Димитрије Митриновић по други пут међу Србима

Посебно издање Универзитетске библиотеке Србије – колекција предавања Димитрија Митриновића на енглеском језику The new Atlantis lectures од немерљивог je значаја за културно профилисање нације која коначно жели да спозна своје великане

Универзитетска библиотека Србије је, у сарадњи са The Mitrinovic foundation, реализовала недавно посебно издање – колекцију предавања Димитрија Митриновића на енглеском језику, под називом The new Atlantis lectures. Приређивачи су Немања Радуловић и Драгана Михаиловић.

Димитрије Митриновић је једна од најзанимљивијих интелектуалних фигура прве половине 20. века не само међу Србима, већ и у Европи. Његов живот је у много чему чудесан и обавијен мистеријом. Имао је, према сведочењима савременика, изузетно снажну и харизматичну личност, нескривене лидерске склоности, и играо централну ролу у бројним круговима уметника, интелектуалаца и езотеричара који су у то време ординирали европским престоницама.

Ово енглеско издање има своје место и важност, јер Срби, попут других народа, не могу напред ако изгубе сећање на своје великане који су оставили дубок траг у светској и европској баштини

У круг његових блиских пријатеља спадала су и имена попут Василија Кандинског или Алфреда Адлера, а он сам је, можда то и не желећи, некима био једна врста гуруа и водича. Данашњи просечан Србин не зна ништа или врло мало о Митриновићу; изузетак су историчари књижевности и езотерици, први због Митриновићевог деловања у младости, а други због његове зреле фазе.

Слобода и бунт

Митриновић је рођен 1887. године у селу Доњи Поплат у Херцеговини. Брзо је прерастао средину у којој је дошао на свет, а интелектуална глад га је, након мостарске гимназије, одвела на студије у Загреб и Београд. И како је то већ морало бити међу поробљеним Јужним Словенима, одмах је дошао у додир са вршњацима међу којима се попут пожара ширила идеја слободе и бунта, мисао националног и социјалног буђења. Већ у Мостару, као седамнаестогодишњак, оснива свој први кружок, друштво „Матица“  које ће постати једно од језгара будуће „Младе Босне“. Међутим, њега нису занимале револуционарне методе: више је веровао у унутрашњу, духовну снагу, пре свега уметности, као средство борбе за слободу. Писао је поезију и књижевну критику, а његов модернизам се ослањао на интуитивност и мистику, много више него на тада популарни позитивизам Огиста Конта. Зато се и разилази са кругом Богдана Жерајића (Принциповог „сивог сокола“ са зидова Терезинске тамнице), зато се касније супротставља свемоћном Скерлићу у осуди поезије Владислава Петковића Диса. Зато ће се касније разочарати и у југословенство, које је са Николајем Велимировићем горљиво заступао у ратним годинама међу лондонским интелектуалцима. Све је указивало на то да су њему све међе уске, и већ тада се назиру обриси идеја о новом човеку и новом човечанству, које су постале окосница његове најдуже, лондонске фазе.

Годину дана пред велики рат долази у Минхен, где је студирао уметност код Хајнриха Велфлина. Ту среће Василија Кандинског, с којим удара темеље уметничког круга „Плави јахач“. Пред сам рат сели се у Лондон, тачније Ричмонд, у страху од хапшења. Из Лондона се више није селио, он је постао његов дом и седиште његове нове мисије, све до смрти 1953. године.

Лондонски период

Предавања изложена у The new Atlantis lectures чине окосницу Митриновићевог деловања током неколико деценија. Више није био само српски песник и критичар. Сада постаје интригантна фигура нових струјања, окупља интелектуалце из разних земаља. Већ изузетно образован, полиглота, бритког и синтетичког ума, он је морао деловати фасцинантно западњацима као човек из њима непознатог света о коме нису знали скоро ништа. Врло брзо постаје један од водећих аутора часописа New age, под псеудонимом M. M. Cosmoi (звучи и руски и космички). Пише, објављује, преводи и жури – и то све без иједне објављене књиге за живота! Али оно што пише брзо циркулише, врши утицај, сакупља следбенике. Европа је гладна нових идеја, јер једно велико крвопролиће је уминуло а друго се већ спрема. Посеже се и за окултизмом и старим и тајним знањима, а Митриновић не одбија ништа, он верује у синтезу, верује у неко надзнање до којег се мора стићи и за којим се мора трагати.

Митриновић инсистира на што је могуће већој свеобухватности идеја, које се секу у безбројним тачкама и у синтези осветљавају проблем. Човек, какав је данас, није истинско људско биће, не користи своје духовне потенцијале, а последица је социјални, економски и морални хаос. Енергије са којима се делује нису компатибилне са творачким принципом: он истиче да људски животни талас не чине два, већ четири пола, мушкарац, жена, дете и Гениј, односно Дух. Истинско људско биће Митриновић види као спој мужевног мушког принципа и жене као Софије, богиње мудрости и стварања. Изузетно му је близак гностички поглед на свет, па и Христа и хришћанство види превасходно као космолошки тоталитет, вечно кретање Спеиреме, изворне божанске енергије која се сажима и простире, омогућавајући стварање свих светова.

Комунистички вето

О њуејџ филозофијама се данас много зна. Међутим, томе су претходиле деценије борбе малобројних интелектуалних пионира, међу којима Митриновић заузима све важније место. Њему је духовни исток био познат, интегрисао га је у своје погледе, па не без разлога Немања Радуловић каже да је он створио неку врсту западне неоведанте. Професор Предраг Палавестра је још шездесетих година прошлог века припремао синтезу Митриновићевог дела, али испречили су се неспоразуми са фондацијом New Atlantis, легитимним наследником Митриновићеве заоставштине, а и културна клима комунистичког доба није погодовала идејама препуним мистицизма, импресионизма у културној мисли и филозофских постулата базираних на позноантичким темељима, па још укрштених са оријенталном мистиком. Ипак, тротомна сабрана дела су коначно била спремна у Сарајеву 1991, али добар део нестаје у ратом запаљеном граду.

Њенова „Матица“ била је једно од језгара будуће „Младе Босне“, али њега нису занимале револуционарне методе: више је веровао у унутрашњу, духовну снагу, пре свега уметности, као средство борбе за слободу

Ипак, Митриновић је све живљи међу Србима, што је од немерљивог значаја за културно профилисање нације која тек сада, након два века лутања, коначно жели да спозна своје великане. Чачански Градац је у два издања пружио нешто од магије Митриновићевих текстова и живота, фондација „Ars longa“, песника Зорана Богнара, додељује сваке године награду „Димитрије Митриновић“ истакнутим културним прегаоцима. У том смислу, и ово енглеско издање има своје место и важност, јер Срби, попут других народа, не могу напред ако изгубе сећање на своје великане који су оставили дубок траг у светској и европској баштини. А тајанствени Херцеговац бритког ума, кога су пријатељи звали „Буда из Ричмонда“, свакако спада у тај одабрани круг.