Повратак еугенике: Како се дискредитована псеудонаука враћа у савремено друштво

Еугеника, дискредитована псеудонаука заснована на уверењу да се људска врста може „побољшати“ одабиром пожељних наследних особина, поново се појављује у јавном простору. Иако је њено најмрачније наслеђе повезано са нацистичком Немачком, еугеничке идеје биле су распрострањене много раније, нарочито у Сједињеним Државама.

Данас научници и историчари упозоравају на повратак еугенике у новом облику – кроз политички говор о генетици, расправе о интелигенцији и људским разликама, али и савремене технологије које омогућавају генетичко тестирање и избор ембриона, пише Наутилус.

Модерна биологија почела је убрзано да се развија у 19. веку, пре свега захваљујући научницима попут Чарлса Дарвина и Алфреда Расела Воласа. Међутим, неки мислиоци покушали су да принципе еволуције примене на људско друштво на начин који је далеко превазилазио оно што је Дарвинова теорија заиста говорила.

Међу њима је био Дарвинов рођак Френсис Галтон. Он је претпоставио да би људи могли да контролишу сопствену репродукцију на сличан начин на који узгајивачи животиња бирају јединке са пожељним особинама.

Галтон је 1883. године сковао термин „еугеника“, изведен из грчке речи која се приближно може превести као „добро рођење“ или „добро порекло“. Дарвин је објашњавао како природна селекција током времена обликује врсте, док је Галтон сматрао да би људи требало да преузму контролу над тим процесом и усмеравају развој сопствене врсте.

Проблем је био и у томе што је Галтон људе посматрао кроз хијерархију расних и културних група, са белим Европљанима на врху. У његовој књизи Hereditary Genius из 1869. чак се налазило поглавље о „упоредној вредности различитих раса“.

Када је еугеника била прихваћена као наука

Данас је лако еугенику посматрати искључиво кроз искуство нацизма. Међутим, почетком 20. века она је имала велики број присталица у Сједињеним Државама и другим земљама, и то међу припадницима различитих политичких струја.

Било је то доба великих друштвених реформи. Покрети су се борили за ограничавање моћи великих корпорација, краће радно време, минималну зараду, укидање дечјег рада и већа права жена. Ипак, део истих прогресивних кругова истовремено је прихватао идеју да се и само човечанство може „поправити“ контролом репродукције.

– То је била прогресивна ера. Чинило се да се еугеника уклапа у све оно што су људи тада сматрали прогресивном науком – објашњава историчарка медицине Венди Клајн са Универзитета Пердју.

Последице нису остале на нивоу академских расправа.

Америчке савезне државе усвајале су рестриктивне законе о браку, заговарано је издвајање особа са менталним и интелектуалним потешкоћама, а уведене су и присилне стерилизације. На појединим државним сајмовима организована су чак и такмичења за „боље бебе“, по узору на такмичења у узгоју стоке.

Посебно је значајно то што еугеника тада није представљана као екстремистичка идеологија, већ као наука. О њој се писало у стандардним уџбеницима биологије и угледним медицинским и научним часописима.

Еугеника, расизам и имиграција

Еугеника је веома брзо постала повезана са расизмом и страхом од имиграције.

Амерички Закон о имиграцији из 1924. године ограничавао је долазак припадника група за које су тадашњи заговорници еугенике тврдили да су наследно „инфериорне“. Међу њима су били Италијани, становници источне Европе и Јевреји.

Сличне идеје постојале су и у Канади, где је постојала потреба за радницима у слабо насељеним преријским областима, али истовремено и страх од доласка „погрешних“ имиграната.

ФОТО: Shutterstock/totojang1977

Еугеничко размишљање, међутим, није било ограничено само на заговорнике англосаксонске или белачке супериорности. Постојали су и црни и јеврејски еугеничари који су веровали да би наводна наука еугенике могла да помогне њиховим заједницама. Чак су и неке феминисткиње првог таласа повезивале еманципацију жена са идејом „побољшавања“ људске врсте.

Заједничка нит свих тих различитих варијанти била је претпоставка да су особине које једне људе наводно чине „бољим“ од других укорењене у биологији, да се наслеђују и да је зато могуће контролисати њихово преношење на будуће генерације.

Десетине хиљада људи присилно стерилисано

Једна од особина која је посебно привлачила еугеничаре била је интелигенција. Почетком прошлог века у САД је постојао страх да људи који су сматрани мање интелигентним имају више деце од оних који су означавани као интелигентнији.

