Између строгих правила енологије и необуздане маште, сувласница „Мачковог подрума“ води нас кроз иришке винограде, показујући да се у свакој чаши вина које прави налази чиста радост живота
Фрушка гора не скрива своје знаменитости, она их тка кроз редове винограда, дах плаветнила Дунава и дубоко укорењену традицију која се не наслеђује само на папиру, већ се живи и у њима ужива сваког дана. На тој ветрометини историје и посвећености, винарија „Мачков подрум“ одавно је заузела место симбола аутентичног војвођанског хедонизма, слободног духа и непатворене радости живљења. А иза сваке успешне винске приче, иза сваке боце која у себи носи сунце Срема и умеће руку, стоји човек – прецизније, жена која са подједнаком страшћу брани породични амблем и помера границе модерне винске сцене.
ФОТО: Видоје МанојловићЂурђица Јојић Новаковић, сувласница и извршна директорка ове чувене винарије из Ирига, поносно наставља и исписује нова поглавља наслеђа које спаја вино, уметност, поезију и бескомпромисан квалитет. У разговору за Српски недељник Компас, Ђурђица нас отвореног срца води кроз успомене на детињство на јужним фрушкогорским падинама, открива деликатну равнотежу између строгих закона енологије и необуздане маште, али и дели личну филозофију о томе шта заправо значи стварати племенито пиће у времену које се непрекидно мења. Препустите се овој одисеји и откријте зашто је њена највећа порука свима нама заправо она најједноставнија – у вину је радост живота!
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Одрастање у породици Јојић и уз иришке винограде носи специфичну тежину. Када затворите очи, која је прва слика, мирис или звук из детињства који вас одмах врати у „Мачков подрум“ и подсети вас због чега сте остали верни овом позиву?
Прво чега се сетим је сцена у нашем винограду у Мемијеву, који је бака добила у мираз, а у коме сада расту португизер и траминац, када сви заједно идемо у бербу. Бака, деда, родитељи, комшије, ми деца, где старији мало више раде, а ми деца мало више „сметамо“, трчкарамо… Радимо и ми, наравно, додајемо празне гајбе и томе слично. Највише сам волела да се са сестром попнем на трешњу, високо у крошњу, и тамо се сакријемо, или да се сјурим низ низбрдицу која се спушта с нашег винограда ка потоку. Но, оно што схватам из ове перспективе јесте са колико труда и муке су и моји родитељи, и бака и деда, па и њихови родитељи и претходне генерације, неговали и чували те винограде. Сама помисао на прекидање те нити је немогућа.
А то значи да бити наследница чувеног „Мачка“ на Фрушкој гори није само продужетак посла, већ одбрана једне традиције и карактера. Колико је било изазовно, али и природно, да утиснете свој лични печат у историју Подрума?
С обзиром на то да је мој отац Сава Јојић Мачак веома маркантна фигура, а и са много више искуства и у пољопривредној производњи и у вођењу предузећа, очекивано је да он буде доминантан у винарији. Но, нека моја модерна знања, познавање три страна језика, модерних технологија и другачија енергија, допуњују и заокружују оно што он започне. Тешко је то раздвојити понекад, јер ми све радимо заједно. Имамо исту жељу и исто размишљамо.
ФОТО: Видоје МанојловићРекло би се да породичне винарије носе посебну душу јер се у свакој флаши налази и део кућног васпитања, љубави и међусобног ослањања. На који начин се вредности породице Јојић огледају у свакодневном раду у винарији?
Ми смо пре свега веома радни људи. Моји родитељи су све створили својим радом. Сестра и ја смо од самог почетка биле укључене у рад предузећа. Дакле, радна дисциплина је на високом нивоу. Трудимо се да будемо професионални и раздвајамо приватно од пословног, али опет, винарија нам је друга кућа и тако је и чувамо.
Често истичете да вино није само пиће, већ традиција, уметност и забава. Како бисте описали своју личну филозофију вина – шта је то што добро вино мора да пренесе човеку који га пије?
