Јачање деснице, слабљење старог либералног консензуса и притисак геополитичких криза све снажније преобликују односе снага на Старом континенту. Успон АфД-а, искуство Ђорђе Мелони и све дубље поделе око Русије, миграција и безбедности показују да досадашњи поредак улази у фазу озбиљног преиспитивања
Безбедносни и геополитички догађаји са којима се Европа суочава последњих неколико деценија условили су промене на политичкој сцени европских држава, те смо могли да пратимо процесе од маргинализације деснице до њеног поновног јачања. Потискивање националних идеја и конзервативних ставова представља саставни део ширег процеса глобализације, који има за циљ стварање Новог светског поретка по мерилима Сједињених Америчких Држава. Имајући у виду да је највећи непријатељ глобализације заправо национална држава, јасно је због чега је требало променити приступ држави као таквој и вредностима које су у њој утемељене. Такав приступ утицао је на рањивост националних држава и продубљивао је разлике међу становништвом, што се очитавало у политичкој поларизацији.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Успон деснице
Безбедносни ризици, економски и привредни ломови, политичка неизвесност и геополитички потреси у променљивом међународном поретку довели су до јачања деснице, што се огледа на примеру Немачке. Победа Алтернативе за Немачку (АфД) у Саксонији-Анхалт показује шири тренд преобликовања европске политичке мапе. Странка АфД освојила је око 44 одсто гласова, што је двоструко више у односу на резултате из 2021. године. Мишљења сам да су на раст резултата утицали сложени међународни догађаји од 2021. године до данас, пре свега миграције, коронавирус, руско-украјински сукоб и ратови на Блиском истоку. Осим економских, енергетских и привредних последица, ангажовање у тим сукобима оставило је осетне (гео)политичке и безбедносне последице по Немачку, али и друге европске државе. Наведено је веома важно јер се опредељење бирача према кључним међународним актерима мења, било да је реч о „проруском“ или „проамеричком“ сентименту или неким другим позицијама. Истраживања у Немачкој то и показују, те тако свега 27 одсто бирача АфД-а сматра да Русија представља велику опасност за Запад, док је тај проценат знатно већи, око 70 одсто међу бирачима других странака. Такође, изборна карта Немачке показује да АфД има најснажније упориште на простору некадашње Источне Немачке (Саксонија, Саксонија-Анхалт и Тирингија). Са тим у вези, треба нагласити да политика АфД-а у тим областима предвиђа обнову увоза енергената из Русије и укидање санкција.
ФОТО: REUTERS/Yiannis KourtoglouИдеја чврстог повезивања Немачке и Русије постоји дуго у немачкој мисли, што је истицао Карл Хаусхофер, сматрајући да је то пут ка снажнијој и независној Евроазији. Заправо, то је пут ка ослобођењу од америчког империјализма, чега су свесни и француски интелектуалци попут Анри де Гросувра и Ерве Живена. Дакле, Немачка, Француска и друге европске државе не могу да одрже своје привреде без руских енергената, што је сада евидентно и тога постаје свесно све више грађана Европе. Због тога се лидер АфД-а у Саксонији-Анхалт, Улрих Зигмунд, противи слању немачког оружја и финансијске помоћи Украјини, јер је свестан да то продубљује јаз између Немачке и Русије. Што је дубљи тај јаз, већи су економски и привредни потреси које трпе европске државе.
Безбедносни ризици, економски и привредни ломови, политичка неизвесност и геополитички потреси у променљивом међународном поретку довели су до јачања деснице, што се огледа на примеру Немачке. Победа АфД-а у Саксонији-Анхалт показује шири тренд преобликовања европске политичке мапе
На ширем политичком плану у Немачкој, актуелни резултат АфД-а показује да покушаји маргинализације те странке и означањава као „десноекстремистичке организације“ нису довели до урушавања њихове идеје. Штавише, успон деснице је вид својеврсног буђења Европе. Према речима Беатрикс фон Штрох из АфД-а, политика њене странке није екстремна, јер нема ништа екстремног у борби за сигурне границе, враћање илегалних миграната, држављанство у складу са пореклом и брак као заједницу између мушкарца и жене. До пре неколико деценија постојао је друштвени консензус око наведених питања без обзира на идеолошко опредељење, да би у међувремену та питања била замагљена другим темама, попут економског и привредног напредовања и заговарања политичких права и слобода. Међутим, сада постају све значанија, не само у Немачкој, већ и у другим европским државама попут Италије, Француске, Шпаније и других. Све више гласова позива на јачање националних и традиционалних тема у оквиру националних држава, што је тренд који ће обележити године пред нама.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Мелонизација Европе?
Италија је веома значајан пример, будући да у том контексту можемо да видимо на који начин Ђорђа Мелони води политику од доласка на власт 2022. године. Због њених ставова многи су у Бриселу и Вашингтону страховали да ће њена влада ући у сукоб са Европском унијом и да ће нарушити јединство Запада према Русији. Међутим, након преузимања власти дошло је до ублажавања политичких ставова. Влада Ђорђе Мелони јасно је дефинисала геополитички курс Италије кроз подршку Украјини за чланство у ЕУ, повећање војне помоћи Кијеву, повлачење Италије из кинеске иницијативе „Појас и пут“ и одустајање од већине предизборних обећања како не би угрозила кредибилитет државе међу западним партнерима, пре свега мислим на Вашингтон и Брисел. Такође, премијерка Мелони променила је своју мигрантску политику од изолационистичке до отворене, што је крупан политички корак имајући у виду да је Европа све више подељена по питању миграната.