Један од најпознатијих случајева био је Buck v. Bell из 1927. године.

Кери Бак је била сиромашна девојка која је са 17 година затруднела након што ју је силовао рођак њених хранитеља. Хранитељска породица сместила ју је у институцију, где је означена тадашњим погрдним медицинским термином за особу ниске интелигенције. Затражено је да буде присилно стерилисана.

Случај је стигао до Врховног суда САД, који је потврдио закон Вирџиније којим је таква пракса била дозвољена „ради заштите и здравља државе“.

Судија Оливер Вендел Холмс Млађи написао је већинску одлуку која је остала један од најозлоглашенијих примера еугеничког размишљања у америчком правосуђу, закључивши да су „три генерације имбецила довољне“.

Историчари процењују да је између 60.000 и 70.000 Американаца на крају стерилисано против своје воље у најмање 30 савезних држава. Закони који су дозвољавали такве поступке на неким местима остали су на снази деценијама.

Нацизам је еугенику довео до крајњих последица

Када су нацисти дошли на власт тридесетих година прошлог века, већ постојеће еугеничке идеје уклопили су у сопствену расистичку идеологију.

Прогон Јевреја, Рома, особа са инвалидитетом, хомосексуалаца и других група представљан је као нешто што наводно има научно и биолошко оправдање. Основна идеја била је да су неки људи природно вреднији од других, па је насиље над онима који су означени као „неподобни“ могло да се представи као оправдано, па чак и корисно за друштво.

После Холокауста и Другог светског рата еугеника је у великој мери дискредитована. Али није нестала.

ФОТО: Shutterstock/FotoDax

Неке организације једноставно су промениле имена. Часопис Eugenics Quarterly постао је Social Biology, док је Eugenics Review преименован у Journal of Biosocial Science.

Ребека Сир, еволуциона антрополошкиња са Универзитета Брунел у Великој Британији, указује да су еугеничке идеје наставиле да постоје у академским круговима и после рата. Као пример наводи часопис Mankind Quarterly, основан 1960. године, који је, према њеним речима, изгледао као академска публикација, али је служио промовисању еугеничке идеологије, нарочито идеја повезаних са расизмом.

Повратак еугенике у политички говор

Историчаре и научнике данас посебно забрињава поновно појављивање реторике којом се карактер, понашање или вредност људи објашњавају генетиком.

Амерички председник Доналд Трамп деценијама говори о значају „правих гена“. Још током гостовања код Опре Винфри осамдесетих година истицао је значај генетике, док је током председничке кампање 2024. говорио да имигранти „трују крв наше земље“.

У марту ове године, коментаришући случај двојице младића из Пенсилваније који су, према савезним тужиоцима, били повезани са идеологијом Исламске државе и покушали да активирају ручно направљену бомбу на протесту у Њујорку, Трамп се поново позвао на генетику.

– Они су болесни људи. Неки су једноставно лоши. Нешто ту није у реду. Генетика није баш, није баш ваша генетика – рекао је Трамп у интервјуу за Fox News.

ФОТО: Tanjug/AP Photo/Manuel Balce Ceneta

Аутори изворног текста у исти контекст стављају и изјаве америчког министра здравља Роберта Ф. Кенедија Млађег о здрављу и биолошким разликама, као и коришћење увредљивих израза за особе са интелектуалним потешкоћама од стране Илона Маска.

Таква реторика шири се и друштвеним мрежама, где се повезује са теоријама завере попут такозване „велике замене“, према којој бело становништво наводно намерно бива потискивано имиграцијом небелачког становништва.

– У 21. веку еугеника доживљава потпуни препород – оцењује Сир.

Шта савремена наука каже о интелигенцији

Један од највећих проблема еугенике јесте свођење изузетно сложених људских особина на једноставне биолошке категорије.

Добар пример је интелигенција.

Еугеничари су били опседнути коефицијентом интелигенције, односно IQ тестовима. Међутим, ти тестови мере само ограничен део онога што подразумевамо под интелигенцијом. Не мере, на пример, у потпуности друштвену интелигенцију и способност човека да разуме друге и успешно функционише у међуљудским односима.

Интелигенција, као и већина психолошких особина, није производ једног гена. На њу утиче велики број гена, њихова међусобна интеракција, али и средина у којој човек одраста и живи.

Чак и када постоји генетичка веза са неком особином, животни исходи могу драматично да се разликују због образовања, економских могућности, наслеђеног богатства, предрасуда, друштвених околности, па и обичне среће.

