Блокадерски допринос стабилности Србије

Блокадери су две године истовремено слабили и власт и опозицију, али би та стратегија могла да произведе резултат који су најмање желели. Систематски уништавајући опозиционе странке са којима су једино имали изгледа да формирају парламентарну већину, сами су себи затворили пут до власти, а Вучићу можда обезбедили убедљиву изборну победу

Историја демократије, а тако нас учи историја, односно професорка историје, бар у мом случају, почиње у античкој Грчкој.

Античка Грчка се састојала од силесије малих градова-држава, полиса, а покаткад и већих целина као Атина и Спарта и тако се значајно разликовала од империја попут Египта и Вавилоније, са којима је заједно почела да „у више руку“ пише светску историју.

Ти полиси су и дали богатство јавног живота којим нас је обдарила античка Грчка, између осталог, дали су нам и демократију. Већи део те приче о демократији је, ваља знати, везан за Атину и њене мале градске заједнице, демове, који су били основа система власти.

Грчка, а заправо атинска демократија, имала је низ особености које би се данас осећале као мане. Не само да су могли да гласају само Грци, па и међу њима само мушкарци, него се „гласање“ обављало на најразличитије, ми бисмо рекли, и конфузне начине. Некада јавно, дизањем руку, некада тајно, каменчићима (псефос), некада бронзаним плочицама. За државне службенике се често „гласало“ жребом. Идеја је била да свако може да буде државни службеник, па дајмо сваком шансу. За данашње узусе, када се и председник месне заједнице бира гласањем, ово делује као напросто глупо.

Без обзира на све, та прва атинска, назовимо је тако, демократија оставила је дубок траг у историјском памћењу. Обавезно се помиње у књигама из историје, о политикологији и да не говоримо. Остала е узор за позније политичке процесе. Напросто, значајна је као и античка грчка математика. Без ње се остатак математике не може ни замислити.

Сада се испоставља да управо уништавање опозиционих странака може да буде крај блокадера

У политичкој збиљи настала је у тренутку, а у следећем је нестала. Практично, смрћу Перикла и пропашћу Атине у рату са Спартом, чему је озбиљно „помогла“ и куга.

Занимљиво, ваља запамтити да су војне команданте, стратеге, било их је десет као што је Перикле, Атињани бирали „обичним“ гласањем узимајући у обзир њихове способности.

Прошло је више од хиљаду и по година током којих се демократија могла пронаћи само у књигама.

Поново се појавила у реалном животу енглеским покушајем регулације односа земљопоседника, аристократије, дакле, и монарха у првој половини 13. века. Чувена Magna Carta Libertatis (Велика повеља слобода) у жаргон светске политичке мисли је ушла, скраћено, као само Магна карта, како се и данас назива.

Шаховским речником речено, Магна карта је покушај изласка из пат-позиције. Ако је монарх био довољно јак, контролисао је аристократију. Ако није био јак, увек се неко из аристократије подизао да му отме престо. Овакав распоред фигура на табли је скоро обавезно водио у низ грађанских ратова, убистава, пљачки и, што је најважније, у привредни застој.

Енглези – то је за мене и данас изненађење јер бих очекивао да процес спроведу „финији“ народи попут Француза или Италијана – досетили су се да Магна картом ограниче и права монарха и тиме заштите аристократију од његове самовоље, али и монарха од бахатих аристократа.

Из овог споразума, увек крхког и подложног катастрофама, настала је демократија која је стандард целог савременог света.

Процес је трајао осам векова и још увек траје. Уз све мане, енглески модел је имао и „више среће“ од античког грчког. Јер, попут грчког, могао је страдати на некој ветрометини историје. Уместо тога, створио је најуспешнији модел друштва који се може замислити – друштво слободног тржишта.

А, признајте да сте се изненадили!

Мало размишљања, а може се размишљање заменити и претрагом по литератури – вештачка интелигенција то савршено ради уместо вас – показује да је основна слобода коју је демократија донела слобода трансакција, трговине, размене идеја, робе, научних или каквих других интелектуалних резултата.

„Успут“ је разрађен и правни систем. Мрежа закона и институција, сигурносних и повратних механизама.

Међутим, главна рањивост демократије јесте у осетљивости на насиље непослушних.

Израз сам сковао за ову прилику, али ево како избор браним. Унутрашња претпоставка сваке демократије, „привредне“ у енглеском случају, односно „социјалне“ у атинском случају, јесте да је она у интересу већине и да већина тај интерес препознаје.

Одједном блокадери немају са киме да се договарају како да руше државу. Немају чак ни друге опозиционе странке да их криве за „издају“ и „сарадњу са Вучићем“. Мислим да ниједан аналитичар није на почетку „блокадерске епохе“ приметио ову ствар

Чак и да је све то тачно, значајна мањина може да направи хаос и угрози државу.

Не морамо се враћати у прошлост Немачке и одмотавати филм доласка нациста на власт. Не морамо чак ни узимати наш пример инфантилног угрожавања просветног система, који је пред нама и пред нашим очима.

Довољно је погледати хаос у Албанији, Италији, а првенствено у Француској, где се отегао на неколико година. Специфичност Француске је у томе да свака од три главне политичке групације – деголисти, левица и лепенисти – има по отприлике трећину гласова и трећину парламента. Стабилна влада се на дужи рок не може направити. Дакле, изазивачи хаоса не могу преузети власт, истина, не могу ни у једној земљи, али се у Француској њима не супротставља јака влада.

Зашто је то значајно?

Па, влада свакако редовним мерама не може имати резултате. За оштрије мере је потребан или народни фронт или јака парламентарна већина које нема.

Зато Макрону не преостаје ништа друго до да прети да ће „сви који крше закон бити кажњени“. Када се боље погледа, то и није претња, већ тривијална правна чињеница. Али, ако немате политичку силу коју доноси парламентарна већина, онда остаје нејасно да ли ишта озбиљно можете предузети, сем да „претите“ по медијима. У Француској је постало упитно чак и одржавање председничких избора.

Скоро исти политички модел су примењивали и блокадери овде. Током две године су слабили владу, али, наоко парадоксално, и опозицију.

Сада се испоставља да управо уништавање опозиционих странака може да буде крај блокадера. Јер, иако су, према разним истраживањима, на скоро 39–40% бирачког тела, остатак је изузетно једноставан – Вучић са 47–48% и СПС, ако прође, плус странке националних мањина.

На известан начин, „цар је го“.

Парламент са оваквом структуром и очекиваном Вучићевом победом јесте генератор стабилности.

Одједном блокадери немају са киме да се договарају како да руше државу. Немају чак ни друге опозиционе странке да их криве за „издају“ и „сарадњу са Вучићем“. Мислим да ниједан аналитичар није на почетку „блокадерске епохе“ приметио ову ствар.

Ето, из овог парадокса проистиче да ће, надајмо се, Србија овог пута ипак пропустити прилику да допринесе светској нестабилности.