ЋИР/ЛАТ

ЋИР/ЛАТ

Да ли су климатске промене мит или истина: Шта кажу историја и наука и зашто је ту битна и Србија?

Objavljeno:
С. К.
Илустрација како климатске промене погађају Земљу и један град у позадиниФОТО: kwest/Shutterstock

Климатске промене једна су од највећих тема савременог света. О њима говоре научници, политичари, економисти, пољопривредници, енергетичари, лекари, еколози, али и обични људи који све чешће примећују да лета више нису као некада, да су зиме блаже, да су пљускови наглији, суше дуже, а временске непогоде све непредвидљивије.

Ипак, упркос огромном броју података, климатске промене и даље изазивају расправе. За једне су најозбиљније упозорење модерног доба, за друге преувеличана прича, политички пројекат или чак мит. У том спору често се мешају наука, идеологија, економија, страх, интереси и свакодневно искуство људи.

Истина је, као и обично, озбиљнија од парола. Клима се на Земљи мењала и пре индустријске револуције, пре аутомобила, фабрика, термоелектрана и масовне употребе нафте, гаса и угља. Планета је пролазила кроз ледена доба, топлије периоде, вулканске ерупције, промене океанских струја и дуге природне циклусе.

Али оно што данашње климатске промене чини другачијим јесте брзина којом се дешавају и чињеница да савремена наука највећи део актуелног загревања повезује са људским активностима.

Зато право питање није да ли се клима икада мењала. Јесте. Право питање гласи: да ли су климатске промене које данас видимо само још један природни циклус или последица начина на који је човечанство у последња два века променило атмосферу, привреду, енергетику и однос према природи?

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

Шта су климатске промене?

Климатске промене су дугорочне промене просечних временских услова на Земљи или у одређеном региону. То није исто што и један топао дан у јануару, једно хладно лето или једна олуја. Време је оно што видимо данас или сутра: кишу, снег, ветар, маглу, врућину. Клима је просек тих појава током деценија.

Зато је погрешно када се после једног снежног дана каже: „Ето, нема глобалног загревања.“ Исто тако, није довољан ни један врели дан да би се доказале климатске промене. Клима се посматра кроз дуге низове података, просечне температуре, количину падавина, трајање суша, учесталост екстремних временских догађаја, температуру океана, стање ледника и ниво мора.

Када научници говоре о климатским променама, они најчешће мисле на модерно глобално загревање и последице које оно изазива. То укључује пораст просечне температуре, топљење ледника, раст нивоа мора, загревање океана, промене у обрасцима падавина, чешће топлотне таласе и већи ризик од екстремних временских догађаја.

Најважније је разумети да климатске промене нису синоним за сваку временску непогоду. Једна олуја није сама по себи доказ климатских промена, али трендови у учесталости, интензитету и последицама екстремних појава јесу оно што научници прате. Клима се не чита из једног дана, већ из дугог низа година и има утицај не само на свет око нас, већ и на наше ментално здравље и благостање, о чему у видеу који је пред вама сведоче и представници Светске здравствене организације.

Климатске промене кроз историју

Земља има дугу и немирну климатску прошлост. Током милиона година смењивали су се топлији и хладнији периоди, а ледена доба су дубоко обликовала изглед континената, мора, река и живог света. Природни фактори који су утицали на климу били су бројни: промене у Земљиној орбити, нагиб осе, активност Сунца, велике вулканске ерупције, распоред континената и промене у саставу атмосфере.

У историји су постојали и краћи климатски периоди који су оставили траг у цивилизацији. Средњовековни топли период, Мало ледено доба, велике суше и хладније епизоде утицали су на пољопривреду, миграције, ратове, глад и економију. То показује да климатске промене нису само научна тема, већ и историјска, друштвена и политичка чињеница.

Када се поља осуше, цене хране расту. Када реке надођу, страдају путеви, куће и мостови. Када се дуге хладноће или врућине поклопе са сиромаштвом и слабом инфраструктуром, климатски догађај постаје друштвена криза. Зато се о клими никада не говори само као о температури на термометру. Говори се и о томе како људи живе, производе храну, граде градове, користе воду и организују државу.

Међутим, управо поређење са прошлошћу открива зашто су данашње климатске промене посебне. Наука не тврди, као што смо већ поменули, да се клима раније није мењала. Напротив, она управо на основу историјских климатских података закључује да је садашњи тренд загревања изузетно брз и снажно повезан са растом концентрације гасова стаклене баште.

