Др Вања Глишин, руководилац Центра за геополитику

Актуелна кубанска криза показује геополитичку реалност у којој мале државе морају да уложе сопствене напоре у борби за суверенитет и слободу

Глобални геополитички потреси од почетка 2026. године показују висок степен конфликтности у међународним односима и низ негативних последица које су се одразиле на готово све регионе света. Много се говорило и писало о руско-украјинском сукобу, рату на Блиском истоку, догађајима у Венецуели, кризи у Европи и историјским састанцима у Кини, али недовољно о Куби као држави која се нашла у средишту америчке политике притиска. Куба се од почетка 2026. године суочава са једном од најтежих економских, енергетских и друштвених криза од револуције 1959. године. То је резултат дуготрајних америчких санкција, притисака и изолацијe, које су систематично слабиле и урушавале кубански систем и гушиле борбе кубанских режима за слободу. Ескалација актуелне кубанске кризе догодила се након акција у Венецуели и хапшења председника Николаса Мадура, који је био значајан кубански савезник. Одмах потом блокиране су испоруке венецуеланске нафте Куби и уведене посебне америчке санкције свим државама које пружају помоћ властима у Хавани. Тиме је покренут домино ефекат дестабилизације режима на западној хемисфери, коју је америчка администрација означила као зону примарних геополитичких интереса.

Слике свакодневног живота у Хавани, граду који као да је остао заробљен у времену, с аутомобилима из прошлог века и снажном, упечатљивом светлошћу. Хавана је град који туристи обожавају, али је живот у њему веома тежак за Кубанце, који морају да преживљавају с веома ниским платама и у условима огромне инфлације

Амерички интервенционизам на западној хемисфери не би требало да нас чуди, будући да је таква спољна политика најављена у Стратегији националне безбедности САД у новембру 2025. године. Реч је о приступу заснованом на редефинисаним принципима Монроове доктрине из 1823. године. Према Монроовој доктрини, САД би требало да успоставе контролу над северноамеричким и јужноамеричким континентом како би израсле у велесилу, а да потом шире таласократски империјализам изван граница западне хемисфере, према Евроазији и Африци. Управо се у новој Стратегији истиче ексклузивно право САД на контролу западне хемисфере и искључивање свих држава које би то могле да наруше, пре свега Кине и Русије.

САД имају за циљ да прекину социјалистички континуитет на Куби као „одметничкој држави“ и да промене њен вредносни систем према својим мерилима

Америчке акције на Блиском истоку, помоћ Украјини, хапшење у Венецуели и најаве председника Трампа да би сличан сценарио могао да се понови на Куби, потврђују чињеницу да Вашингтон још увек може истовремено да делује у различитим регионима широм света. У једном од претходних текстова указивао сам на Меморандум Канцеларије за правне послове из 1989. године, који је написао помоћник државног тужиоца Вилијам Бар са циљем да се омогући деловање ФБИ на територији других држава уколико се сматра да су појединци прекршили закон САД или угрожавају америчке националне интересе. Сматрам да је у том контексту важно поменути и доктрину о одметничким државама која је настала у САД са циљем да оправдају интервенције према оним државама које нису прихватиле тзв. америчке универзалне вредности. Народи који су се томе супротстављали означени су као нецивилизовани, а државе као одметничке. Тиме су правдани војне акције, економске санкције, ембарго и рушење непослушних режима.

Куба: Бици-такси пролази улицом у Хавани — Бици-такси пролази улицом Хаване, на Куби, 19. јуна 2026. године. Кубански премијер Мануел Мареро Круз представио је прошлог четвртка парламенту обиман програм тржишних реформи без преседана на Куби, која се налази у дубокој економској и енергетској кризи под притиском Вашингтона

Догађаји на западној хемисфери потврђују претходно наведене чињенице. На примеру Венецуеле, акција је спроведена под изговором „нарко-тероризма”, иако је јасно да су разлози сложенији и тичу се смене непослушног режима у „одметничкој држави”. Сада се најављује потенцијална акција хапшења бившег кубанског председника Раула Кастра, који је оптужен за обарање два цивилнa авиона 1996. године. Уколико имамо у виду да Кастро има 94 године и да је поднео оставку 2018, поставља се питање који је суштински разлог за његово хапшење. Мишљења сам да су разлози пре свега симболички, јер је Кастро учествовао у револуцији 1959. године и као члан те породице има запажено место у кубанском друштву. Такође, САД имају за циљ да прекину социјалистички континуитет на Куби као „одметничкој држави” и да промене њен вредносни систем према својим мерилима. Навешћу још један пример велике америчке акције свргавања лидера Панаме Мануела Норијега 1989. године, који је оптужен за криминал и трговину дрогом. Уколико анализирамо контекст тих догађаја, увидећемо да је Норијега свргнут јер Вашингтон није желео непоузданог и ауторитарног лидера у држави која контролише стратешки важан Панамски канал.