Вино је заиста комплексан феномен. С једне стране, оне реалистичне, треба да се осети воће, грожђе, сорта. Тероар, поднебље и традиција. А са метафизичке стране, оно треба да вас надахне, разбукти машту, унесе енергију. Толико је пуно песама и изрека о вину, почев од оне старе латинске In vino veritas, која потврђује да вино буди емоције и нежност, чини да отворимо душу и да се опустимо. Ниједно друго пиће нема такав утицај на човека. Игор Мандић је причао о томе… „Пиво је пиће за ниже социјалне категорије, омогућава уклапање у друштво. Ракија је за кавгаџије и колерике. А вино је племенито пиће“.
Да цитирам и Белу Хамваша, мађарског филозофа који је написао сјајну Филозофију вина:
И опет вам кажем – пијте вина! А онда ћете бити расположени за љубљење, за брање цвећа, за пријатељства, за добар дубок сан, за смех, и ујутро ћете уместо новина читати песнике.
У том смислу, препознатљиви сте и по нераскидивој вези коју „Мачков подрум“ гаји према песништву. Манифестација Дан младог португизера, која се традиционално одржава у новембру, једина је тог типа код нас. Шта нам можете рећи о њој?
ФОТО: Видоје МанојловићКада смо покретали Дан младог португизера, хтели смо, наравно, да сорта португизер буде у првом плану, али нисмо желели да буде као многе друге манифестације. Хтели смо да прикажемо све оно што вино може да пробуди у души. Тај догађај има и своју едукативну димензију, да ширимо винску културу и упознајемо јавност са различитим винским стиловима и догађајима. Такође, то је и прилика за очување традиције. Португизер је наша стара сорта која, као и многе друге наше старе сорте, није опстала или је остало само у траговима.
Свет вина је чудесан простор богат дубоким искуствима, прлепим сусретима и интересантним људима који вас стално инспиришу
Првих 10 година смо организовали Дан младог португизера у Новом Саду. Новосађанима смо веома захвални на подршци и на посети, а онда смо се преселили тамо где вино настаје – у Ириг, винску престоницу, и то баш у Винску улицу. Ту се чују и тактови сремачких народних песама, и оперске арије, и танго ноте… А вино им је заједнички именитељ.
Када стварате вино, да ли више слушате строга правила енологије и науке или онај унутрашњи осећај који вам сугерише шта би то Подрум требало да каже својим новим „чедом“?
Наравно да се морају поштовати технолошка правила и процедуре, нека су прописана законом, а нека би било бесмислено не применити јер представљају врхунске домете модерне науке. Дакле, то је оквир и контекст у оквиру којег се ми, можемо слободно рећи, играмо и стварамо. Онај ко ствара вино усмерава технологију у правцу који жели и креира стил и профил вина.
Србија, а посебно Фрушка гора, има невероватан географски и климатски потенцијал. Како ви доживљавате српско тло и шта га то чини толико посебним за стварање врхунских винских прича?
Не постоје на кугли земаљској два иста подручја која дају иста вина. Битно је умети сачувати посебности подручја које нудимо винољупцима, јер је то окосница идентитета. Морамо да пазимо да не упаднемо у замку индустријских вина, јер онда нема разлике између вина из Чилеа, Аустралије или Ирига.
Вратимо се берби. Она је за винаре празник над празницима, круна целе године, али и тренутак велике неизвесности пред природом. Каква је била ова последња и како сте њом задовољни?
Берба сублимира целу претходну годину. Рецимо само да смо памтили и боље. Временске прилике се мењају, имамо ситуацију да се род на различитим деловима Фрушке горе јако разликује. Иришка страна, карловачка и черевићка, свака је имала другачија искуства. Нас су ове године погодиле непогоде у виду града и олује, а на крају и суша. Оне су јако смањиле род. Ми ћемо успети да извучемо коректна вина, али за неке велике и престижне резултате окрећемо се новој години и новој берби.
Многи у испијању вина виде некакав уштољени снобизам, а мени је због тога искрено жао, јер вино је, пре свега, радост
Клима се мења, трендови долазе и пролазе, али виноград тражи стрпљење. Како успевате да сачувате аутентичност и равнотежу између модерних захтева тржишта и поштовања природе?
Винарима је све теже да прате ћуди тржишта. Једном засађен чокот треба да траје деценијама. Винарство није модна писта у Милану или Паризу. Помодарство које тражи да сваке године понудите нешто ново убија душу вина. Прави познаваоци и љубитељи вина цене устаљеност и стабилан укус. Наравно да има „лаких“ вина која винарије производе сваке године, али то је лагана забава и увертира за „виши“ ниво. Наш Camerlot, Chardonnay или траминац мирисави су вина са стабилним, препознатљивим укусом. А Португизер и Фрајла су, на пример, лепа и мало луцкаста игра.
