Спор око дубровачке књижевности није само академска расправа о језику, већ и питање права на културно наслеђе које је вековима настајало на простору где су се укрштале различите традиције.
Последњих година сведочимо интересантном феномену. У склопу свеколиког корпуса српско-хрватског неразумевања и идејних сукоба, значајно место заузима питање књижевности и језика старог Дубровника.
Овде не говоримо о жестоким препуцавањима на друштвеним мрежама и Јутјубу, са обиљем свакојаких теорија, од сувислих до оних потпуно заумних. Говоримо о сукобима потеклим из саме академске заједнице, међу стручњацима, лингвистима и историчарима књижевности, међу колегама који би требало да имају заједничку научну основу за своја истраживања. Међутим, политизација науке и агресивност новог хрватског националног наратива доприносе одржању тензија у области која би морала да буде мост међу народима и државама.
Црно-бели наратив
Пре десетак година, професорка Злата Бојовић, највећи живи српски стручњак за литературу старог Дубровника и Далмације, објавила је књигу о културним и књижевним везама старог Дубровника и српске културе. Чисто научни рад, без икаквог политиканства или пропаганде. У хрватској јавности то дело је дочекано на нож, као још један доказ српских империјалних тежњи и посезања за „јужнохрватском“ културном баштином, наставак „агресије“ из 1991, у којој је, ако је веровати свакодневном испирању младих хрватских мозгова, зла Србија (која тада није била држава и није имала своју армију), мучки и изненада напала малу и европску Хрватску, у којој су ваљда живели само добродушни патуљци, а не милитантно оријентисани екстремни десничари, који су продавали конзерве са чистим хрватским зраком, набављали оружје за рат и правили спискове за ликвидацију официра ЈНА и угледних Срба.
Тај црно-бели наратив се Хрватима и те како исплатио деведесетих, добили су пропагандни рат, и сад исту формулу примењују и на културном и језичком плану, по систему „то је наше, и само наше, тисућу љета наше, и немате ви што писати о нашима, јер вас добро знамо, вас занима само отимање хрватског“. У таквом „уљудбеном озрачју“ нема дијалога, не можете ни аргументима много постићи, јер се аргументи брижљиво крију. А аргументи су све, само не повољни за корифеје хрватске националне идеологије.
Дубровачка република је постојала неколико векова, а коначно нестала Наполеоновим освајањем Далмације 1808. године. Након тога Аустрија преузима град и околину, све до стварања прве југословенске државе. Током тог, 19. века, долази и до стварања модерне српске и хрватске нације, као и књижевног језика, тог основног темеља националне свести. У Дубровнику постоји мноштво угледних људи, интелектуалаца и писаца, поглавито из госпарских фамилија, који свој језик и језик свог града сматрају српским.
У 19. веку у Дубровнику је постојао круг интелектуалаца који су свој језик без дилеме називали српским
Медо Пуцић, Матија Бан, Натко Нодило, Иво Војновић, касније Милан Решетар и други, немају дилему да је њихов језик српски. Оснивају се удружења Срба католика, часописи, читава једна културна делатност развија се на овој основи. Међутим, постоји и реакција. Хрватски политичари и национални радници почињу жестоку борбу да докажу хрватство старог Дубровника и недвосмисленост хрватске природе књижевног језика старог Дубровника и Далмације. Већ 1851, из годишњака Дубровник зову у помоћ самог Анту Старчевића, да дође и одржи предавање у Дубровнику, и тако парира Србима. Старчевић, и сам полусрпског порекла, нова је нада Бечког двора, узданица у промоцији новог хрватског националног наратива, већ у почетку агресивног и потпуно нетрпељивог према Србима.