Раса није јасна биолошка категорија

Још један кључни темељ еугенике била је идеја да су људске расе јасно раздвојене биолошке категорије које је могуће рангирати на основу генетског наслеђа. Савремена наука то не потврђује.

Ово питање поново је постало предмет политичке расправе у САД када се Трамп 2025. године успротивио изложби у Смитсонијановом музеју америчке уметности, критикујући тврдњу да раса није биолошка реалност већ друштвени конструкт.

Четворо генетичара и антрополога потом је у часопису Science указало да деценије истраживања у еволуционој биологији, генетици и антропологији показују да друштвено дефинисане расне категорије не одговарају јасно одвојеним биолошким групама.

ФОТО: Shutterstock/Gorodenkoff

Научници наглашавају да је количина генетичких варијација унутар људских популација већа од генетичких разлика између популација. Заједнички извештај америчких Националних академија наука, инжењерства и медицине из 2023. године такође је упозорио да је раса погрешна и штетна замена за стварне генетичке разлике међу популацијама.

Повратак еугенике кроз „дизајнерске бебе“?

Савремена технологија отворила је још сложеније питање – шта се дешава када родитељи могу да бирају ембрионе на основу генетичких карактеристика?

Прошле јесени у њујоршком метроу појавиле су се рекламе са порукама „Имајте своју најбољу бебу“ и „IQ је 50 одсто генетски условљен“. Рекламе су припадале компанији Nucleus Genomics.

Компанија користи технику тестирања ембриона познату као полигенски скрининг и сугерише да будући родитељи могу да добију процене различитих карактеристика ембриона – од боје очију и косе до потенцијалних показатеља интелигенције. Према изворном тексту, до априла се око 3.000 људи нашло на листи чекања компаније.

Чак и ако је реч искључиво о слободној одлуци родитеља, поставља се и питање економске неједнакости. Овакве технологије могле би да буду доступне пре свега богатима, што би постојећим разликама између имућних и сиромашних могло да дода и нову, генетичку димензију.

Истовремено, напредак генетичког инжењеринга, посебно технологије CRISPR, отворио је питање колико далеко би у будућности могло да се оде са такозваним „дизајнерским бебама“. Уређивање гена људских ембриона у репродуктивне сврхе тренутно је забрањено у САД.

Ко одређује шта је „савршен“ човек?

Филипа Левин, историчарка и професорка емеритус Универзитета Тексас у Остину, сматра да нове технологије отварају много дубље питање – да ли људска бића постепено постају роба чије је особине могуће бирати.

– Шта је, уопште, савршенство? Ако сам глува особа, да ли ме то чини мање вредном? Ако сам у инвалидским колицима, да ли ме то чини мање вредном? – пита Левин.

Питање постаје још осетљивије када генетичка тестирања утичу на одлуку о томе која ће трудноћа бити настављена. У Сједињеним Државама, према изворном тексту, око две трећине жена код којих се открије фетус са генетичком аномалијом повезаном са Дауновим синдромом одлучује се на прекид трудноће, док је у неким земљама тај проценат још већи.

Добровољни прекид трудноће или избор ембриона, наравно, суштински се разликују од присилних стерилизација које су спроводиле државе у време историјске еугенике. Ипак, ослањање на генетику при доношењу одлука о томе које особине су пожељне поново отвара етичка питања која су стара више од једног века.

Стара идеја добила је нове алате

Историчарка Алисон Башфорд са Универзитета Новог Јужног Велса сматра да поједини трендови у савременој репродуктивној медицини подсећају на дугу људску тежњу да се људи класификују као „подобни“ и „неподобни“.

Према њеној оцени, еугеничари од пре једног века несумњиво би били одушевљени могућностима репродуктивне селекције које данас постоје.

ФОТО: Shutterstock/New Africa

Управо зато научнике не забрињава само постојање нових генетичких технологија, већ и језик којим се о њима говори. Када се томе дода повратак тврдњи о „добрим“ и „лошим“ генима, биолошкој вредности појединих група или могућности стварања „бољих“ људи, граница између легитимне генетике и старих еугеничких идеја може постати замагљена.

Повратак еугенике зато не значи нужно повратак истих закона, институција и програма који су постојали пре сто година. Савремени облик може бити далеко суптилнији – упакован у језик технологије, генетике, личног избора, здравља или политике.

За Левин је управо то разлог за забринутост.

– Суштина еугенике је и даље са нама. На неко време се повукла, али наставља да постоји, а манипулација науком и даље може бити веома опасна – упозорава она.