ФОТО: Видоје МанојловићВинарство на нашим просторима традиционално важи за „мушки посао“, иако су жене одувек држале стубове куће и подрума. Колико се женска енергија, интуиција и елеганција данас приметно утискују у српску винску сцену?
Мислим да бисте били изненађени колико жена има у овом послу. Нема винарије у којој нема жене. Ја једино још нисам видела да жена вози трактор у некој винарији, иначе нема подела на мушке и женске послове. Тако да се та енергија, наравно, осети. Оно што бих ја волела јесте да се још више осети и у сегменту комерцијалног пословања, где сада доминира нездрава и агресивна компетитивност. Мање је сарадње и уклапања, а много више сурових и неколегијалних потеза, пре свега у угоститељском сектору.
ФОТО: Видоје МанојловићКада говоримо о хедонизму, шта за вас представља савршен крај једног дугог дана? Које ваше вино бирате „за своју душу“, уз какав оброк, музику и друштво?
Идеалан крај дана за мене је крајње класичан. У окружењу породице волим да се опустим уз добру храну, музику и наравно – вино. Избор вина зависи од расположења, прилике и годишњег доба. Генерално, сорте које јако волим су траминац мирисави и Sauvignon blanc, а од црвених рецимо да ми Pinot noir представља прави ужитак.
Из које год перспективе да се погледа, очевидно је да Мачков подрум има препознатљив дух лакоће живљења и непосредности. Како успевате да задржите ту животну радост у бизнису који уме да буде изузетно захтеван и непредвидив?
Све је ствар у филозофији приступа животу. Битно је веровати у почетну идеју. Схватати пролазност живота и окретати своју пажњу стварању, другим људима, природи… Породица је такође веома битна као уточиште и мирна лука.
ФОТО: Видоје МанојловићСведоци смо тога да винска сцена у Србији доживљава праву ренесансу последњих година. Где ви видите „Мачков подрум“, али и српско винарство уопште, у наредној деценији на глобалној винској мапи?
Тешко је давати процене за дужи период, будући да винарство и виноградарство свугде у свету пролазе кроз велику кризу. Након дужег стабилног периода раста потрошње вина, последњих неколико година она толико пада да се нпр. у Америци масовно ваде виногради, а и друге земље у свету су погођене, попут Италије и Француске. Променио се начин живота, мењају се укуси, мање се конзумирају пуна, јака црвена вина, а више бела, пенушава. „Мачков подрум“ се мора уклопити у тај оквир, али ћемо се трудити да останемо доследни нашој филозофији и вредностима.
Шта бисте волели да неко ко никада није пробао ваше вино, нити посетио Ириг, а ни прочитао овај интервју осети у тренутку када први пут отвори боцу вашег вина?
Радост живота!
ФОТО: Видоје МанојловићКоја би била ваша најважнија порука младима који тек улазе у свет вина, али и свим људима који у вину траже инспирацију или уточиште од свакодневице?
Многи данас у испијању вина виде снобизам и мени је због тога веома жао. Нико се није родио са чашом вина у руци и све што има везе са вином сви су научили у неком тренутку. Јесте да постоје одређени протокол и правила којих се треба придржавати при конзумацији вина, а која се пре свега односе на температуру и начин сервирања. Она постоје јер је вино једно осетљиво пиће и веома лако може да промени својства ако није послужено, на пример, на одговарајућој температури. Треба да му створимо амбијент да нам пружи своје најлепше ароме и доживљај.
Када говоримо о послу, у нашој винарији нема подела на мушке и женске послове. Све радимо заједнички и са истом жељом
Леп однос према вину може да се усади ако неко одраста у породици и окружењу где оно већ постоји, али може и да се стекне у одраслом добу. Оно што је битно јесте да се негују радозналост, отвореност ума, жеља за истраживањем и спознајом. Свет вина је свет богат лепим искуствима, интересантним људима. У њему се огледају традиција, историја, уметност. Никад не можете рећи да знате све о вину, напротив, што га боље спознајете, то више увиђате колико још има лепог и интересантног да се о њему открије!