У том смислу, Норијега, Мадуро и евентуално Кастро мете су сличног америчког поступања. САД су развиле механизме помоћу којих правдају све своје акције у другим државама. Неодвојиви део тог механизма је медијска припрема интервенције којом се у јавном дискурсу ствара слика „оправданости” акције против „озлоглашених” држава и режима.

Имајући у виду да је западна хемисфера од примарног геополитичког и безбедносног интереса САД, сматрам да ће Вашингтон и у будућности спроводити сличне акције, те да ће чувати своје непосредно окружење од непријатељских држава, јер знају у којој мери нестабилност и конфликти надомак граница исцрпљују и ограничавају маневарски простор. Због тога су САД деценијама уназад генерисале сукобе хиљадама километара од своје територије, са циљем да друге државе оптерете конфликтима у непосредном окружењу.

Слике свакодневног живота у Хавани, граду који као да је стао у времену, са старим аутомобилима из прошлог века i његовом упечатљивом, снажном светлошћу

Генеза америчко-кубанске кризе

Актуелна америчко-кубанска криза има вишедеценијски историјски континуитет, због чега је неопходно да направимо кратак преглед кључних догађаја. Антагонизам између САД и Кубе рађа се током хладног рата, тачније 1959. године, када је кубански политичар Фидел Кастро свргнуо владу Фулхенсија Батисте коју је подржавала америчка администрација. Кастро је тада успоставио социјалистичку државу која се оријентисала ка Совјетском Савезу, што је означило крај дотадашњих односа са САД.

Антагонизам између САД и Кубе рађа се током хладног рата, тачније 1959. године, када је кубански политичар Фидел Кастро свргнуо владу Фулхенсија Батисте коју је подржавала америчка администрација

У наредних неколико година Куба је била у фокусу хладноратовског ривалства. Већ 1961. године САД су почеле да спроводе операције свргавања Кастровог режима. Инвазија у Заливу свиња била је неуспела војна операција из априла 1961. године, када су кубански емигранти уз подршку и организацију ЦИА покушали да свргну Кастра. То је још више приближило Кубу и СССР, те је Кастро дозволио инсталирање совјетских нуклеарних ракета на кубанској територији. Амерички извиђачки авиони открили су совјетске ракетне базе на Куби у октобру 1962. године, што је довело до историјски веома познате Кубанске ракетне кризе, најопаснијег догађаја током хладног рата и тренутка када су САД и СССР били најближе директном нуклеарном сукобу. Решење је постигнуто компромисом, СССР је пристао да уклони ракете са острва, а САД су дале обећање да неће извршити инвазију на Кубу.

Од тада, главни елементи америчке политике према Куби базирани су на економским, политичким и дипломатским притисцима, изолацији и санкцијама. Председник Роналд Реган је 1982. године уврстио Кубу на америчку листу држава спонзора тероризма, што је био један од инструмената притиска на Хавану. Иако је Обамина администрација уклонила Кубу са те листе, Трамп ју је вратио на списак и на томе посебно инсистира од 2025. године. Политика санкција према Куби додатно је пооштрена током власти Џорџа Буша Старијег и Била Клинтона. Оба председника потписала су законе којима су појачане америчке санкције и предвиђен је ембарго све док Куба не пређе на демократију која искључује породицу Кастро и поштује основне слободе. Постојеће санкције додатно је пооштрио Џорџ Буш Млађи, вршећи додатни притисак на породицу Кастро. То нам потврђује континуитет тезе о „одметничким државама”, које су сметња америчком империјализму.

Политика санкција према Куби додатно је пооштрена током власти Џорџа Буша Старијег и Била Клинтона

Куба готово седам деценија трпи политичке, економске, привредне, енергетске и друге притиске и изолацију. Током тог периода дошло је накратко до промене америчке политике за време председника Барака Обаме, који се састао са кубанским председником Раулом Кастром са циљем да обнове дипломатске везе и нормализују билатералне односе. Обама је посетио Кубу 2016. године, што је био историјски догађај, будући да је пре њега то учинио председник Калвин Кулиџ 1928. године. Међутим, напори да дође до ублажавања вишедеценијских континуираних тензија убрзо су неутралисани. Оштар заокрет направио је председник Трамп током првог и другог мандата, што је довело до ескалације актуелне кризе.

Актуелна кубанска криза

Председник Трамп је током првог мандата променио политику према Куби, увео је низ нових санкција и поново ју је означио као државу која спонзорише тероризам. Догађај који је његова администрација искористила као повод за реактуелизацију антикубанске кампање била је појава „Хаванског синдрома”, који је изазивао губитак слуха и когнитивна оштећења, што су пријавиле дипломате из америчке амбасаде на Куби. Америчка администрација оптужила је Кубу за нападе на здравље запослених у амбасади, што је био повод за протеривање кубанских дипломата из Вашингтона и блокирање дипломатских односа. Уз бројне друге санкције и притиске, Трампова администрација је била опрезна и по питању блиских односа између Кубе и Венецуеле, те је настојала да ограничи трговину нафтом као кључним енергентом за кубански привредни систем.

