Звуци делфина нису само део њиховог друштвеног живота, већ и важно средство за преживљавање у све бучнијем океану. Делфини звиждуцима препознају једни друге и одржавају контакт у групи, док им брзи ехолокациони кликови помажу да се крећу, „осете” подводни простор и пронађу плен.
Међутим, море више није природно тиха позорница за те сложене разговоре. Данашњи делфини морају да се такмиче са читавом буком коју ствара човек: од бродског саобраћаја и експлозија, до бушења нафте и других индустријских активности. Тај шум може да омета комуникацију, лов и оријентацију морских сисара, пише Nautilus.
Ново истраживање, које је објављено у часопису PeerJ, додаје још један занимљив слој тој причи. Научници су, наиме, открили да делфини можда не слушају само једни друге, већ и рибе које производе звуке. Другим речима, може се рећи да у океану свако помало прислушкује свакога.
Звуци делфина откривају два различита понашања
Истраживачи са Универзитета Флорида Атлантик и Океанографског института Харбор бранч два месеца су ослушкивали делфине дуж атлантске обале Флориде, од Форт Пирса до Џексонвила. У ту сврху они су користили таласни глисер који је вукао подводни уређај за снимање, постављен на дубини од четири до десет метара.
Поред звукова, уређаји су бележили струје, дубину и друге физичке параметре мора. Укупно је прикупљено 62 сата океанских звукова, кроз снимке који су трајали по 15 секунди, а били су прављени на сваких пет минута. У тим записима делфини су откривени око 1.700 пута, било звиждуцима, ехолокационим кликовима или комбинацијом оба сигнала.
Научници су потом укрстили тако добијене податке са условима у околини и установили да постоји занимљива подела када је реч о звиждуцима и ехолокационим кликовима. Звиждуци су се чешће јављали ближе обали и мењали су се у зависности од температуре воде, концентрације хлорофила и других фактора. Пошто звиждуци делфина могу да путују 12 миља (око 19 километара) или више, они су корисни за одржавање групе на окупу.
ФОТО: Erin Underwood/ShutterstockПрислушкивање риба као пут до плена
С друге стране, ехолокациони кликови били су концентрисани у две области у којима има много риба које производе звук. Међу њима су рибе из породице сциенида, које „кроктају” вибрирањем пливајуће бешике, али и рибе жабе и карангиди.
То указује да делфини можда слушају звуке риба како би их лакше пронашли. Ако плен прави буку, предатор добија додатни траг. Зато звуци делфина у овој студији нису посматрани изоловано, већ као део ширег акустичног пејзажа у којем се мешају сигнали плена, предатора и околине.
Морски биолог Грег О’Кори-Кроу објаснио је да, када се гласови делфина повежу са звуковима њиховог плена и физичким карактеристикама океана, подводно окружење почиње да се сагледава из перспективе самих делфина.
ФОТО: Andrea Izzotti/ShutterstockТакав приступ могао би да помогне у заштити подручја која су за ове морске сисаре акустички изузетно важна. Ако се утврди где звуци делфина имају највећи значај за лов или друштвени живот, та места би могла да добију већу заштиту од људске буке. Наравно, не би шкодило ни да та подручја, па и читави океани, добију већу заштиту од људи уопште, јер загађења која чинимо нису лоша само за морски свет, већ и за нас саме.
Како је закључио О’Кори-Кроу, истраживање показује фасцинантну разлику између акустичног понашања које делфини користе за друштвени живот и оног које користе за проналажење хране.
КАКО ДЕЛФИНИ КОРИСТЕ ЕХОЛОКАЦИЈУ
Ехолокација је начин на који делфини „виде” свет помоћу звука. Они испуштају брзе кликове који путују кроз воду, одбијају се од предмета, риба или морског дна и враћају се као ехо. На основу тог одјека делфин може да процени удаљеност, облик, величину и кретање онога што се налази испред њега. То му помаже да се креће у мутној води, избегава препреке и проналази плен.
За разлику од звиждука, који су важни за комуникацију, ехолокациони кликови су пре свега алат за оријентацију и лов.
ФОТО: Radzas2008/Shutterstock
