Не умем да будем кибицер сопствене судбине

Лазар Ристовски о животу између Равног Села и Кана, филму и породици, потреби да остане слободан и зашто човек никада не би требало да престане да сања и да се игра

Лазар Ристовски не воли да седи са стране. Ни у животу, ни у филму. Каже да никада није умео да буде кибицер сопствене судбине, па је ваљда зато, током више од пола века каријере стигао да буде Хамлет и краљ Петар, глумац и редитељ, продуцент и писац, да прави филмове када за њих готово да није било новца, да оде у Кан док његова земља гори под бомбама, али и да се врати тамо одакле је кренуо и у Равно Село донесе филмски фестивал.

Иза њега су више од осамдесет филмова и четири хиљаде представа, али о прошлости не говори као о нечему завршеном. Јер, са 73 године, још га више занима оно што тек треба да се догоди, него оно што је већ урадио. Још прави филмове, још пише, још се враћа Равном Селу, још верује у снове, игру и ону дечју способност чуђења без које, каже, уметник почиње да понавља самог себе. И још верује у љубав, без обзира на године, јер „срце нема биографију“.

Можда је зато најтачнију биографију Лазара Ристовског написао он сам, у свега неколико речи:

„Радио сам. Волео сам и сада волим. Грешио сам. Правио сам филмове. Правио сам децу. Правио сам проблеме. Понекад сам правио и нешто добро. И још увек правим.“

Када данас погледате пут од Равног Села до више од осамдесет филмова и четири хиљаде представа, шта вас више изненађује – све оно што се догодило или све оно што је могло да се догоди, а није?

– Више ме изненађује оно што се догодило.

Имао сам добар осећај још као дете да преда мном стоје неки велики задаци. Уосталом, то је једна Циганка прорекла мојој мајци док јој је гледала у пасуљ. Трудио сам се да не изневерим то пророчанство.

Да ми је неко као дечаку испричао тај мој будући живот, вероватно бих помислио да претерује.

Али када све то живите, не изгледа тако спектакуларно. Живот се догађа дан по дан. Представа по представа. Филм по филм. Једног јутра устанете и идете на пробу. Другог дана имате снимање. Трећег јурите новац да бисте завршили филм. И тек када се после много година окренете, видите колики сте пут прешли.

Занимљив ми је човек који говори једно, мисли друго, жели треће, а уради четврто. Човек који је истовремено храбар и кукавица, нежан и суров, смешан и трагичан. То смо, уосталом, сви ми

Наравно да постоји и оно што се није догодило. Могао сам да одем у иностранство. Могао сам да направим другачију међународну каријеру. Могао сам да прихватим неке улоге које нисам прихватио, или да не прихватим неке које јесам. Али никада нисам много патио за тим паралелним животима.

Ја сам активни учесник сопственог живота, а не посматрач.

Човек има само један живот и мора у њему да учествује. Ја сам у свом учествовао прилично интензивно. Нисам кибицовао са стране. Грешио сам, побеђивао, губио, мењао мишљење, почињао поново.

Када се све сабере, можда ме највише изненађује што у мени још постоји радозналост за оно што тек треба да се догоди. Јер оног тренутка када почнете само да пребројавате оно што сте урадили, ви сте, заправо, већ завршили.

А ја још нисам завршио.

Припадате генерацији која је веровала да глумац мора прво да освоји позориште да би заслужио „прелазак“ на филм. Да ли је позориште за вас и данас основна школа глуме или је филм временом преузео примат?

– Позориште је за мене било много више од основне школе. Оно је било факултет, војска и кућа. Тамо сам научио занат.

Моја генерација је одрастала са осећањем да глумац мора да прође кроз озбиљан позоришни живот. Није било довољно да имате занимљиво лице или да камера воли ваше очи. Морали сте да станете пред неколико стотина људи и да два сата држите њихову пажњу. И то не једном, него стотину пута. Некада вам се игра, некада вам се не игра. Некада сте болесни, уморни, несрећни, заљубљени, разведени, љути на цео свет – али у пола осам се диже завеса.

