Где одлазе наша сећања док старимо: Научници открили како се памћење мења с годинама

Памћење се неизбежно мења како старимо, чак и када је мозак здрав. Присећање постаје спорије, имена и датуми лакше измичу, а детаљи некадашњих догађаја постепено бледе.

Ново истраживање показује, међутим, да сећања не нестају једноставно – начин на који их чувамо и призивамо мења се с годинама, пише Наутилус.

Заборављање имена особе коју смо недавно упознали, датума неког догађаја или детаља са путовања од пре неколико година не мора нужно да буде знак да са нашим памћењем нешто није у реду. Одређене промене представљају нормалан део старења, а нова студија објављена у научном часопису Psychology and Aging пружа прецизнију слику онога што се дешава са нашим сећањима током година.

Психолози са Универзитета Источне Англије у Великој Британији окупили су 74 испитаника и поделили их у две групе. Прву је чинило 37 младих од 18 до 33 године, а другу исти број старијих особа, узраста од 60 до 85 година.

Истраживаче је занимало не само колико добро људи памте већ и како се памћење мења с годинама, односно какву врсту информација људи задржавају када се присећају прошлости.

Испитаници су добијали одређене речи које је требало да их подстакну на присећање, а затим су имали задатак да што детаљније опишу различите врсте успомена.

Како се памћење мења с годинама

Научници су правили разлику између специфичних, епизодних сећања и такозваних категоријалних, односно општих сећања која се односе на ситуације које су се понављале.

На пример, ако би задата реч била „караоке“, специфично сећање могло би да се односи на једно конкретно вече проведено у караоке бару – ко је био присутан, која песма је певана и шта се догодило. Категоријално сећање било би општије: које песме особа обично пева на караокама или како такве вечери углавном изгледају.

Током једног задатка учесници су за три задате речи морали да наведу по три сећања одређеног типа. У другом делу експеримента морали су да наизменично прелазе са специфичних на општа сећања и обрнуто.

ФОТО: Ws Studio1985/Shutterstock

Управо је та промена задатка била посебно значајна јер захтева већи когнитивни напор. Истраживачи су потом процењивали колико су учесници успешно пратили упутства и колико су детаља успевали да наведу.

Резултати су показали да је прелазак са једне врсте памћења на другу отежавао задатак обема старосним групама. Ипак, код старијих учесника уочене су специфичне потешкоће.

– Старији одрасли били су посебно погођени у једној области – били су мање прецизни када је требало да се присете уобичајених, понављајућих ситуација, попут одласка на посао, у условима у којима су морали да мењају врсту задатка – објаснио је аутор студије Луј Ренулт.

Занимљиво је, међутим, да је способност присећања конкретних догађаја, попут неке рођенданске прославе, била мање погођена захтевом да се прелази са једне врсте сећања на другу.

Детаљи бледе, али суштина остаје

Најзанимљивија разлика појавила се у самом садржају успомена.

Када су старији учесници описивали конкретне догађаје, теже су се присећали ситних детаља – призора, звукова, осећања и других околности које неком сећању дају живописност.

Уместо тога, чешће су се ослањали на такозвано семантичко памћење: опште знање, значење догађаја и сопствено тумачење онога што се догодило.

То значи да се са годинама можда не губи сама успомена, већ део њене „резолуције“. Човек и даље зна шта се догодило и шта је то значило, али може теже да реконструише боју просторије, нечије речи, звук музике или тачно осећање које је имао у том тренутку.

– Када се старије особе присећају догађаја, богатство тих сећања може бити смањено – навео је Ренулт.

ФОТО: Shutterstock/PeopleImages

Према његовим речима, ова промена могла би да одражава промене у можданим системима задуженим за памћење, посебно онима који омогућавају призивање детаљних контекстуалних информација и управљање сложенијим когнитивним задацима.

Истраживање има ограничење јер је обухватило релативно мали број људи, па ће бити потребне веће студије како би резултати били додатно потврђени. Ипак, налази указују на занимљив образац: како се памћење мења с годинама, живописна сећања могу постепено да уступају место општијим представама о прошлости.

То, међутим, не мора да буде искључиво недостатак.

Општија сећања омогућавају човеку да из великог броја појединачних искустава извуче обрасце, значење и закључке. Уместо сваког појединачног детаља, памћење задржава оно што може бити важније за разумевање света и доношење одлука.

– Генерализована сећања могу да подрже мудрост, препознавање образаца и ефикасну комуникацију, чак и ако се ситнији детаљи изгубе – објаснио је Ренулт.

Другим речима, памћење се с годинама не мења само тако што постаје „лошије“. Оно може да постане мање детаљно, али истовремено више усмерено на суштину и значење онога што смо проживели.