Због чега је добро што је човек невероватне биографије, познат и као гроф Рагузински, изненада поново у жижи домаће јавности

Последњих неколико деценија свеколико српство је, привидно ниоткуда, открило грофа Саву Владиславића, човека невероватне биографије, чији живот на измаку 17. и првих деценија 18. века више наликује фантастичној прози Милорада Павића него суровом реализму српског живота тог времена, без државе и елита у време кад се стварала модерна Европа. Пишу се књиге о њему, романсиране биографије, снимају документарци, отварају изложбе, постоје и веома добре емисије на Јутјубу о његовом животу. Недостаје само ТВ серија или играни филм, па ево предлога млађим српским синеастима, од којих су неки већ показали слух за националне теме и знамените људе нашег народа.

Први нам је Саву Владиславића осветлио велики песник Јован Дучић, који је, након вишегодишњих истраживања архива, превасходно дубровачког и венецијанског, књигу о „сињор Сави“, како су га често звали, објавио неколико месеци пред смрт, 1942. у Питсбургу, у свом америчком егзилу усред хаоса Другог светског рата. Дучића су у овом подухвату водили веома лични мотиви: породично предање је говорило да су сви требињски Дучићи потомци Дуке, рођеног брата Саве Владиславића.

ДЕЦЕНИЈЕ ЋУТАЊА

Наш велики песник је овом истраживању приступио с великим жаром, и сам изненађен чињеницом да Срби и у 20. веку не знају готово ништа о Владиславићу, грофу Рагузинском, и да га прво издање Српске енциклопедије, из 1924, уопште не помиње! И после Дучићеве књиге су уследиле деценије ћутања, да би Срби, иначе склони да касне у откривању својих величина док се диве туђима, тек у новије време схватили праве димензије лика и дела Саве Владиславића.

Сава Владиславић је рођен 1664. у селу Јасенику код Гацка, у Херцеговини. Породица му је била имућна, с родословом који је досезао до славних дана немањићких. Време тешко, османска окупација траје већ два века, али многе породице су, иако су остале хришћанске, успевале да задрже углед и иметак. Тек у Савиној младости почиње нови, много неповољнији период за српску и хришћанску рају на нашем тлу, тадашњем дивљем западу европског континента.

Након пораза код Беча, 1683, османска држава улази у Морејски рат с Млетачком републиком, а потом и у стогодишњу еру ратова са Аустријом. Дотадашње рајевање, колико-толико сношљиво, постаје све теже, јер антихришћански терор достиже дотад невиђене размере. Уследиле су велике сеобе Срба на север, миграције које су далекосежно одредиле даљи судбински пут српског национа. Тако и Владиславићи, под ударцима братства Ченгића, које им је опљачкало и разорило поседе, морају да их напуштају и селе се, делом под протекторат Млечана, делом у Русију, која већ тада постаје обећана земља за потлачене православне. У једном сачуваном писму две Савине рођаке, које оне упућују босанском владару Ахмед-паши, позивајући се на старо кумство и породичне везе, наилазимо на молбу да им паша помогне и ургира код млетачких власти, конкретно кавалиера Зана Грбичића, да их приме на територију Боке которске. И у том писму се огледа сва српска трагика тог времена: једни Срби пишу другом, поданику Порте, да ургира код трећег, млетачког великодостојника, како би се сачували живот и иметак. Сви су Срби, али без своје државе, у поданству великих сила, упослени да раде за туђе интересе. Увек згодна поука за народ који је успео да прокоцка царство и у коме увек постоји један број појединаца који сматрају да Србима држава и није потребна и да се до новог друштвеног квалитета може стићи разарањем институција а не радом, образовањем и личном еволуцијом.

Сава је са оцем Луком и једним делом породице избегао у Дубровник, у коме се школовао, а потом боравио и у Венецији, док на крају, као већ формиран трговац, не одлази у Цариград, престоницу не само Османске империје него и светске трговине тог времена. Ту је већ богат, са знањем неколико језика, утицајан и моћан. Има везе с представницима дворова великих монархија, као и с највећим трговцима. Прикупља информације о трговачким рутама, открива нове, сазнаје пуно о политичким намерама које су увек тесно испреплетене са економијом. Али ту би се прича и завршила, као сага о једном богатом и вештом Србину, да се за Саву, преко руских посланика у Цариграду, није заинтересовао руски цар Петар Први лично.

ЗАШТО РАГУЗИНСКИ?

Одушевљен информацијама које је овај виспрени Херцеговац преносио његовим дипломатским представницима, млади цар, решен и спреман да Русију развије и истовремено постави у ранг западних држава и начини империјом, проницљиво схвата да Русија нема човека Савиних вештина и способности. Зато 1703. стиже и понуда Сави да дође у Русију, и у наредне три деценије он постаје један од најближих сарадника Петра Великог, човек од највећег поверења, коме се поверавају и најделикатније мисије.

