Драгољуб Којчић: Људи без огледала

 „Упознај самог себе” једна је од најстаријих европских заповести. Њена суштина није само у самоспознаји већ и у способности да у другом препознамо себи слично људско биће. Управо на том испиту данас пада део политичке јавности у Србији.

Огледало је човеков alter ego. Историја културе бележи га као одраз Нарциса у води, као венчање Ван Ајковог пара или времешну кокету Бернарда Строција у заносном ковитлацу барока, као Веласкезове Инфанткиње и модерност Пистолетових слика у огледалу јер, како он каже, реалност није слика која настаје на платну него оно што се види у огледалу и, свакако, као вртоглаво ултрамодерна Јајои Кусама, маг перформанса и инсталација, често посвећених огледалу. Огледало је и готово свеприсутни мотив у приповедаштву Хорхеа Луиса Борхеса. Етеричне реминисценције на младост Андреј Тарковски насловио је са Зеркало!

Огледало је присутно и када није експлицитно приказано на слици, у литератури или на филму. Рубенсов лик памтимо по седам аутопортрета а Рембрантове животне и психолошке метаморфозе као континуални дневник није лако ни тачно пребројати. Огледало је на свакоме од ових ремек-дела невидљиви саучесник. Није случајно ни да је стављено у називе новина као што су британски Mirror или немачки Spiegel. Срби имају пуно разлога да с поносом истичу Његошеву збирку песама Огледало српско! У новије доба подсећамо на то да је Драгош Калајић реализовао изузетно темељну и свеобухватну телевизијску серију о савременој ликовној уметности Огледало 20. века.

На улазу у Аплонов храм у Делфима писало је gnoti seauton, односно упознај самог себе. Сократ је сматрао да је то главни циљ и императив човековог живота. Мислиоци су интерпретирали ову идеју као поистовећивање унутрашњег човековог света са универзумом. Микрокосмос је аналоган макрокосмосу, а Платон је у дијалогу Алкибијад I сматрао да, пре свега, себе упознајемо преко другог човека. У 19. столећу велики умови немачке препознали су да хиндуистичка изрека tat tvam asi, илити то си ти, значи да је друго биће само привременост у овој равни постојања, а у суштини и у вечности смо једна иста душа. Структурну духовну и душевну идентичност људских бића потврдиће и потоња психологија.

Џон Стјуарт Мил своје политичке трактате, посебно О слободи, заснива управо на идеји да су људи истоврсна бића и да то омогућава дијалог као методу на којој се заснива демократија. Самосвест појединца је његово огледало и у плуралности појединачних и колективних интереса или погледа на свет он улази у трагање за заједнички остварљивим циљевима јер су димензије космичке душе јединствене и свакоме дају простор за самоодређење и друштвено усклађивање.

Први превод Миловог трактата дело је краља Петра Првог Ослободиоца. Век и по од његовог објављивања један део његовог народа неће да у своме суграђанину и сународнику препозна људско биће, блокира му кретање по улицама, прети бацањем у реке као да живимо у праисторији, заборавља на величанствени и у европским размерама пионирски Сретењски устав, игнорише принцип владавине демократске већине и заснива своје политичке идеје на лажима и насиљу. Поглед у огледало, поглед у себе у овом поткултурном али надобудном делу политичке јавности у Србији очигледно не постоји. Огледало није део њихове онтологије!