КИЛИНГОВА КРИВА – ГРАФИКОН КОЈИ ЈЕ ПРОМЕНИО РАСПРАВУ

     Један од најпознатијих доказа да се атмосфера мења јесте такозвана Килингова крива. Реч је о дугом низу мерења концентрације угљен-диоксида у атмосфери, започетом 1958. године на опсерваторији Мауна Лоа на Хавајима. Амерички научник Чарлс Дејвид Килинг почео је тада прецизно да мери колико угљен-диоксида има у ваздуху, а резултати су временом показали јасан тренд раста.
     Тај графикон постао је један од симбола климатске науке. На њему се види сезонско „дисање“ планете – концентрација угљен-диоксида благо расте и пада током године због вегетације, али се преко тих природних годишњих осцилација јасно види дугорочни успон. То значи да атмосфера из године у годину садржи све више гаса који задржава топлоту.
     Килингова крива је важна зато што је једноставна, дуготрајна и тешко је оспорити њен основни смисао. Она не зависи од политичког говора, изборне кампање или идеолошког става. То је низ мерења. А мерења показују да је количина угљен-диоксида у атмосфери порасла управо у доба у којем је човечанство масовно користило угаљ, нафту и гас.
Килингова крива: Графикон раста концентрације угљен-диоксидаФОТО: commons.wikimedia.org/Oeneis

Зашто је ту битна Србија?

Када се говори о историји климе на планетарном нивоу, Србија има име које се не може заобићи – Милутин Миланковић. Његов научни рад један је од најважнијих доприноса разумевању дугорочних климатских промена у прошлости Земље. Миланковић је објаснио како промене у Земљиној орбити, нагибу осе и положају у односу на Сунце утичу на количину сунчеве енергије коју планета прима, а тиме и на смену ледених и међуледених доба.

Ти циклуси, познати као Миланковићеви циклуси, делују на огромним временским скалама – од десетина хиљада до стотина хиљада година. Они су важан део одговора на питање како се клима мењала природним путем, много пре индустријског доба.

Зато је Миланковић драгоцен управо у расправи која често почиње реченицом: „Клима се мењала и раније“ и управо је он један од људи који су помогли човечанству да разуме како и зашто. Али то није аргумент против савремене науке о климатским променама, већ њен важан темељ. Јер ако знамо како су природни циклуси деловали у прошлости, онда можемо боље да проценимо да ли они могу да објасне оно што се дешава данас.

Милутин Миланковић: Илустрација српског научника и његовог рада на пољу климатологијеФОТО: Компас/Илустрација
Милутин Миланковић је дао велики допринос у разумевању дугорочних климатских промена у прошлости Земље

А ту настаје кључна разлика. Миланковићеви циклуси су спори, дубоки ритмови планете. Данашње загревање дешава се у периоду од неколико деценија до два века, што је у геолошком времену готово тренутак. Зато се савремене климатске промене не могу једноставно свести на природну смену ледених и топлих доба.

Миланковић је, у том смислу, српски научни мост између историје и модерне климатологије. Он показује да озбиљан разговор о клими мора да познаје прошлост планете, али и да мора да мери садашњост. Баш зато је Србија у овој причи битна не само као земља која осећа последице климатских промена, већ и као земља научника чији рад помаже да се разумеју велики климатски циклуси.

Шта каже савремена наука?

Најважније светске научне институције данас имају јасан став: климатске промене су стварне, Земља се загрева, а главни узрок модерног загревања јесу људске активности, пре свега емисије гасова стаклене баште настале сагоревањем фосилних горива, индустријом, саобраћајем, пољопривредом и променама у коришћењу земљишта.

Међувладин панел за климатске промене, познат као IPCC, у свом најновијем синтетичком извештају наводи да су људске активности, пре свега емисије гасова стаклене баште, недвосмислено изазвале глобално загревање. NASA истиче да су докази о брзим климатским променама убедљиви: глобална температура расте, океани се загревају, ледени покривачи се смањују, ледници се повлаче, а ниво мора расте.

Светска метеоролошка организација потврдила је да је 2024. година била најтоплија у историји мерења, са глобалном температуром око 1,55 степени Целзијуса изнад прединдустријског нивоа. Европски програм Copernicus такође је навео да је 2024. била прва календарска година која је прешла праг од 1,5 степени у односу на прединдустријско доба.