Позориште вас научи дисциплини коју ниједна школа не може до краја да вам објасни. Научи вас и партнерству. На филму вас монтажа понекад може спасити. У позоришту вас може спасити само партнер.

Али филм је временом постао можда мој природнији простор. Камера је страшно интелигентна справа. Она види лаж. Можете преварити публику у двадесетом реду, али објектив који вам је пола метра од лица тешко ћете преварити. Филм ме је научио редукцији. Да не морам све да покажем. Да могу само да помислим.

Позориште тражи да емоцију пошаљете до последњег реда. Камера тражи да је задржите – а она ће је пронаћи.

Зато не бих бирао шта је важније. Позориште ми је направило кичму, а филм ме је научио да дишем.

Играли сте у позоришту Хамлета, Дон Жуана, Моцарта, али и неке од најупечатљивијих јунака домаћег филма. Шта је заједничко свим тим ликовима које сте носили кроз каријеру?

– На први поглед – ништа. Хамлет и неки мој балкански маргиналац заиста не припадају истом свету. Један говори Шекспира, други можда једва саставља две реченице.

Али када мало загребете, људи су много сличнији него што мислимо. Мене су увек занимали ликови који имају пукотину. Никада ме није нарочито привлачио човек који зна ко је, зна шта хоће, уради то и оде кући задовољан. Ту нема много простора за глумца.

Занимљив ми је човек који говори једно, мисли друго, жели треће, а уради четврто. Човек који је истовремено храбар и кукавица, нежан и суров, смешан и трагичан. То смо, уосталом, сви ми.

ФОТО: Zillion FIlm

Можда сам зато често играо људе који се боре са светом, али још више са собом. И ту нема велике разлике између краља, војника, професора, радника, криминалца или уметника.

Улога почиње да буде занимљива тек када престанете да судите човеку кога играте. Глумац не сме да буде тужилац свог лика. Мора да пронађе разлог због којег тај човек ујутру устаје из кревета и верује да је у праву.

Чак и када није. Али оно што би се могло рећи да је неки мој глумачки рецепт, јесте да сам увек у комедији тражио тренутке како бих публику натерао да се уозбиљи, или чак растужи, а у драми да се насмеје. Јер онда то што радите личи на живот. А уметност је ипак опонашање живота. Уметник, без обзира на то да ли је писац, сликар, композитор, редитељ или глумац, жели да оно што ради личи на живот, јер ће га гледалац, или слушалац, ипак тако најпре и најбоље разумети. Ово је, наравно, груба и једноставна подела, али зар није једноставност најпотребнија у тумачењу уметности?

Често се каже да велики глумци заправо целог живота играју једну исту тему на различите начине. Да ли је то тачно, и ако јесте – која је ваша?

– Када сте млади, верујете да сваки пут почињете од нуле и да је сваки лик потпуно нов. После много година схватите да сте се, можда несвесно, стално враћали неким истим питањима.

Моја тема је вероватно слобода. Не слобода у политичком или декларативном смислу, него слобода појединца. Човека који покушава да остане свој у свету који непрестано покушава да му објасни шта би требало да буде.

А друга моја тема је достојанство такозваног малог човека. Никада нисам веровао да постоје мали људи. Постоје мале приче. Мислим да мали човек такође има право на велике приче и на велике снове. Постоје само људи чије приче нико није испричао.

Бело одело је имало светску премијеру 1999. године на фестивалу у Кану у време када је НАТО бомбардовао Србију. Осећање моје среће је било потпуно поништено том чињеницом. Ето, то вам је живот. Награди те канским фестивалом, али ти одузме тренутак радости

И постоје снови! То је можда и најважнија тема. Снови док спавате и снови на јави. Снови су увек спас из сваке недаће. Снови су путоказ за оне који су залутали. Мајстори сањања могу активно да учествују у сновима и да их мењају. Тако мењају и своју прошлост, уживају у садашњости или пројектују своју будућност.

И постоји још нешто што ми је веома важно – игра. Homo ludens. Глума је озбиљан посао, али глумац који изгуби способност игре постаје досадан. Као и човек. Често смо толико заузети тиме да будемо важни да заборавимо да се играмо.

Ја сам покушавао да сачувам то дете које верује да од обичне столице може да направи брод.