Трамп је такву политику интензивирао током другог мандата. Уведене су нове санкције, спроводи се кампања максималног притиска и најављена је потенцијална америчка интервенција против Кубе са циљем „пријатељског преузимања земље”. Председник Трамп територијалне претензије према другим државама неретко кодира као „пријатељски чин” и спасилачку акцију, што јесте један од примера пропагандног наратива када се директне војне интервенције представљају као хуманитарне.

Главни елементи америчке политике према Куби базирани су на економским, политичким и дипломатским притисцима, изолацији и санкцијама

У јануару 2026. године Трамп је потписао извршну наредбу којом је Куба проглашена као изузетна претња по националну безбедност САД. Као разлог наводи се сарадња кубанских власти са непријатељским земљама, транснационалним терористичким групама и злонамерним актерима који су против САД, укључујући Русију, Кину, Иран, Хамас и Хезболах. Такође, предвиђено је увођење додатних тарифа на робу из трећих земаља које продају или снабдевају нафтом Кубу. Осим Венецуеле, Мексико је под великим притиском због испорука нафте Куби. Последња америчка интервенција из јуна 2026. године тиче се увођења санкција кубанској државној нафтној компанији ЦУПЕТ. Тиме су додатно отежани увоз горива, плаћање добављачима и осигурање танкера. Такви потези имају за циљ да економски и политички сломе Кубу, како би у завршној фази иницирали промену власти.

Председник Трамп територијалне претензије према другим државама неретко кодира као „пријатељски чин“ и спасилачку акцију

Економија Кубе у константном је паду, што ће додатно доћи до изражаја у наредном периоду. Несташице хране, лекова, сировина и енергената постале су свакодневица. Енергетска криза постала је централни проблем, како због спољних санкција, тако и због унутрашњих слабости и неразвијене инфраструктуре. Истовремено, држава се суочава са највећим таласом емиграције. Према појединим проценама, од 2022. године острво је напустило више од милион људи. Због свега наведеног, актуелна кубанска криза има најмање три димензије: економску, демографску и геополитичку.

Посматрајући са геополитичког аспекта, Куба поново постаје простор надметања великих сила, будући да Русија и Кина подржавају режим у Хавани. Међутим, мишљења сам да су ефекти те подршке веома ограничени да би могли да одговоре на америчке притиске и санкције. Показало се на примеру Венецуеле и Ирана да су руска и кинеска подршка углавном на нивоу реторике и дипломатских нота. Уколико на тај начин приступе и Куби, позиција актуелне власти зависиће искључиво од воље Вашингтона. То значи да ако САД заиста буду желеле да промене режим у Хавани, оне ће то и учинити.

Куба је урушена изнутра, због чега сматрам да јој треба интензивнија и дугорочнија подршка Русије и Кине, најпре да се одбрани од америчких претензија, а потом и да се систематично обнавља под њиховим надзором и заштитом

Чињеница је да је Русија најавила да ће до 2030. године уложити у кубанску енергетику, пољопривреду и инфраструктуру више од милијарду евра. Истовремено, Кина улаже велика средства у изградњу соларних електрана и модернизацију енергетског система на Куби. Такође, пружа дипломатску подршку кубанском суверенитету и противи се америчким притисцима. Међутим, то није показатељ да ће Русија и Кина заштитити Кубу. Обе земље су много више улагале у Венецуелу и Иран, али нису адекватно стале у њихову одбрану када су САД директно интервенисале, без дипломатских маски и прокси држава.

Према томе, актуелна позиција Кубе је неизвесна, будући да има подршку великих сила, али се предоминантно суочава са америчким притисцима и санкцијама на које ни те велике силе деценијама уназад нису имале одговор. Куба је урушена изнутра, због чега сматрам да јој треба интензивнија и дугорочнија подршка Русије и Кине, најпре да се одбрани од америчких претензија, а потом и да се систематично обнавља под њиховим надзором и заштитом. Паралела са хладноратовском позицијом Кубе има аналитичку вредност само уколико се нагласи да је контекст другачији. Пре свега, спремност СССР да помогне кубанском режиму била је неупоредиво већа од актуелне руске намере. Осим тога, и да дође до озбиљније руске и кинеске подршке, уколико Куба не покрене унутрашње реформе, тешко да ће моћи много тога да промени. У јуну 2026. године кубански парламент усвојио је пакет од преко 175 реформи, које укључују отварање тржишта за приватне банке и предузећа. То је важан корак, али Куба то не може да спроведе без спољнополитичке подршке.

Напослетку, актуелна кубанска криза показује геополитичку реалност у којој мале државе морају да уложе сопствене напоре у борби за суверенитет и слободу. Куба се деценијама бори… То је разлог због ког сам текст насловио добро познатом фразом „Куба Либре“, која има вишеслојно значење и указује на идеал Кубанске револуције из 1959. године, а то је „Слободна Куба“.