Илустрација рекордно топле 2024. године са Земљом, термометром и растом температуреФОТО: Компас/Илустрација

Важно је разумети да једна година изнад 1,5 степени не значи да је Париски климатски циљ формално „пробијен“, јер се он односи на дугорочни просек, а не на једну календарску годину. Али тај податак јесте озбиљан сигнал да се планета приближава границама о којима се деценијама говорило као о опасној зони.

Другим речима, климатске промене нису закључак из једног извора, једног модела или једног научника. Реч је о мрежи доказа: мерења температуре ваздуха, температуре океана, нивоа мора, састава атмосфере, стања ледника, сателитских података и палеоклиматских записа. Када различити инструменти, различите институције и различите методе показују исти правац, закључак постаје много чвршћи.

Зашто су гасови стаклене баште важни?

Ефекат стаклене баште природан је и неопходан за живот. Без њега би Земља била много хладнија и живот какав познајемо не би био могућ. Проблем није у самом ефекту стаклене баште, већ у његовом појачавању.

Гасови као што су угљен-диоксид, метан и азот-субоксид задржавају део топлоте која би иначе отишла назад у свемир. Када их у атмосфери има више, више топлоте остаје у климатском систему. Од индустријске револуције до данас човечанство је сагорело огромне количине угља, нафте и гаса, док су шуме, које упијају угљен-диоксид, у неким деловима света уништене или озбиљно деградиране.

Илустрација гасова стаклене баштеФОТО: Toa55/Shutterstock

Угљен-диоксид најчешће је у средишту пажње јер дуго остаје у атмосфери и настаје у огромним количинама. Метан је краткотрајнији, али је у краћем периоду снажнији гас стаклене баште. Он долази из енергетике, пољопривреде, сточарства, отпада и природних извора. Азот-субоксид повезан је, између осталог, са пољопривредом и употребом ђубрива.

Климатске промене зато нису само питање „топлијег времена“. Оне су последица промене енергетске равнотеже планете. Када се атмосфера промени, мењају се океани, лед, падавине, екстреми, екосистеми и услови живота.

Зато је погрешно свести целу тему на једноставну дилему да ли је лето било вруће или хладно. Климатски систем је много сложенији. Он укључује атмосферу, океане, лед, копно, биљни свет, животиње и људске активности. Али управо зато што је сложен, промена његове енергетске равнотеже има последице које се не виде увек одмах, али се временом сабирају.

Најчешћи аргументи скептика

Они који сумњају у климатске промене најчешће износе неколико аргумената.

  • Први је да се клима мењала и раније. То је тачно, али не побија модерно загревање. Напротив, историја климе помаже да се разуме шта је природна варијабилност, а шта нови фактор.
  • Други аргумент је да је за све криво Сунце. Сунце јесте утицало на климу у прошлости, али савремена мерења не подржавају тезу да се садашње загревање може објаснити само растом сунчеве активности. Да је Сунце главни узрок, очекивали би се другачији обрасци загревања у атмосфери и другачија подударност са мерењима сунчевог зрачења.
  • Трећи аргумент је да су научници некада грешили, па можда греше и сада. Наука, наравно, није безгрешна. Али снага савремене климатологије није у једном научнику или једном моделу, већ у великом броју независних мерења: са копна, океана, сателита, ледника, корала, седимената, атмосфере и историјских климатских записа.
  • Четврти аргумент је да је прича о климатским променама политички инструмент. Политика заиста користи климатску тему, понекад одговорно, понекад лицемерно, а понекад као нови простор за интересе и притиске. Али политичка злоупотреба не значи да је научна основа лажна. И медицина може бити предмет политике, али то не значи да болести не постоје.

Зато је важно раздвојити две ствари: научну чињеницу да се клима мења и политичке одлуке које се доносе у име борбе против климатских промена. О научној чињеници суди се на основу података. О политичким мерама може и мора да се расправља: да ли су праведне, ефикасне, скупе, лицемерне или корисне.