Можда је моја тема, на крају, управо то: човек који покушава да остане слободан тако што није заборавио да сања и да се игра.

Ваша каријера обухвата неколико држава, неколико политичких система и неколико потпуно различитих епоха домаће кинематографије. Како се, из ваше перспективе, мењао положај глумца од времена када сте почињали до данас?

– Променио се потпуно. Када сам почињао, глумац је углавном припадао институцији. Имао је своје позориште, ансамбл, колеге са којима је проводио године. Постојала је хијерархија. Млади глумац је знао да мора нешто да научи, да сачека, да гледа старије. То чекање није увек било пријатно, али је било корисно.

Данас је све много брже. Млади глумац може првом улогом у серији да постане познат милионима људи. Тако су и побркани појмови популарности и квалитета. Неки су умислили да је бити популаран исто што и бити добар глумац. Али, то није тако.

Друштвене мреже додатно су промениле однос између популарности и професије. Некада сте морали годинама да градите име. Данас име може да се направи преко ноћи. Али постоји једна незгодна ствар – преко ноћи може и да нестане.

Зато не завидим младим глумцима. Имају више могућности него што смо ми имали, али имају и много мање времена да погреше. А грешке су важне.

Променио се и однос према глумцу као јавној личности. Данас се од њега очекује мишљење о свему. О филму, политици, друштву, моди, приватном животу. Некада сте могли једноставно да будете глумац.

Али једно се није променило: када редитељ каже „акција“, остајете сами пред камером. Тада вам не помажу ни пратиоци, ни лајкови, ни интервјуи, ни популарност. Или сте глумац или нисте.

Филмови као што су Тито и ја, Подземље, Буре барута, Свети Георгије убива аждаху и Бело одело постали су много више од филмова – постали су део колективног сећања. Да ли сте током снимања осећали да настаје нешто што ће трајати деценијама?

– Не. И мислим да је добро што нисмо. Филм се не снима за историју. Филм се снима тог уторка у шест ујутру када је хладно, када чекаш да се намести светло, када се ниси наспавао и када редитељ покушава да направи сцену коју је замислио.

Наравно да понекад осетите посебну енергију. Код великих редитеља врло брзо схватите да постоји озбиљна идеја иза свега што се ради. Али нико нормалан на сету не говори: „Људи, управо правимо филм који ће се гледати за тридесет година.“ То би било претенциозно.

Подземље, рецимо, данас припада историји наше и европске кинематографије, али ми смо тада радили свој посао. Исто је са Буретом барута, Краљем Петром, Дневником машиновође, Boomerangom, Тито и ја и другим филмовима.

Време је једини озбиљан критичар. Неки филм добије десет награда и после пет година га се нико не сећа. Други прође готово непримећено, а двадесет година касније људи цитирају његове реплике. Када филм уђе у колективно сећање, он више није наш. Припада људима који га гледају. Мислим да је то највећа награда коју филм може да добије.

Међутим, и у овом вредновању постоји нека правда. Има много филмова који су забавни и из којих се цитирају реплике, али само за домаћу употребу. Али постоје и вредновања и учешћа на великим, интернационалним фестивалима као што су Кан, Венеција, Берлин, Торонто, Сан Себастијан итд. Ја сам имао, не само срећу, већ умеће и задовољство, да будем учесник на свим овим фестивалима. Негде као глумац, негде као редитељ или продуцент. На те моје успехе колеге могу да гледају са завишћу или љубомором, али морају и да признају те успехе, јер они су истина.

ФОТО: М. Јосиповић

У једном тренутку нисте желели да будете само човек испред камере, већ сте преузели ризик продуцента, сценаристе и редитеља. Шта вас је натерало да изађете из зоне комфора глумачког позива?

– Глумац је, колико год био успешан, зависно биће. Чека да телефон зазвони. Чека сценарио. Чека да га неко замисли у некој улози. Чека продуцента да пронађе новац. Чека редитеља да каже „акција“. Ја очигледно нисам човек који уме дуго да чека.

У једном тренутку сам пожелео да сам направим околности у којима ћу радити. Не само себи, него и другима. Тако је дошла продукција, па режија, па писање.

