровели Сињи Ванг и њене колеге из Покрајинског центра за контролу и превенцију болести у Џеђангу у Кини, обухватило је 9.361 жену старију од 60 година. Истраживачи су открили да је број људи који седе за столом током оброка јасан показатељ ризика од депресије. То је важило и након што су узети у обзир бројни други фактори за које се зна да утичу на благостање, попут општег здравственог стања, материјалног положаја и тога да ли особа живи сама.

Истраживачи су закључили да то указује на нешто специфично у заједничким оброцима што утиче на наше ментално здравље.

Многа друга истраживања дошла су до сличних закључака. Истраживачи из Токија, на пример, открили су да су људи између 65 и 74 године који су живели са породицама, али су јели сами, имали пет пута већи ризик од развоја симптома депресије у односу на оне који су редовно јели у друштву.

Можда најснажнији доказ долази из Светског извештаја о срећи, годишње анализе благостања засноване на глобалном истраживању које спроводи агенција Галуп. Галуп је 2024. године, уз подршку јапанског произвођача хране Аџиномото, у извештај уврстио и део о навикама у исхрани, са питањима о томе колико су пута испитаници током претходних седам дана ручали или вечерали са неким кога познају.

– Очи су ми засветлеле када сам то видео. Говоримо о око 150.000 људи широм света који су одговорили на то питање – рекао је узбуђено де Нев, који је као коаутор учествовао у писању поглавља о значају заједничких оброка у најновијем Светском извештају о срећи.

Де Невов тим открио је изузетно доследну повезаност. Што су људи више оброка делили са другима, то су имали боље резултате на стандардним мерилима емоционалног благостања.

– То је било подједнако добар показатељ нечијег задовољства животом као и статус запослености и релативни приход – каже он, указујући на два фактора за која се зна да имају огроман значај за благостање.

ФОТО: Gorodenkoff/Shutterstock

Хемија доброг расположења

Де Нев наглашава да питања о заједничким оброцима можда само служе као показатељ нечијег укупног друштвеног живота. Ипак, он сумња да у заједничком јелу постоји нешто посебно. Указује на то да енглеска реч „companion“, која означава сапутника или особу са којом смо блиски, потиче од латинских речи „cum“ и „pānis“, што значи „са хлебом“. Кинески израз 伙伴 (huǒ bàn), који има слично значење, потиче од знакова који описују војну јединицу чији су припадници делили исто кухињско огњиште.

– То има дубоке културне корене – закључује Де Нев.

У својој књизи „Friends“, Робин Данбар, биолошки антрополог са Универзитета Оксфорд, износи тезу да конзумирање хране природно активира систем ендорфина, хемикалија заслужних за осећај задовољства. То би могло да ојача везу која се ствара током заједничког оброка и да појача осећај блискости међу људима.

Занимљиво је да присуство других људи можда појачава и само задовољство које нам храна пружа. У једној серији истраживања, коју је на Универзитету Пенсилванија спровела Ерика Бутби, показало се да су људи који су јели чоколаду у друштву друге особе доживљавали њен укус као знатно бољи.

Мањи ризик од деменције

Јапански истраживачи су 2025. године открили да људи који редовно једу сами имају мању запремину мозга у појединим регионима важним за когнитивне функције, укључујући медијални темпорални режањ и хипокампус. Део тих разлика могао би да буде повезан са самом исхраном, будући да људи који једу сами у просеку чешће бирају мање хранљиве намирнице. Ипак, то није могло у потпуности да објасни резултате, што указује да би слабија друштвена повезаност такође могла да утиче на дугорочно здравље мозга.

Аутори претпостављају да уживање у оброку са другима и већа подршка коју пружа друштво могу да ублаже стрес, који је познат фактор ризика за пропадање нервног система. Друга могућност је да разговори током оброка пружају додатну менталну стимулацију и тако помажу да мозак остане активан и у познијим годинама.

Учесници истраживања током његовог трајања нису имали проблеме са когнитивним функцијама, али су истраживачи упозорили да би овакве промене у мозгу касније могле да повећају ризик од деменције.

ФОТО: Dean Drobot/Shutterstock

Заједничко уживање у храни чува везу међу људима

Светски извештај о срећи указује на то да се навике у исхрани значајно разликују од земље до земље, а много тога бисмо могли да научимо од земаља које настоје да сачувају културу заједничког уживања у храни.

Јапанци у просеку деле мање од четири оброка недељно са другим људима. У Великој Британији и Сједињеним Државама тај број износи између седам и осам, док се у Италији приближава броју девет.

Италија је, наравно, позната по култури хране која подразумева дружење. Када је Унеско италијанској кухињи доделио статус нематеријалне културне баштине, организација је посебно истакла значај оброка за „повезивање са породицом и заједницом, било код куће, у школама или током фестивала, церемонија и друштвених окупљања“.

Зато можда није изненађење што је управо Италија међу земљама које предњаче у настојањима да своју културу заједничког обедовања сачувају од притисака савременог живота. Покрет „Слоу фуд“, који је настао у Италији, покренут је пре 50 година као директна реакција на све већу популарност брзе хране. Покрет је најпознатији по настојањима да заштити локалне традиције и подстакне одрживу потрошњу, али већ деценијама наглашава и значај заједничких оброка као средишта свакодневног живота.

– У Италији је дељење хране филозофија сама по себи. То значи да заједно кувамо и учествујемо у припреми онога што стављамо на сто. За то су потребни пажња и стрпљење – објашњава Барбара Напини, председница организације „Слоу фуд Италија“.

Пријатељски сусрети

Ипак, притисци савременог живота довели су до тога да се многи Италијани осећају све изолованије. Али ако не желите да једете сами, решење би могло да буде једноставније него што мислите.

Можда сте већ окружени људима који би радо прихватили позив на заједнички оброк. Бројна истраживања показују да су људи много спремнији на такве позиве него што обично претпостављамо.

Углавном потцењујемо колико други људи уживају у нашем друштву и колико желе да проводе време са нама. Зато, ако познајете некога ко се можда осећа усамљено и коме би пријао разговор уз добру храну, најједноставније је да га једноставно позовете.

А ако вам је заиста тешко да се сетите некога, постоје и технолошка решења. Италијански технолошки предузетник Паоло Баваро покренуо је 2019. године апликацију „Табло“, која повезује усамљене људе који желе да једу у друштву. До сада је коришћена више од 300.000 пута.

Можда и није изненађујуће што је просечан корисник млад, око 30 година.

– У тим годинама је теже стећи пријатеље. Много радите, многи ваши пријатељи имају породице, желите да се дружите, али не знате са ким да изађете – каже Баваро.

Баваро наглашава да његова апликација није намењена некој посебној „врсти“ људи и да је не треба посматрати као апликацију за упознавање. Њен циљ је да људима прошири круг познанстава у периоду живота када им је друштво можда најпотребније.

Када је де Неву поменута ова апликација, он је указао на експеримент психолога Џамила Закија са Универзитета Стенфорд.

Заки је помогао да се за стидљиве студенте организују „пријатељски сусрети“ у кафићу који се налазио у кампусу универзитета, што им је помогло да стекну веће самопоуздање у друштву. Такве иницијативе, сматра де Нев, могу да донесу „прилично дуготрајне користи“.

Можда је зато понекад довољно само сести са неким за сто, поделити оброк и започети разговор. Из таквог сусрета може да настане пријатељство, али и нешто што је подједнако важно, више здравља и задовољства у животу.