ВУЛКАНИ, СУНЦЕ И ПРИРОДНИ ФАКТОРИ

     У расправама о климатским променама често се помињу вулкани, Сунце и природни циклуси. То су важни фактори и озбиљна наука их не игнорише. Напротив, климатолози их урачунавају у моделе и анализе. Велике вулканске ерупције могу краткорочно да охладе планету, јер избацују честице и гасове који одбијају део сунчеве светлости. Сунчева активност такође може да утиче на климу, као што је утицала у прошлости.
     Међутим, проблем је када се природни фактори користе као једино објашњење за савремене климатске промене. Да су вулкани главни узрок садашњег загревања, очекивали бисмо другачије сигнале у атмосфери. Да је Сунце једини кривац, загревање би пратило јаснији раст сунчеве активности. Али мерења показују да природни фактори не могу довољно добро да објасне брзину и правац данашњег загревања.
     То не значи да је природа престала да утиче на климу. Значи само да природни фактори нису довољни као објашњење. Управо ту је суштина научног закључка: клима је сложен систем, али је у савременом добу људски утицај постао доминантан покретач загревања.
Вулкан насилно еруптира уз облаке вулканског пепела и вишеструке токове лавеФОТО: Steve Allen/Shutterstock

Мит или истина?

Ако питање гласи да ли су климатске промене мит или истина, одговор зависи од тога шта под тим појмом подразумевамо. Ако неко тврди да се клима никада раније није мењала, то није истина. Ако неко тврди да је свака временска непогода директан и једноставан доказ климатских промена, и то је поједностављење. Али ако питање гласи да ли се Земља данас загрева и да ли човек има пресудан утицај на тај процес, одговор водећих научних институција је јасан: да.

Климатске промене нису мит у смислу научне измишљотине. Оне су мерљив процес. Температурни рекорди, топљење ледника и ледених полица, раст нивоа мора, загревање океана и промене у екстремима не постоје зато што су политички згодни, већ зато што их мере инструменти и истражују научници.

Ипак, око климатских промена постоје и митови. Мит је да ће сваки део света бити погођен исто. Мит је да ће свака последица бити одмах видљива. Мит је и да се проблем може решити једним законом, једном технологијом или једним самитом. Мит је, такође, да је човечанство беспомоћно.

Ниједна од тих крајности није добра. Ако се климатске промене представљају као неминовна апокалипса, људи се умарају и губе вољу да реагују. Ако се представљају као измишљотина, друштво губи време које му је потребно за припрему. Најозбиљнији приступ је између те две крајности: признати проблем, разумети податке, одбацити хистерију и тражити практична решења.

Како климатске промене утичу на свакодневни живот?

Климатске промене се не виде само у глобалним графиконима. Оне све више утичу на храну, воду, здравље, енергетику, саобраћај и цене.

  • Пољопривреда је један од најосетљивијих сектора. Суше, топлотни таласи, касни мразеви, град и промене у распореду падавина могу да смање приносе и повећају трошкове производње.
  • Здравље је друга велика област. Топлотни таласи посебно погађају старије, хроничне болеснике, децу и раднике на отвореном. Више температуре могу утицати и на ширење појединих болести, алергија и проблема са квалитетом ваздуха. Градови, због бетона, асфалта и мањка зеленила, често постају топлотна острва у којима су врућине још теже.
  • Вода је посебан проблем. Нека подручја суочавају се са сушама и падом нивоа река, док друга имају ризик од бујичних поплава. Када пада киша која је некада падала током више дана, а сада се изручи за неколико сати, канализација, реке, путеви и насеља тешко могу да поднесу такав удар.
  • Енергетика такође трпи последице. Врућине повећавају потрошњу струје због клима-уређаја, суше утичу на хидроелектране, а екстреми могу оштетити мреже и инфраструктуру.

Зато климатске промене нису само „зелена“ тема, већ и економска, безбедносна и развојна тема.

Илустрација како климатске промене доводе до суше, поплава и екстремних временских појаваФОТО: Piyaset/Shutterstock

Климатске промене и Србија

Србија није изоловано острво у климатском систему. Као део Балкана и југоисточне Европе, она већ осећа последице топлотних таласа, суша, интензивних падавина и временских екстрема. Пољопривреда, водопривреда, енергетика и здравство спадају међу области које су посебно осетљиве.

Последњих година грађани све чешће сведоче наглим променама времена: дуги суви периоди прекидају се јаким пљусковима, лета имају више дана са екстремним температурама, а олује понекад за кратко време направе велику штету. Наравно, ниједна појединачна олуја не може се једноставно прогласити „доказом“ климатских промена. Али учесталост, интензитет и трендови екстремних појава јесу оно што научнике занима.