Наравно, када постанете продуцент, врло брзо почнете да чезнете за временом када сте били само глумац. Глумац заврши снимање и оде кући. Продуцент легне у кревет са проблемом како ће сутра платити снимање.

Али постоји нешто узбудљиво у томе да направите нешто чега претходно није било. Ујутру постоји само неколико страница сценарија, а годину дана касније постоји филм. То је скоро физичко задовољство стварања.

Никада нисам веровао у зоне комфора. Зона комфора је врло пријатно место, али из ње ретко излази нешто занимљиво.

Као продуцент учествовали сте у настанку бројних филмова у временима када је деловало да домаћа кинематографија једва преживљава. Да ли је било тренутака када сте више спасавали, него стварали филм?

– Било их је много. Продуцент код нас није само човек који обезбеђује новац. Он је често ватрогасац, психолог, банкар, преговарач, возач и повремено мађионичар.

Филм је скупа уметност, а ми смо често покушавали да правимо велике филмове са малим средствима. У таквим околностима свакога дана нешто спасавате. Локацију, снимајући дан, глумца, буџет, понекад и живце редитеља.

Али занимљиво је да публику на крају ништа од тога не занима. И не треба да је занима. Не можете изаћи пред публику и рећи: „Филм није баш добар, али да знате колико нам је било тешко.“ Филм или ради или не ради. Продуцент мора да заштити филм од околности у којима настаје. То је његов посао.

И можда због тога волим продукцију. У њој има нечега веома конкретног. Нема много филозофије: или ће филм бити снимљен или неће. А ја не волим да филм не буде снимљен.

Ипак, данас су се времена променила. Некада је било много филмова, а мање серија. Данас је то обрнуто. Некада је било више спонзора, а данас је књига пала на два слова. На РТС и на Телеком Србије. Телеком је незаобилазни продуцент свих серија које ми радимо.

Бело одело је било готово јединствен ауторски подухват – продуцент, сценариста, редитељ, главни глумац, а потом и писац романа. Да ли је то био израз уметничке слободе или потребе да све држите под контролом?

– Обоје. Било би непоштено да кажем другачије. Бело одело је било веома лично. Имао сам јасну представу о његовом свету, ритму, хумору, еротици, апсурду. И вероватно сам осећао да ћу најлакше сачувати ту идеју ако преузмем одговорност за готово све.

То је огромна слобода.

Али потпуна слобода има једну велику ману: немате кога да кривите. Ако филм не ваља, не можете да кажете да је редитељ покварио сценарио, јер сте ви редитељ. Не можете да кажете да продуцент није разумео филм, јер сте ви продуцент. Не можете чак ни много да критикујете главног глумца. То је врло незгодна ситуација.

Филм и позориште су колективне уметности. Да бисте једну своју мисао претворили у кадар, потребно вам је двадесет, педесет или сто људи. У књижевности сте сами. Папир вас ништа не кошта. Не тражи дневницу. Али управо зато је писање суровије. Немате иза кога да се сакријете

Али Бело одело ми је управо због тога важно. У њему сам се први пут потпуно изложио као аутор. Нисам се сакрио иза улоге. И можда је у томе било и мало лудости. Али без извесне количине лудости вероватно не бих направио ништа од онога што ми је данас важно. Бело одело је имало светску премијеру 1999. године на фестивалу у Кану у време када је НАТО бомбардовао Србију. Осећање моје среће је било потпуно поништено том чињеницом. Ето, то вам је живот. Награди те Канским фестивалом, али ти одузме тренутак радости.

Многи глумци пишу, али мало њих озбиљно улази у књижевност. Шта вам је књижевност омогућила да кажете, а што нисте могли кроз филм или позориште?

– Написао сам два кратка романа, или новеле, и две збирке кратких прича. Писање ми је омогућило тако жељену самоћу.

За човека који је читав живот провео међу људима, у гардеробама, на сценама, сетовима, путовањима, фестивалима… самоћа је луксуз.