ФОТО: wikimedia.orgДоказивање недоказивог
Аустрија почиње да схвата опасност коју по њене интересе представља тек стасала српска држава, посебно након Гарашаниновог „Начертанија“. Оно заговара културни и просветни рад младе српске државе међу православцима и Србима на Балкану. Старчевић, млади правник, већ је покушао да нађе посао и ухлебљење у Београду (постоји његово писмо у Архиву Србије), и одбијен је, свакако не зато што је католик, већ вероватно зато што се и у Србији оног времена посао углавном добијао преко везе. Након тога се окреће проповедању новог хрватства, грмећи по загребачком Сабору о „нижој славеносрпској пасмини“, и постаје – отац нације. По томе је обликован сав каснији хрватски национални наратив, од Јосипа Франка до Туђмана и Томпсонових наци-баханалија.
Тог и таквог Старчевића зову у Дубровник, али Хрвати су све до Првог светског рата морали да бију очајничку битку да докажу недоказиво, јер упркос великом труду већина Дубровчана једноставно не схвата да су Хрвати, а њихов језик – хрватски. Није ни чудно, јер ништа у богатој историји града и његове културе не указује на то. За неколико векова, они су све време себе сматрали Дубровчанима и Словинцима, а свој језик углавном звали словинским. Имали су свест о себи као о супериорним носиоцима европских тенденција на Балкану, и у том смислу били прва словенска нација на Балкану, трговачка и аристократска, какве су биле и прве нације у Европи. Били су потпуно свесни крвних веза са српским херцеговачким залеђем, јер је много великих породица и потицало одатле. Велики су католици, али су се рано изборили за паралелна богослужења и на латинском и на народном језику, и углавном због тога дуго имали државну функцију, службеника под називом канцелар српског језика.
ФОТО: wikimedia.orgРибарске песме о Марку Краљевићу
Године 1638. градска влада је и званично прогласила свој језик – српским. Баш незгодно за бранитеље „јужнохрватског“ културног простора. И уопште, у старом Дубровнику је постојао култ српске средњовековне државе и Немањића. Само тако се може објаснити да, рецимо, само неколико година након трагичног спаљивања моштију Светог Саве на Врачару, дубровачки песник Антун Сасин пише спев о том догађају. Мавро Орбин у „Краљевству Словена“ нашироко пише о српским владарима и владарским кућама, а највећи међу њима, Иван Џиво Гундулић, у свом најзначајнијем делу „Осман“, пише о Александру Македонском као „Лесандру Србљанину“, као и да је Троја лежала „управ српских страна“, доносећи фрагменте неког изгубљеног знања, које је његовим савременицима очито било познато, у време када песници нису измишљали овакве ствари, макар пунили своје спевове вилама, сатирима и другим митолошким бићима.
И ово се не односи само на Дубровник, већ и на Далмацију уопште. Хваранинин Петар Хекторовић у 16. веку пише спев „Рибање и рибарско приговарање“, у коме два хварска рибара певају народне песме које он записује. У трећем певању они му певају песме о Марку Краљевићу, које се у науци зову бугарштице, и наглашавају да их певају „српским начином“. Негде у исто време, италијански путописац борави у Сплиту и бележи како у некој крчми један гост почиње песму о неком јунаку, краљу Марку, а цела кафана устаје и пева заједно с њим! Да нису и они, не дај боже, усред Сплита певали српским начином?
ФОТО: wikimedia.orgВелики драматург Марин Држић, с друге стране, ствара по строгим конвенцијама ренесансне комедије. Честе су сцене у којима гиздави градски момци, трговачки синови, праве шалу и спрдњу са сељацима из залеђа, који носе махом српска имена, старија и новија. Никоме од њих, међутим, не дају националну ознаку, иако је јасно да су Срби (савремени национални наратив у Хрвата вели да су Власи, а да су их Срби тек касније посрбили, но свакако је то танка теза, којом се у овом тексту не можемо бавити). Али постоји ту и један епизодни лик, слуга богатог Немца, са именом Гулисав Хрват. Баш њему је Држић дао националну ознаку, јер су Дубровчани за Хрвате знали, наравно, али нису их изгледа пречесто виђали.