Прихватању цареве понуде допринео је и све неизвеснији Савин положај у Цариграду, јер Порта почиње да сумња да Сава Рагузински (овај псеудоним користи готово целога живота у намери да истакне дубровачко порекло и замагли чињеницу да је заправо османски поданик по рођењу) дознаје и одаје поверљиве информације. Било је време за пресељење и ново поглавље, као и за потпуну нову каријеру најутицајнијег сарадника једног од најмоћнијих владара света.

О најважнијим епизодама даљег Савиног живота сада се већ доста зна. Обавештајним радом наставио је да се бави све време, практично је и оснивач канцеларије из које је изникла руска обавештајна служба (за црноморски обавештајни рад добијао је апанажу од 325 рубаља годишње), све до скоријих изданака ГРУ, НКВД, КГБ и данашњег ФСБ. Ионако имућан, постаје невероватно богат јер од цара за заслуге добија монопол над неколико трговачких производа. О Савином карактеру изузетно интелигентног човека, али и обдареног комуникатора и личност невероватне способности антиципације, говори и податак да је једне године, када је руски државни буџет доспео у кризу, начинио нацрт новог буџета, у коме значајно место заузима и одрицање најбогатијих људи у земљи, укључујући и њега, од неких трговинских повластица (ова епизода буди асоцијацију на урбану легенду по којој је Путин, када је требало изградити стадионе за светско првенство у Русији 2018, сазвао великаше и тајкуне, и ту, на роштиљу, поделио задужења односно ко ће од њих направити који стадион). Та способност, да у правом тренутку жртвује и своје личне интересе ради општих интереса, само је учврстила његов већ стабилан положај на двору и увећала поштовање које је уживао до неслућених размера.

ПРИЈАТЕЉСТВО С ВИВАЛДИЈЕМ

Сада се зна и о његовом односу с великим композитором Антониом Вивалдијем, кога је својим утицајним везама практично вратио у Венецију, иако је до тада Вивалди у немилости градских власти. Наиме, Сава је неколико година провео у Венецији, задужен за сваковрсне набавке за руски двор и аристократске куће, од врхунских мајстора, декоративних материјала, до псеудоантичких статуа и биста, у чему му је, осим високог образовања, помогло и велико трговачко искуство. Сава је у службу Петра првог ступио баш у тренутку подизања и оснивања нове престонице, Петрограда, односно Санкт Петербурга, а за њу је свашта било потребно чега није било у Русији, а могло се набавити на Западу. Као изасланик великог и моћног цара, а и сам богат и прави европски господин, он је могао и да помогне једном Вивалдију, који му посвећује предговор своје опере „Истина у искушењу“, по свему судећи писане и изведене баш у дому грофа Рагузинског, чији је славни композитор био гост извесно време. Изгледа да је Вивалди у Савиној кући компоновао и „Четири годишња доба“. Једино о овој епизоди Владиславићевог живота Дучић ништа не зна, нити је помиње, али ево шта сам Вивалди пише:

„Екселенцијо:

Коме би требало посветити ову драму, до само Вама, препоштовани господине, јер примивши је тако великодушно у свом дому у првим данима њеног пробног извођења, љубазно сте показали да је узимате под своју заштиту; због чега се, без даљих молби да се заузмете за дозволу исте, Вашој Екселенцији, њеном заштитнику, посвећује.

Кажем Вама, једном господину, анђелу чувару илирске регије, чије познајете древно и јасно порекло; које по обе линије потиче право од Првих господара, деспота и грофова тако ратничке и славне нације.“

АНЂЕО ЧУВАР ИЛИРСКЕ РЕГИЈЕ

Интересантно је да и велики композитор сматра Саву „анђелом чуваром илирске регије“, наводећи то као очигледно широко познату чињеницу. И сам Владиславић је често називан „грофом илирским“, јер је илирство било синоним за српство и словенство. И заиста, једна од Савиних опсесија јесте не само да олакша живот својим сународницима, да обезбеди финансијску помоћ, књиге и реликвије црквама и манастирима, већ је био и креатор идеје о свехришћанском устанку у сенци предстојећег руско-турског рата 1711, који би требало да обезбеди коначан васкрс српске државе. Идеја је била да Руси на реци Прут савладају турску армију и, уз асистенцију влашких и молдавских кнежева, стигну до Дунава, а потом и на Балкан. С тим циљем Сава Владиславић је својим каналима иницирао српски устанак у Херцеговини и Црној Гори, где је владао владика Данило, потоњи главни лик у Горском вијенцу. Нашима није лоше ишло, али цела стратегија се састојала у чекању руских трупа, које никада нису стигле. Лоше процене цара Петра око лојалности влашког кнеза Константина Бранковеануа, који је преговарао и с Русима и с Портом, а заправо најлојалнији био Аустрији, коштале су руску армију пораза и потписивања принудног мира. Срби су као утешну награду добили финансијску помоћ од цара Петра, лепе речи у једном његовом писму, али и страшне и крваве одмазде Турака, који су прегазили Црну Гору и бесно тражили главу владике Данила. Он је, међутим, успео да пребегне у Ријеку, а одатле отпутовао у Русију.