Филм и позориште су колективне уметности. Да бисте једну своју мисао претворили у кадар, потребно вам је двадесет, педесет или сто људи. У књижевности сте сами. Папир вас ништа не кошта. Не тражи дневницу. Не пита када завршавамо. Али управо зато је писање суровије. Немате иза кога да се сакријете.

У глуми имате лик. У режији имате глумце. У књижевности имате само себе и реченицу. Мене су увек занимали такозвани обични људи. Људи поред којих пролазимо, а не примећујемо њихове мале трагедије, љубави, поразе. У филму морате да направите драматургију.

Књижевност ми је омогућила да будем тиши. А човек понекад најважније ствари каже када престане да виче. Ипак се не усуђујем да причам о књижевности као неко иза кога стоји велико дело. Ја нисам књижевник. Ја сам причач прича. Трудим се да причам приче са неочекиваним обртом на крају.

У једном интервјуу рекли сте да глумац мора да сачува дете у себи. Шта је Лазар Ристовски успео да сачува из детињства, а шта је живот неминовно однео?

– Мислим да сам сачувао радозналост. И игру. Као дете у Равном Селу нисте имали много играчака, па сте морали да измишљате свет. Комад дрвета могао је да буде пушка, брод или авион. Двориште је могло да буде Америка.

То је, заправо, одлична припрема за глуму. Глумац ради исто. Стоји у студију пред зеленим платном и мора да верује да се иза њега налази читав свет. Живот, наравно, однесе наивност. Научите људе, научите разочарања, видите како функционишу интерес, сујета, новац, политика. Више не верујете свему. Али трудим се да разликујем наивност од способности чуђења.

Наивност можете изгубити. Чуђење не смете. Када уметник престане да се чуди свету, почиње да понавља себе. А тада је можда време да престане.

ФОТО: Zillion FIlm

Једну од најважнијих улога у каријери остварили сте у филму свог сина Петра. Како изгледа тренутак када се однос отац–син на сету претвори у однос редитељ–глумац?

– Много природније него што људи замишљају. Петар је одрастао уз филм. Био је око сетова, разговора, сценарија, глумаца. Радио је све послове. Од организације, вучења каблова, радио са статистима… Али у једном тренутку дете престане да буде дете и постане човек са сопственим погледом на свет.

На сету нема много простора за породичну хијерархију. Када Петар каже „акција“, он је редитељ. Ја сам глумац. Ако каже да поновимо, понављамо. Ако каже да нешто није добро, онда тражимо боље.

Било би смешно да му кажем: „Слушај, сине, ја имам више искуства.“

Наравно да имам више искуства. Али он тог тренутка види филм који ја не видим. Ја видим свој лик, а он мора да види целину.

За оца постоји и једно посебно задовољство у томе да прихвати ауторитет свог сина. То значи да сте нешто урадили како треба – пустили сте га да постане свој човек. Петар је редитељ, а Јован, мој млађи син, бави се продукцијом.

Можда је то један од најлепших обрта које живот направи: прво дете држите за руку да не падне, а онда једног дана оно вама каже где да станете пред камером. Он ме је водио за руку кроз филм и лик краља Петра I.

Данас са Петром и Јованом градите породичну продуцентску кућу Zillion Film. Да ли вам је важније што сте оставили траг као глумац или што сте створили нешто што може да траје и после вас?

– Када сте млади, желите да оставите траг. Касније схватите да је важније да оставите могућност. Улоге припадају мени. Филмови делимично припадају мени. Али продукција може да припада времену после мене.

Zillion Film нисам правио као споменик себи. Ако би зависио само од мене, онда нисам направио добар посао. Петар и Јован имају своје идеје, свој укус, своју генерацију. Не морају да наставе мој пут. Важно ми је да сам им отворио пут. Како ће ходати по том путу, то је већ њихова одлука. Мислим да човек у једном тренутку мора да научи и да се склања. То је много теже него бити стално присутан.

Љубав није привилегија младости. Срце нема биографију. Не зна колико имате година, колико сте филмова снимили, колико пута сте погрешили. Човек може да остари за много ствари. За љубав, чини ми се, не мора.

Глумци нарочито воле светло. Навикнемо да рефлектор буде на нама. Али постоји задовољство и у томе да гледаш како светло пада на неког другог, нарочито ако си помогао да се та сцена направи.

