Мотив угрожености творца, демијурга, замењује моралне дилеме хуманизације и дехуманизације и огољује до краја наше подсвесне страхове од уништавања

„За неколико година“, прича ми неки дан кум, професор филмске монтаже и аудио-визуелних комуникација, „имаћеш паметне телевизоре, којима ћеш моћи да задаш да ти направе трилер с Томом Крузом, да буде нешто у вези с пљачком федералних резерви и да траје 90 минута, и да буде готово док одеш да се истушираш или направиш доручак. Класична производња филмова ће отићи у историју, осим као егзотична занимација.“

Брзина којом AI технологије овладавају свим областима живота, много већа од оне којом се ширила информатичка револуција последњих деценија, сама по себи је застрашујућа. Изгледа да AI модели све могу брже, па можда и боље од нас. У сваком случају, професионалцима разних струка већ увелико скраћују време за које могу завршити пројекат. А време је новац, да не заборавимо ту главну мантру корпоративног света.

Наравно, јавност и медији су живо заинтересовани, и на све стране се преиспитује место нових технологија у људском животу и цивилизацији. И као и увек када се најављује доминација нових технолошких модела, осветљава се и тема угрожености живота какав познајемо, па и опасност да човек на неки начин изгуби самог себе, да га технологија коначно победи и покори у драми дехуманизације.

Папирни текст је истовремено и хардвер и софтвер, није му потребна струја и ту предност ништа не може елиминисати

Кривица и страх

Тај страх је исконски, један од најстаријих и најдубље укорењених у подсвести људског рода. Човек је стваралачко, демијуршко биће, рођено да гради али и руши саграђено. У филозофији старих гностика, демијург је креативна сила која ствара материјални свет, по истим законима, али нижег реда у односу на врховно биће. Сви митови на којима је створена наша цивилизација, на свим меридијанима, чувају у себи информације о некој давнашњој катастрофи, коју смо сами изазвали форсирањем своје самовоље, и тако издали свог творца. Кривицу због те издаје ми носимо дубоко у себи, и пројектујемо је на свет којим владамо. Да ли ће, дакле, наша творевина, технологија, издати нас онако како смо ми издали свог креатора? Јер она је створена по нашем подобију, баш као што смо и ми начињени по лику Божјем.

Страх од губитка контроле над технологијом прожима културу и уметност западног света практично од освита индустријске ере. Роман Мери Шели Франкенштајн оживљава стари јеврејски мит о Голему, магијом створеном вештачком човеку, само што је магију овде заменила наука. Оживљени мртвац се отима контроли, баш као што ће 150 година касније у легендарном Блејдранеру Ридлија Скота полицајац Декард, у подобију Харисона Форда, морати да лови одметнуте андроиде, већ сасвим усавршене вештачке људе. Драж оба дела је у моралној клацкалици, јер се јасно помаља питање ко се ту понаша више људски, човек или његов производ. У међувремену, генијални Исак Асимов четрдесетих година прошлог века формулише законе роботике, чија је основна сврха да заштити човека, творца, од робота, своје творевине. Међутим, ствараоце књига и филмова ти закони не обавезују. Сетимо се и Кјубрикове Одисеје у свемиру 2001 у којој Хал, компјутер на свемирском броду, ликвидира космонауте који планирају да га угасе. А можда најстрашнију визију пружа серијал о Терминатору, у коме светски интернет софтвер, задужен да контролише нуклеарно наоружање, окреће машине против људи и изазива нуклеарни армагедон. Мотив угрожености творца, демијурга, замењује моралне дилеме хуманизације и дехуманизације и огољује до краја наше подсвесне страхове од уништавања, а обличје Франкенштајна или андроида, у основи човеколико, сада је замењено безличним софтвером који имитира наш мозак, сабирајући уграђена и стечена знања човечанства. Баш као и вештачка интелигенција.

Револуцију је немогуће зауставити

Човек је, међутим, и биће еволуцијом научено да се бори против страхова и савлађује их. AI револуција је ту и не може се зауставити. Старији међу нама сећају се панике коју су изазвали рачунари из деведесетих и Windows револуција. Говорило се да је књигама одзвонило и да је Гутенбергова галаксија мртва. Добродушни Умберто Еко је писао да ће нам књига и даље бити потребна за читање пред спавање, јер не можемо да носимо рачунар са собом у кревет. Само неколико година касније појавили су се лаптопови и киндл читачи, али књига није изумрла, опстала је. Папирни текст је истовремено и хардвер и софтвер, није му потребна струја и ту предност ништа не може елиминисати. Али технологија писања, објављивања, штампања и уређивања је значајно олакшана и убрзана. Тржиште рада ће проћи кроз нови пургаторијум, опет ће нека занимања изумрети, али увек у томе леже и нове шансе. Можда је то и путоказ како да се опходимо са AI технологијама, да се ухватимо укоштац и овладамо, уместо да се препуштамо пренаталним фобијама.

Сви митови на којима је створена наша цивилизација, на свим меридијанима, чувају у себи информације о некој давнашњој катастрофи, коју смо сами изазвали форсирањем своје самовоље

Вештачка интелигенција неће никада, без обзира на степен усавршености, у потпуности заменити људску креативност. Ми смо чудесна створења, крхка и смртна, не знамо одакле смо дошли на овај свет ни куда идемо, у сталном конфликту са чињеницом сопствене смртности. Али оно што не видимо, ми надомешћујемо стварањем нових светова, симулација од којих правимо своје одговоре, уметничке, филозофске и религијске. Наш ум је еволуцијом истрениран да прави квантне скокове, спојеве ван логике и поретка, и тај квантни ум ће увек покушавати да победи и подреди егзистенцијалну неизвесност изазвану свешћу о пролазности. Ми смо сами најчудеснији производ свемира и све што наша технологија може јесте да прати и служи. Ако у том процесу буде и падова и издаја, и оне су наше, и оне су ми. На крају свих крајева, технологија је наш одраз у огледалу и носи наше особине, али неће укинути загонетку човека и његовог трагања за одгонетањем сопствене тајне.