Резултат промењеног приступа је политичка дуговечност. Премијерка Ђорђа Мелони званично је најдуже на тој позицији од Другог светског рата, што је у држави где су промене влада уобичајене веома значајан успех и пример како политика прилагођавања са јасним циљем може опстати. Шта то значи? Премијерка Мелони није се одрекла својих политичких идеја, већ их је прилагодила објективним структурним ограничењима, која неминовно долазе из ЕУ и НАТО. Према мом мишљењу, свако ко буде покушао да направи нагли заокрет у односу на западне структуре којима припада, биће пре или касније жртва сопствене политике. Једно од кључних објашњења је економија. Сваки нагли заокрет увео би државу у ризик од економских притисака, који би надаље створили велико незадовољство међу грађанима и унутар-политичку дестабилизацију. Ако преведемо то на теоријски ниво, Кенет Волц је у својој теорији међународне политике истицао да структура система „социјализује“ државе и приморава их на слично понашање, без обзира на уверење оних који њима управљају. Премијерка Мелони је, рекао бих, то схватила, а да ли ће то схватити десница у Немачкој или пак Француској?
ФОТО: REUTERS/Fabian Bimmer REFILE – CHANGES SLUGУколико посматрамо десницу на нивоу Европе, можемо да увидимо линију подела у спољној политици, односно према Русији и Кини. То потврђује Никола Прокачини из групе Европских конзервативаца и реформиста, када каже да се Браћа Италије суштински разилазе у спољној полтици са АфД-ом, пре свега по питању односа према Русији и Кини. Нејединство европске деснице може да буде велики терет који би умањио њихову ефикасност у контексту транзиције из униполаризма у мултиполаризам. Међународни контекст и позиционирање Русије, Кине, Индије и других држава у измењеном светском поретку може бити повољније за десницу само уколико то десница препозна и адекватно искористи. Морамо бити свесни чињенице да Сједињене Америчке Државе након Хладног рата нису дозвољавале да дође до превеликих померања на политичком спектру у смеру национализације и борбе за суверене државе, због чега је премијерка Мелони морала да се прилагоди, јер би у супротном њен мандат био знатно краћи. Свима је познато како су се мењали режими и владе широм света последњих 35 година. Због тога је у тренутним околностима тзв. „мелонизација“ Европе пожељан процес који би могао боље да позиционира десницу на дуже стазе. Наравно, под тим се подразумева да десница не напусти кључне и фундаменталне принципе на којима почива.
Премијерка Мелони није се одрекла својих политичких идеја, већ их је прилагодила објективним структурним ограничењима, која неминовно долазе из ЕУ и НАТО. Према мом мишљењу, свако ко буде покушао да направи нагли заокрет у односу на западне структуре којима припада, биће пре или касније жртва сопствене политике
Са тим у вези, можемо пратити како премијерка Мелони последњих месеци повлачи одређене потезе који показују њено настојање да одржи свој политички курс и заштити државу колико је то могуће у актуелним околностима. Након почетка рата са Ираном одбила је да пошаље италијанску морнарицу у Ормуски мореуз и да учествује у нападима. Председник Доналд Трамп јој је у јуну јавно замерио што није дозволила САД да користи италијанске писте, на шта је италијанска премијерка одговорила са ставом да Италија остаје суверена.
На самиту НАТО у Анкари почетком јула премијерка Мелони је изјавила да америчко повлачење из Европе никога не сме да изненади и да је то прилика да Европа преузме водећу контролу над сопственом безбедношћу. О најавама америчког повлачења из Европе писао сам у тексту „Европска унија на раскршћу“, указујући да је то безбедносни изазов са којим европске државе морају да се суоче. Премијерка Мелони је то добро препознала и уколико Европа жели озбиљније да дефинише свој геополитички курс, мораће да јача сопствене капацитете. Мишљења сам да је све више политичара у Европи који то препознају, јер без снажне државе нема ни снажне Уније.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Истовремено, премијерка Мелони је све чвршћа по питању миграционе политике. Након мигрантског таласа у Сеути, Италија је крајем јула привремено увела граничне контроле према Шпанији за држављане трећих земаља. Приликом сусрета са белгијским премијером Бартом де Вевером 7. септембра, Мелони је поручила да је Шенген могуће очувати једино заштитом спољних граница ЕУ и оштро је критиковала Брисел због миграција.
Напослетку, „мелонизацију“ Европе можемо разумети као процес у ком десница након доласка на власт прилагођава своју политику геополитичким околностима и савезничким обавезама, не напуштајући кључне вредности на којима почива. Према томе, АфД пред собом има сложен избор, као што је то имала и Мелони 2022. године. Не смемо заборавити да је Немачка у НАТО-у, да се на њеној територији налазе америчке базе, да немачка индустрија зависи од извоза и ЕУ, да економски и привредни потреси осетно погађају немачки систем, да је конфронтација са Русијом све скупља геополитичка одлука, као што је и мешање у догађаје на Блиском истоку. Имајући то у виду, сматрам да АфД треба да научи лекцију на италијанском примеру, како би избегао интензивирање сложених околности у којима се Немачка налази. Без уважавања геополитичке реалности неће бити могуће адекватно позиционирање држава у динамичном транзиционом процесу у ком се налази свет.


