Гордана Чомић: Лично је политичко

У Србији се од личног покушава направити – политичко. Од личног става, интерпретације, личне слике и воље за делузијама покушава се направити – политичка идеологија

Пре скоро 60 година, на таласу покрета који је захтевао равноправно учешће жена у јавном, политичком и  сваком другом виду доношења одлука које производе последице по живот људи у сваком друштву, Керол Ханиш је објавила есеј наслова „Лично је политичко“ који питко распакује утицај и везе између свакодневног, ЛИЧНОГ живота сваког од нас и начина доношења одлука на местима дизајнираним за политичку и сваку другу моћ (где су већина, наравно, били мушкарци) система који само на први поглед изгледа далеко од наше свакодневице, а који до последње секунде дана обликује нашу свакодневицу. Одлуке о томе КАКО ћемо живети нам се испоручују са места где је политичка, друштвена, економска и свака друга моћ. Тако је једна политичка идеологија покрета за равноправно учешће жена у политичком одлучивању добила своју личну димензију, препознала „лично“ у свему што као „политичко“ ништа лично није спомињало, али је све наше „лично“ мењало без нашег женског учешћа, сагласности, става, мишљења или критике, тако да су нама остајали само исходи и последице. И то је нормалан вектор процеса – од политичке идеологије ка личној интерпретацији, која год да је идеологија у питању.

У Србији имамо очит један процес у обрнутом смеру, тај процес нема свој есеј јер јер га није ни вредан, али је очит, али производи последице, за све.

У Србији се од личног покушава направити – политичко. Од личног става, интерпретације, личне слике и воље за делузијама покушава се направити – политичка идеологија. Лично је „не подносим власт! (па поименце)“ а политичка идеологија која би требало да настане су поруке, захтеви, пропаганда, који од личних нетрпељивости и неподношења „наређује“ да сви морају то њихово „лично“ да усвоје и у њега да верују иначе ће их тај покрет „збрисати“ као неподобне за постојећи историјски тренутак у којем се „наноси“ да се „од личног направи политичко“, па тако дефинишу „идеолошки сукоб“ у Србији – ако лично и доказиво не подносиш власт, онда си „добра“ идеологија, а ако којом несрећом бираш да ти се свиђа власт, онда си „зла идеологија“, о онима који би да питају „који вам је тачно?!“ и да се не говори зато што мисле да СМЕ да се пита нешто.

И то се онда именује као „дубока подељеност, поларизација, идеолошка подела друштва“.

Шта су ИСХОДИ оваквог покушаја да се од „личног“ прави „политичко“ и идеологија којом се прописује да нам не треба политичких странака, не треба нам дијалога, не треба нам тема, не треба нам персонализоване политике, не треба нам лица у политици, јер је неко смислио тупаву стратегију да се од личног става може правити политичка идеологија било какве врсте, а – не може. Они који су неосетљиви на такву делузиону понуду „политичко је да лично не подносиш власт“ остају у сопственим контекстима, организовани у политичке странке, забављени задацима и занатом политичких странака који изискује јасно формулисану поруку персонализоване политике е да би на неким изборима било подршке оних којима се таква порука допадне. Зашто ЛИЧНО не може да постане ПОЛИТИЧКО? Зато што је суштина ПОЛИТИЧКОГ да сазна и има увид у ЛИЧНО и да од разних емоција, ставова, интерпретација и мишљења које свачије ЛИЧНО садржи направи ПОЛИТИЧКО, као идеологија, програм, план, слика будућности која у емоцијама оних од којих ће тражити подршку у садашњости такву будућност чини пожељном и допадљивом. ЗАТО се од ЛИЧНОГ „не подносим власт!“ као става и емоције НЕ МОЖЕ ићи ка ПОЛИТИЧКОМ, та је улица слепа и не даје добрих исхода ни за оне који ЛИЧНО не подносе власт, ни за оне који је ЛИЧНО више него добро подносе.

И ко је главна сметња делузији да је све ЛИЧНО истовремено и ПОЛИТИЧКА ИДЕОЛОГИЈА? Политичке странке које такође не подносе власт, али ипак знају занат политике, те оне „морају да се склоне“ што је најглупљи исход делузије о томе да је довољно да не подносиш власт, па да све буде супер. А НИЈЕ ДОВОЉНО. ТО можемо научити на лакши начин – ДИЈАЛОГОМ или на тежи начин, ИЗБОРИМА. Избор о томе је ЛИЧНИ, није ПОЛИТИЧКИ.