За Србију је зато важно да о климатским променама не говори само као о глобалној идеологији или туђој агенди. Питање је врло практично: како заштитити усеве, воде, шуме, градове, енергетику и здравље људи. Климатске промене траже прилагођавање, а прилагођавање није ствар пароле, већ планирања.

То значи да су потребни бољи системи раног упозоравања, отпорнија пољопривреда, паметније управљање водама, више зеленила у градовима, заштита шума и озбиљнија припрема за топлотне таласе. У том смислу, климатске промене нису само питање глобалних самита, већ и питање локалне управе, здравственог система, урбанизма, енергетике и свакодневне организације живота.

Илустрација за метеоаларме у Србији: Зелени метеоаларм, жути метеоаларм, наранџасти метеоаларм, црвени метеоалармФОТО: Компас/Илустрација

Шта можемо да урадимо?

Одговор на климатске промене има два кључна дела: ублажавање и прилагођавање. Ублажавање значи смањење емисија гасова стаклене баште. То укључује енергетску ефикасност, чистију производњу енергије, бољи јавни превоз, рационалнију индустрију, смањење губитака у мрежама, заштиту шума и модернију пољопривреду.

Прилагођавање значи припрему за последице које су већ ту или долазе. То су системи раног упозоравања, боља одбрана од поплава, паметније урбанистичко планирање, више зеленила у градовима, заштита изворишта, отпорнији усеви, боља противградна и противпожарна заштита, као и јасни планови за топлотне таласе.

Ниједна земља не може сама да реши климатске промене, али свака може да смањи сопствене ризике. За мале и средње земље, прилагођавање је често питање здравог разума: не градити тамо где вода редовно плави, не уништавати шуме које штите земљиште, не бетонирати сваки градски простор и не чекати ванредну ситуацију да би се урадило оно што је требало раније.

Истовремено, важно је да климатска политика буде праведна. Ако мере погађају најсиромашније, ако поскупљују енергију без алтернативе или ако се користе као изговор за нове намете, јавност ће их одбацити. Зато борба против климатских промена мора да буде и технолошка и социјална. У супротном, добра идеја постаје лоша политика.

Земља и климатске промене: Илустрација прилагођавања временским екстремима и ублажавања њихових последицаФОТО: Компас/Илустрација

Између панике и негирања

О климатским променама најгоре је говорити из две крајности. Једна је паника, у којој се свакој временској појави даје апокалиптични тон. Друга је негирање, у којем се сваки податак одбацује као измишљотина. Ни једно ни друго не помаже.

Паника умара људе и ствара отпор. Ако се сваки врућ дан претвори у најаву краја света, јавност временом престане да слуша и озбиљна упозорења. С друге стране, негирање успављује друштво и одлаже припреме. А климатски ризици не нестају зато што смо одлучили да их не гледамо.

Најбољи приступ је трезвен: признати да климатске промене постоје, разумети да наука има јасне доказе о људском утицају, али истовремено одбацити јефтину хистерију, политичко надгорњавање и магична решења. Планети не помажу ни пароле ни подсмех, већ знање, технологија, одговорна политика и практичне мере.

Илустрација климатских промена између панике, научних решења и негирања ризикаФОТО: Компас/Илустрација

На крају, шта кажу историја, наука и Србија?

Историја каже да се клима Земље мењала много пута. Наука каже да су данашње климатске промене брзе, мерљиве и у великој мери изазване људским активностима. Србија, преко Милутина Миланковића, има важно место у разумевању природних климатских циклуса, али управо то знање показује да садашње загревање не може да се објасни само спорим ритмовима планете.

Климатске промене нису мит ако под тим мислимо на питање да ли се Земља загрева и да ли човек у томе има главну улогу. Али митови постоје око начина на који се о тој теми говори: мит је да је све једноставно, мит је да је све измишљено, мит је да је све већ изгубљено и мит је да се ништа не може учинити.

Зато је најтачнији одговор можда и најмање спектакуларан: климатске промене су истина, али истина која тражи хладну главу. Не панику, не подсмех, не идеолошко навијање, већ озбиљно читање података, паметне одлуке и свест да је клима питање које ће све више одређивати економију, здравље, храну, воду и безбедност у деценијама које долазе.

, , ,

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

БАНЕР