У неком сачуваном полицијском извештају с краја 16. века стоји да је градска полиција ухватила два трубадура, странца, за које у извештају стоји да „кажу за себе да су неки Хрвати“. Није то чудно. Нису им Хрвати били близу, Дубровник је све време трговао с Босном, Србијом и Османском портом, и градио односе с носиоцима власти у тим срединама, па су и културне односе градили превасходно са Србима, као крвно најближом браћом. С Котором су имали и братске односе али и велико супарништво, једнима је заштитник града Свети Влахо а другима Свети Трифун, па су Дубровчани Которане подсмешљиво звали Трипче. Нису, међутим, имали дилему о крвном сродству ни са њима, ни са осталим Србима. Уосталом, град Стон и полуострво Пељешац Републици је поклонио цар Душан, о чему постоје писана сведочанства захвалности, па је и та територија данас „јужнохрватска“, без икаквог преиспитивања.
ФОТО: Nenad Nedomacki/ShutterstockКултуролошки ауто-гол
Хрватски лингвисти и књижевни историчари своју теорију о хрватском дубровачком наслеђу заснивају углавном на језичкој сличности са икавско-штокавским остатком средње и јужне Далмације. Па ако је све то остало хрватско, како може Дубровник бити нешто друго? Додуше, један значајан аутор, Сплићанин Марко Марулић, у прологу свог спева „Јудита“ пише како је дело написано „v versih harvackih“, односно у хрватским стиховима. И то је крунски доказ да је све ту хрватско, данас ту живе најжешћи Хрвати, а чим је тако данас, мора да је тако већ стотинама година. Црно-бело, као и све друго што раде и говоре. А уистину, било какво хрватство у Дубровнику настаје тек у 19. веку.
То што данас у Дубровнику живе Хрвати није разлог да прихватимо теледириговану истину и одрекнемо се своје културне прошлости и веза, јер је то корење које нас још држи
Требало би нагласити и да српски лингвисти и језички посленици у 19. веку, који су промовисали Вукову језичку реформу, нису били нарочито обазриви и темељни око истицања дубровачког језичког наслеђа као једног од изворишта новог књижевног језика. Језик народних песама, као основ савременог књижевног идиома у Срба, дијалекатски се уклапа у писани језик Дубровника, па су и неки од Срба Дубровчана тражили да се то снажније истакне и доведе у везу. Из овог разлога, један од аргумената данашње хрватске науке гласи да су Срби градили на Вуковом сељачком језику, а Хрвати на писаној традицији Дубровника и Далмације. Иако то свакако није једини културолошки ауто-гол који смо дали, није довољан да се пониште векови дубровачке књижевности и више пута испољене свести о заједништву са српским тлом и наслеђем.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаЗнамо и ми да данас у Дубровнику живе Хрвати, међу њима и они најекстремнији. И не посежемо за територијом међународно признате државе, шта год званична и незванична хрватска историографија и идеологија писале, позивајући се на траљаву и бесмислену кампању црногорских резервиста ЈНА у јесен 1991. као на круни доказ. Али то није разлог да прихватимо теледириговану истину и одрекнемо се своје културне прошлости и веза, јер је то корење које нас још држи.
Ако се одрекнемо Матије Бана, Натка Нодила, Иве Војновића и Меда Пуцића, за хрватску идеологију редом српских агената и промотера великосрпства, не само да ћемо им пљунути на гробове него ћемо сећи и грану на којој седимо. То је битка од које не смемо одустати, наравно, само аргументовано, научно, не обазирући се на будалесања наших игнораната по друштвеним мрежама, која Хрвати обожавају да шире и промовишу, доказујући да смо сви ми лудаци и митомани, и да све што говоримо нема смисла ни утемељења. Ми не споримо право Хрвата на све темеље њиховог културног идентитета. Али не смемо одустати од дубровачке књижевне баштине као једног од темеља свог језика и књижевности, баш као што не смемо одустати од борбе за културну баштину на Косову и Метохији, коју наши непријатељи, након што су им спонзори направили псеудодржаву, покушавају да прогласе некаквом косовском баштином, и тако нам посеку и оборе и тај ослонац, можда најдубље укопан и најважнији.
