Због чега је добро што је човек невероватне биографије, познат и као гроф Рагузински, изненада поново у жижи домаће јавности
Последњих неколико деценија свеколико српство је, привидно ниоткуда, открило грофа Саву Владиславића, човека невероватне биографије, чији живот на измаку 17. и првих деценија 18. века више наликује фантастичној прози Милорада Павића него суровом реализму српског живота тог времена, без државе и елита у време кад се стварала модерна Европа. Пишу се књиге о њему, романсиране биографије, снимају документарци, отварају изложбе, постоје и веома добре емисије на Јутјубу о његовом животу. Недостаје само ТВ серија или играни филм, па ево предлога млађим српским синеастима, од којих су неки већ показали слух за националне теме и знамените људе нашег народа.
Први нам је Саву Владиславића осветлио велики песник Јован Дучић, који је, након вишегодишњих истраживања архива, превасходно дубровачког и венецијанског, књигу о „сињор Сави“, како су га често звали, објавио неколико месеци пред смрт, 1942. у Питсбургу, у свом америчком егзилу усред хаоса Другог светског рата. Дучића су у овом подухвату водили веома лични мотиви: породично предање је говорило да су сви требињски Дучићи потомци Дуке, рођеног брата Саве Владиславића.
ДЕЦЕНИЈЕ ЋУТАЊА
Наш велики песник је овом истраживању приступио с великим жаром, и сам изненађен чињеницом да Срби и у 20. веку не знају готово ништа о Владиславићу, грофу Рагузинском, и да га прво издање Српске енциклопедије, из 1924, уопште не помиње! И после Дучићеве књиге су уследиле деценије ћутања, да би Срби, иначе склони да касне у откривању својих величина док се диве туђима, тек у новије време схватили праве димензије лика и дела Саве Владиславића.
Сава Владиславић је рођен 1664. у селу Јасенику код Гацка, у Херцеговини. Породица му је била имућна, с родословом који је досезао до славних дана немањићких. Време тешко, османска окупација траје већ два века, али многе породице су, иако су остале хришћанске, успевале да задрже углед и иметак. Тек у Савиној младости почиње нови, много неповољнији период за српску и хришћанску рају на нашем тлу, тадашњем дивљем западу европског континента.
Након пораза код Беча, 1683, османска држава улази у Морејски рат с Млетачком републиком, а потом и у стогодишњу еру ратова са Аустријом. Дотадашње рајевање, колико-толико сношљиво, постаје све теже, јер антихришћански терор достиже дотад невиђене размере. Уследиле су велике сеобе Срба на север, миграције које су далекосежно одредиле даљи судбински пут српског национа. Тако и Владиславићи, под ударцима братства Ченгића, које им је опљачкало и разорило поседе, морају да их напуштају и селе се, делом под протекторат Млечана, делом у Русију, која већ тада постаје обећана земља за потлачене православне. У једном сачуваном писму две Савине рођаке, које оне упућују босанском владару Ахмед-паши, позивајући се на старо кумство и породичне везе, наилазимо на молбу да им паша помогне и ургира код млетачких власти, конкретно кавалиера Зана Грбичића, да их приме на територију Боке которске. И у том писму се огледа сва српска трагика тог времена: једни Срби пишу другом, поданику Порте, да ургира код трећег, млетачког великодостојника, како би се сачували живот и иметак. Сви су Срби, али без своје државе, у поданству великих сила, упослени да раде за туђе интересе. Увек згодна поука за народ који је успео да прокоцка царство и у коме увек постоји један број појединаца који сматрају да Србима држава и није потребна и да се до новог друштвеног квалитета може стићи разарањем институција а не радом, образовањем и личном еволуцијом.
У штампаном издању Српског недељника Компас, које је на киосцима од четвртка 18. јуна, можете да прочитате цео текст "Повратак Саве Владиславића у српску колективну свест"