Ако нешто од онога што смо створили буде функционисало када мене не буде, то ће можда бити озбиљнији успех од било које појединачне улоге.

Добитник сте највиших уметничких и државних признања. Постоји ли награда која вам је била важнија од свих других и зашто?

– Свака награда вам је важна у тренутку када је добијете. Не волим када глумци кажу да им награде ништа не значе. Ако вам ништа не значе, немојте отићи да их примите. Значe.

Значи вам када вас колеге признају. Значи вам када публика препозна оно што сте направили. Значи вам када неко каже да посао у који сте уложили године није прошао непримећено.

Али награде имају кратак рок трајања. Сутрадан имате нову представу. Публика је купила карту за ту представу, а не за вашу биографију. Не можете да изађете на сцену са наградама окаченим око врата и кажете: „Вечерас нисам нарочито добар, али погледајте шта сам све добио.“ Свака нова улога вас враћа на почетак. И то је добро.

Можда ми зато данас није најважнија ниједна статуа. Важније ми је што још постоји жеља да нешто направим. Док постоји та жеља, нисам завршио посао. Ја не призивам смрт. Ја призивам живот!

Када би једног дана неко правио филм о Лазару Ристовском, која сцена би морала да се нађе у њему да би прича била истинита?

– Видео бих дечака у Равном Селу. Можда стоји на неком путу, гледа у равницу и нема појма шта ће му се догодити.

Онда бих направио рез. Исти пут, много деценија касније. На њему стоји стар човек.

Између те две слике стало је све: позориште, филмови, љубави, деца, пријатељи, свађе, успеси, промашаји, путовања, награде, сахране, рођења.

Не бих им дао дијалог. Можда би само гледали један другога. Мене би занимало да ли би онај дечак био задовољан човеком који му се вратио.

Ако би га препознао – онда је филм добро завршен.

Шта вас је живот научио о љубави што нисте знали као младић из Равног Села?

– Као младић мислите да је љубав пре свега страст. Освајање. Драма. Нешто што мора да буде велико да бисте били сигурни да постоји.

Касније схватите да љубав нема обавезу да буде гласна. Она је често у много мањим стварима. У томе да вам је стало како се неко осећа када нико други не гледа. Да можете да ћутите заједно. Да не покушавате стално да поправите човека поред себе.

Можда је најтеже научити да љубав није поседовање. Човек кога волите није ваша имовина. Он мора да остане слободан да би уопште могао да вас воли. То нисам знао као младић.

А постоји још нешто што човек научи тек са годинама: љубав није привилегија младости. Срце нема биографију. Не зна колико имате година, колико сте филмова снимили, колико пута сте погрешили. Човек може да остари за много ствари. За љубав, чини ми се, не мора.

ФОТО: Филм Краљ Петар I / приватна архива

После свега, хиљада представа, десетина филмова, награда, успеха и падова, шта данас сматрате својим највећим животним делом: улогу, филм, породицу или нешто четврто?

– Ако морам да дам један одговор – живот. Улоге су део тог живота. Филмови су део. Књиге, продукција, Равно Село, фестивали, путовања – све је то део исте представе. Породица је, наравно, најдубљи траг. У уметности увек постоји могућност да вас време избрише. Филм који данас сматрамо важним можда за педесет година нико неће гледати. Награда заврши на полици и скупља прашину.

Али оно што сте пренели на друге људе наставља да живи на начин који више не можете да контролишете.

Када данас погледам уназад, не мислим да сам све урадио добро. Далеко од тога. Било је погрешних одлука, лоших филмова, погрешних процена, људи које сам можда повредио и тренутака у којима сам могао бити паметнији. Али то је живот.

Никада нисам желео да будем човек који седи са стране и објашњава другима како би требало живети. Више сам волео да уђем у терен, па макар добио по ногама.

Радио сам. Волео сам и сада волим. Грешио сам. Правио сам филмове. Правио сам децу. Правио сам проблеме. Понекад сам правио и нешто добро. И још увек правим.

Зато моје највеће дело није још завршено. Још живим живот!