Тако је Сава Владиславић, уз огромне личне успехе у животу, морао да прогута ову горку пилулу и помири се да за свог живота неће видети свој народ слободан. Не својом кривицом, али ипак… А да су судбинске линије сила биле другачије повучене, можда би Сава постао отац нове српске државе, изникле на просторима историјског српства, и ко зна како би наша историја изгледала до данас. Све у свему, од тада код Срба несмањеним жаром траје „руска опсесија“, нереално очекивање да ће једна велика империја бар неки пут братство по крви и православљу претпоставити логици велике силе која увек има своје себичне интересе. И то траје и даље, иако смо стотинак лета касније доживели практично исту ствар, кад је још једно руско-турско примирје пресудило Карађорђевом устанку, подигнутом нешто северније и изазвало још једну катаклизму и страдање.

Позната је и Савина улога у преговорима око конкордата с Католичком црквом. Амбиција Петра Пргог да истовремено створи моћну империју и позападњачи Русију резултирала је одређеном конфузијом око верских питања код иначе врло интелигентног и разборитог цара, а отворен је простор прозелитском деловању Католичке цркве, која никада и није крила жељу да под свој барјак стави све православне, било директним католичењем, било унијом. Уз то, недостатак елита код тадашњих Руса природно је довео до сталног досељавања Немаца, Литванаца, Холанђана и других, који су често русификовали имена, али остајали католици и протестанти, поглавито лутерани. И управо су људи с наших простора често играли велику улогу у агресивном прозелитизму. Извесни Матија Змајевић из Пераста, официр, и његов рођак Вицко, иначе надбискуп барски, с титулом „примас српски“, осталом још из средњег века, предњачили су у опсесији да покатоличе и Русе и Србе. Тада почиње и прича око Украјине, у оно време углавном козачке, тада се зачиње стратегија која ево већ три века, све до нашег времена и најновијег рата у Украјини, даје своје горке плодове у нерешеним идентитетским питањима. Све ово је натерало Петра Првог да покуша договор с папством, а за ту мисију он бира Саву Владиславића, који је по питању православља лично остао непоколебљив до самог краја. Сава је често боравио у Риму и постигнут је нацрт споразума, али до коначног потписивања није дошло понајпре због интрига али и непредвиђених историјских дешавања.

КИНЕСКА МИСИЈА

Чувена је и Савина мисија у Кини, у коју га шаље царица Катарина Прва већ након смрти цара Петра. Савине позиције на двору остале су неизмењене, јер руски двор једноставно није могао да функционише без њега. Нерешено питање границе два царства показивало се као све већи проблему, посебно због развијеног караванског саобраћаја. Сава Владиславић је решио и овај проблем – поставио је границу која је дуго функционисала, а постоји једним делом и данас, како с Кином тако и с новом државом Монголијом. За потребе овог подухвата основао је цео један нови град, који је назвао Троицкосавск, по Светом Сави и Светој тројици, а град се зове Кјахта на домородачком језику и постоји и данас. У склопу мисије оснива прву православну цркву у Пекингу и практично у Кину уводи православље.

Задужио је и руску и светску литературу, не само преводом на руски прве књиге Историје Словена дубровачког аутора Мавра Орбина већ и једним бизарним догађајем. Наиме, на цариградској пијаци купио је једног роба – дечака, Етиопљанина, и поклонио га цару Петру. Дечак је био веома бистар, што Сави није промакло. Убрзо је покрштен као Аврам а пошто је био царев, презиме му је Петровни. Упућен је у елитне војне школе, догурао до генерала и поживео 93 године. Имао је и потомство, јер га је цар оженио руском племкињом. И тај генерал, бивши роб, прадеда је по женској линији највећег међу највећима, Александра Сергејевича Пушкина! Писац је то врло добро знао. У његовом књижевном опусу постоји и незавршени роман „Мавар Петра Великог“ о рођеном прадеди, а знао је врло добро и ко је Сава Владиславић. Можда одатле Пушкиново ванредно живо интересовање за Србе, за Карађорђев устанак и Његоша, коме посвећује и песму „Бонапарта и Црногорци“.

И на крају, зашто смо данас толико заинтересовани за Саву Владиславића, а практично нисмо вековима знали за њега? Има ли у том интересовању још нечега осим наше непресушне потребе да имамо велике и знамените људе у својој прошлости, као ослонац и храну за национални егo? Биће да се налазимо у деликатној фази преиспитивања и редефинисања националног идентитета, након свих промашаја и лутања, коначно свесни да морамо сабрати све велико и добро у својој прошлости како бисмо оцртали неку добру и одрживу будућност за своју децу, и опстали упркос свему, а нарочито вољи великих и моћних, који нас никада нису имали у озбиљним плановима и којима смо увек били сметња, иако смо само хтели да преживимо и постојимо.