Исхрана наших древних предака била је много разноврснија него што данас можемо да замислимо, а змије и гуштери били су важан део њиховог јеловника.
Ново археолошко истраживање показује да су људи који су пре више од 10.000 година живели на подручју данашњег Израела редовно ловили и јели различите врсте гмизаваца, а они су чинили значајан део њихове исхране, пише Наутилус,
Змије и гуштери на менију
Данас је прилично необично да се гмизавци нађу на трпези. Иако се месо змије и појединих гуштера и даље једе у неким деловима југоисточне Азије и Африке, за већину људи широм света они нису уобичајена храна.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
За људе који су живели на Блиском истоку пре више хиљада година, међутим, ситуација је била сасвим другачија.
Археолози са Универзитета у Хаифи у Израелу проучавали су остатке хране пронађене на локалитету ел-Вад Тераса, једном од натуфијских археолошких налазишта. Истраживање, објављено у часопису Proceedings of the National Academy of Sciences, открило је да су змије и гуштери били изненађујуће важан извор хране за људе који су тамо живели.
Локалитет је био насељен отприлике од 15.000. до 11.700. године пре садашњости, у периоду када су људске заједнице постепено почињале да напуштају потпуно номадски начин живота и да се дуже задржавају на једном месту.
То је било време великих промена. Пољопривреда још није постојала у облику који ће касније променити људску цивилизацију, али су натуфијске заједнице већ живеле релативно устаљеним животом. Насељавале су пећине и једноставне објекте, а храну су набављале ловом и сакупљањем у околини.
ФОТО: Shutterstock/Wirestock CreatorsУправо ти остаци хране данас омогућавају научницима да реконструишу њихов свакодневни живот.
Археолози су током ископавања пронашли велики број животињских костију са траговима сечења. Такви трагови указују да кости нису доспеле на место случајно, већ да су животиње биле обрађиване и припремане за јело.
А међу њима је било изненађујуће много гмизаваца.
Више од трећине пронађених костију животиња које су биле део отпада од хране припадало је гуштерима и змијама. Углавном су ловљене веће врсте, вероватно зато што су обезбеђивале више меса, али су истовремено биле релативно лаке за уочавање и хватање.
Међу најчешћим остацима било је око 1.000 костију европског безногог гуштера (Pseudopus apodus). Иако изгледа као змија, ова животиња припада гуштерима. Може да нарасте до око 120 центиметара, није отровна и активна је током дана.
Пронађено је и око 900 остатака црне бичарке (Dolichophis jugularis), крупне неотровне змије. Трећа најчешћа врста била је источна монпељејска змија (Malpolon insignitus), која је благо отровна и може бити прилично агресивна. Археолози су пронашли око 650 њених остатака.
Поред ових врста, на менију су се нашли и други гмизавци и водоземци – крастаче, жабе, камелеони, скинкови, неке врсте боа, пустињске змије, па чак и неколико отровних поскока. Ипак, змије и гуштери нису били једина храна древних становника овог подручја.
ФОТО: Shutterstock/DSlight_photographyЊихова исхрана била је заснована на свему што су могли да улове или сакупе. Јели су планинске газеле, мале сисаре попут слепих мишева? Не – пре свега кртичасте пацове и зечеве, али и водене птице и корњаче.
Такав начин исхране показује колико су људи у том периоду зависили од природе која их је окруживала. Није било њива са организованом производњом хране, фарми и стада која би обезбеђивала стални извор меса. Преживљавање је зависило од способности да се пронађе и ухвати оно што је доступно.
Зато нам остаци са локалитета ел-Вад Тераса откривају и много више од тога шта су људи јели. Они показују један од кључних тренутака у људској историји – период непосредно пре него што ће пољопривреда заувек променити начин на који долазимо до хране.
Пре него што су житарице, поврће и домаће животиње постале основа људске исхране, наши преци су јели оно што су могли да пронађу у свом окружењу.
А понекад су на њиховом менију завршавале и животиње које бисмо данас тешко замислили као ручак – змије и гуштери.
