Обећавали су слободу, а први дани победе донели су упаде, хапшења, кадровске смене и уклањање националних обележја. Велике речи о демократији добиле су необичан наставак у малим комуналним подухватима који се представљају као историјска прекретница
У недељу, 25. октобра, сат и по након завршетка избора, Александар Вучић је урадио оно што је месецима пре избора најављивао да ће да уради ако изгуби изборе: честитао је победнику. Једном реченицом поништио је ефекте деценијске пропаганде о ауторитарној природи своје власти коју, наводно, не би напустио без крви. Да су сутрадан поново одржани избори, сигуран сам да би разлика била знатно мања. Оно што је, међутим, много важније, тиме је потврдио демократски легитимитет, који му је оспораван, а који ће му бити веома важан у наставку политичке борбе коју је већ започео бринући државне бриге на Информеру и друштвеним мрежама. Поред тога, потпуно ненамеравано је ослабио позицију европске елите која му већ дуго ради о глави, тако што су демонстранти у европским земљама видели да је победа могућа.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Насупрот томе, блокадери су протекле недеље направили читав низ погрешних корака. Упад у Информер изазвао је згражавање домаће, али и критике међународне јавности. Колико је то био лош потез сведочи и потреба да се догађај прикаже као инсценација. Притисци на челнике јавних предузећа и општинских администрација свакако пријају сензибилитету тврдог језгра блокадерског покрета и онима који би преко ноћи да заузму позиције, али у очима већег дела јавности остављају утисак непотребног терора.
Укратко, политичка промена показала је, по ко зна који пут, да власт телевизији мења длаку, али не и ћуд
Најстрашнија сцена, у том смислу, виђена је протекле недеље у директном преносу хапшења професора и директора једне од најуспешнијих гимназија у Србији. Верујем да чак ни најзагриженији блокадери, а посебно не они, нису очекивали да ће лисице прво бити стављене професору, а не неком великом корупционашу из њихове маште. Има, међутим, и оних који су се радовали том, досад незабележеном, хапшењу. Дај шта даш, важно је да се хапси. Тако је послат сигнал да ће свако ко је противник нових власти бити ухапшен. Међутим, на симболичкој равни порука је била да школа не треба примарно да буде место образовања него полигон и камп за политичку мобилизацију јер се хапсе управо они који су се томе противили.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Шта се још догодило након доласка нове власти? „Ослобођен“ је РТС. Јавном сервису је замерано да је пропагандни бастион СНС; да су новинари подрепаши који не смеју да се супротставе Александру Вучићу; да се о трошку државе прате политички скупови владајуће странке; да на руководећа места долазе послушни, а не стручни људи итд. Сви који су очекивали да ће „нови“ јавни сервис бити другачији суочили су се ове недеље са следећим чињеницама: уредници програма и емисија су по хитном поступку промењени без образложења. Гостовање и монолог једног од будућих посланика СЛ у Дневнику 2 трајали су 8 минута без прекида. Сервилност у опхођењу и говору тела водитеља у односу на тог релативно анонимног госта до сада никада није виђена. РТС је директно преносио комеморативни скуп СЛ из Новог Сада у трајању од сат и по, померајући програмску шему као и раније. Укратко, политичка промена показала је, по ко зна који пут, да власт телевизији мења длаку, али не и ћуд.
Бављење кречењем показује да нове власти покушавају да визуелним променама сакрију проблеме са којима не могу или не желе да се носе
Педантнији хроничар могао је да забележи још читав низ доскора незамисливих ствари као што су директно мешање будућих носилаца високих политичких функција у црквене ствари; тенденциозно бављење питањем статуса Срба у региону; њихова понизност у интервјуима регионалним медијима и осионост у наступима за домаће медије; организовање акција политичког прогона путем друштвених мрежа, попут оне „Нађи свог ћација“, и тако даље. Оно што је мени, међутим, привукло највећу пажњу била је акција кречења. Било је дирљиво гледати све те људе, такорећи зборове, који су се окупљали да уреде и од графита очисте своје окружење. То је, како социолози кажу, била манифестна или очигледна функција те акције и томе се нема шта приговорити. За социолога су, међутим, увек важније оне скривене функције и симболичка значења различитих друштвених активности.
Прва, не толико скривена функција кречења графита била је уклањање свих парола српског националног пркоса попут оне „Кад се војска на Косово врати“ или оних које величају лик и дело Ратка Младића, али и оних које на било који начин буде осећај националног заједништва као што је, на пример, тробојка. Такве акције су спровођене свуда где су Срби били поражени током ратова за југословенско наслеђе. Ни данас тамо није лако бити Србин, али је у Србији најтеже. Та функција кречења као демонстрација денационализације за коју се очекује да ће је вршити нова власт очигледна је свакоме, без обзира на то да ли је социолог. Не чуди отуда да су је видели и навијачи Звезде и Партизана који су се организовали и вратили те пароле и мурале на првобитно место, уз поруку „Прекречите још једно слово – неће бити опроштаја“.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Политички посматрано, денационализација је свакако била најважнија функција ових „радних акција“, али из угла појединаца који су у њој учествовали много важнија и дубља функција јесте очување колективног духа и осећаја заједништва који је формиран у претходном периоду. Када покрет оствари циљ, он се или распадне или преточи у политичку организацију. У сваком случају, то је трауматичан догађај који оставља празнину у срцима оних који су у њему учествовали. Радне акције су зато веома добар начин да се очувају колективни дух и топлина заједништва.
На симболичкој равни, кречење у бело представља, бар у нашој култури, чистоћу, светлост, невиност и нови почетак. Окренути нови, чист, бели лист значи да све почиње из почетка. Брисање свега претходног, посебно ако има везе са националним симболима, јасан је симбол од чега ће се правити отклон и куда се стреми. Елан којим су после Другог светског рата припадници комунистичког покрета кречили фреске по црквама јасно је сведочио о односу комунистичке власти према религији, а малање националних тробојки јасно говори о односу нових власти у Србији према нацији. На другом, симболичком нивоу, акција кречења подсећа на сцену из филма Балкански шпијун у којој анонимни фанатик манијакално позива на кречење Београда док мали човек у лику Илије Чворовића брине велике личне и државне бриге. Из тог угла посматрано, позив да се окречи Београд представља симбол прикривања и маскирања суштинских проблема који у овом периоду транзиције власти брину обичне грађане.
Бављење кречењем показује да нове власти покушавају да визуелним променама сакрију проблеме са којима не могу или не желе да се носе. Фанатични ентузијазам који је био карактеристичан за социјалистичке радне акције којима су се градили путеви и пруге сада се повезује са најпростијим комуналним активностима које се представљају као велики подухват и израз историјске борбе. Колективна хистерија с тим у вези требало би ваљда да маскира застој који се најављује у кључним државним инфраструктурним пројектима. Укратко, све то одсликава апсурд политичких промена у којима се велике друштвене, економске, националне и државне теме замењују баналним паролама: окречите Београд!
