Интриге моћи: Шеф аналитике БИА открива како је албански лоби градио утицај у САД (1. део)

Од малобројне и подељене емигрантске заједнице до саговорника најутицајнијих америчких политичара, албански лоби прешао је пут пажљивог организовања, финансирања и стицања савезника. Први део серијала прати како су новац дијаспоре, конгресна познанства и медијске кампање претварани у политичку подршку албанским циљевима на Косову и Метохији

Ко је гледао чувену америчку серију House of Cards, чији наслов је за албанско тржиште преведен као Интриге моћи (Intrigat e Pushtetit), и ко је у стању да разлучи фикцију и кинематографске трикове од реалности, има одређену представу о односима и начинима одлучивања у коридорима моћи америчке политике. Претходне четири деценије показале су да су се водећи представници албанске емигрантске заједнице у САД веома радо упуштали у политичке интриге и замршене лавиринте лобирања, увек усмерене против српских интереса и генерално против српско-америчких односа.

ПЕРИОД ОКУПЉАЊА

За разлику од српске заједнице, која је дала бројне познате научнике, спортисте, уметнике, војнике, па и истакнуте политичке представнике, албанска емиграција у САД је до пре 45 година била малобројна, маргинална и слаба заједница, готово безнадежно разједињена по основу географског порекла, као и идеолошке и верске припадности. Претпоследња деценија 20. века донела је преокрет и обједињавање расутих и неповезаних елемената око заједничког циља – подршке албанској заједници у Југославији, пре свега у јужној српској покрајини Косово и Метохија, и почетак њеног успона до изузетно утицајне етничке интересне групе, која остварује контакте са самим врхом америчке политике.

Наша земља и српски народ нашли су се на удару прљаве пропаганде са много страна као наводно искључиви кривци за ратове и злочине, а држава је изложена бестијалним међународним санкцијама

Иницијативу је од 1981. преузела мала група албанских „националних ентузијаста“ и бизнисмена са североистока САД, пре свега из држава Њујорк, Масачусетс и Мичиген, где је и раније постојала највећа концентрација Албанаца. Ипак, њихови домети су били крајње ограничени све до тренутка када се њиховом деловању није прикључио конгресмен из државе Њујорк Џозеф Диогуарди. Диогуарди није имао много везе са Балканом. Његова мајка је италијанског порекла, а отац му је пореклом био из заједнице Арбареша са југа Италије – популације која је пребегла са подручја данашње Албаније још у 15. веку.

ФОТО: Reuters

Заинтересован за гласове припадника бројне албанске заједнице у свом изборном дистрикту и финансијску потпору албанских бизнисмена који су били спремни да издвоје значајна средства за „национални разлог“, Диогуарди је кренуо у снажну кампању унутар Конгреса, представљајући својим колегама из обе партије стање на Косову и Метохији као критично, тенденциозно га одсликавајући као својеврсни апартхејд у самој Европи, где су се наводно систематски кршила људска и мањинска права Албанаца. Јуна 1987. године, заједно са утицајним конгресменима Томом Лантошом и Хенријем Хајдом предложио је нацрт Заједничке резолуције бр. 162 у којем се положај албанске заједнице у Југославији представљао као алармантан и који ће остати први документ у историји политике САД који се бавио питањем Албанаца у нашој земљи. Иако је добио подршку шездесетак чланова Конгреса, овај документ никада није званично усвојен, пре свега услед противљења Стејт департмента, који је био против нарушавања односа са Југославијом, али и услед лавовске борбе утицајне републиканске конресменке српског порекла Хелен Делић Бентли.

Диогуарди 1989. године није успео да на изборима сачува место у Конгресу и, суочен са дилемама шта ће даље чинити са својом каријером, изабрао је да се посвети „борби за албанске циљеве“. Уз помоћ својих албанских пријатеља из сфере бизниса, одмах по губитку места у Представничком дому Конгреса, основао је организацију Албанско-америчка грађанска лига (AACL), која ће у наредним годинама имати кључну улогу у албанском лобирању у САД.

ФОТО: Reuters

МОБИЛИЗАЦИЈА И ИНТЕРНАЦИОНАЛИЗАЦИЈА АЛБАНСКОГ ПИТАЊА

Џим Џема (право име Ђемо Ђемовић), емигрант родом из села Тупале код Медвеђе, Сал Руси (право име Сељим) емигрант из Албаније, пореклом са подручја Дебра, Хари Бајрактари (право име Зајко) емигрант родом из Баранске долине, односно села Вранић код Пећи, Екрем Барда, емигрант из региона Корче, Албанија, браћа Османи, родом из околине Ђаковице и још неколико албанских емиграната, већ су крајем 80-их и почетком 90-их били милионери. Њима ће се прикључити бројни нови успешни албански бизнисмени као што су „маг са Вол стрита“ Ричард Лукај, пореклом из Албаније, рођен у избегличком кампу у Италији, као и Фљорин Краснићи из Врановца код Пећи. Сви они били су спремни да издвоје велика средства за „албанску ствар“, мада су у томе видели и могућност да кроз блискост са центрима одлучивања добију повољности у пословању, што је свакако важно ако сте, на пример, у бизнису са некретнинама у Њујорку, као што је добар део њих био и остао. Познанства и контакти Диогуардија били су од кључног значаја за почетак кампање и приступ високим политичким круговима. Поред тога, Диогуарди је непогрешиво знао коју је причу било могуће „продати“ његовим дојучерашњим колегама у Конгресу. Тај спој познанстава, новца и пријемчивог наратива био је опасна комбинација. Гвоздена завеса се рушила, мислило се да наступа „крај историје“. Људска права, слободно тржиште и демократија били су својеврсна „религија“ тога доба.

Ко ишта зна о политичком систему у САД, или је макар гледао већ поменуту серију House of Cards, зна колико је политички важна особа која је на челу партијске фракције у Конгресу, нарочито уколико та фракција има већину. Дугогодишњи лидер републиканаца у Сенату био је Боб Дол, веома утицајни сенатор из Канзаса и противкандидат Била Клинтона на изборима 1996. године. Диогуарди и његови пријатељи из AACL успели су, у јеку албанских масовних протеста и кризе због укидања парадржавних прерогатива САП Косово, да делегација Конгреса САД на челу са Долом посети Приштину крајем августа 1990. године. На приштинском аеродрому дочекао их је Момчило Трајковић испред Владе СР Србије. У хотелу Гранд чекала их је албанска делегација на челу са лидером Демократског савеза Косова (ДСК) Ибрахимом Руговом. Албанци су покушали да организују масовни протест у центру Приштине. Полиција није дозволила, а слике незграпног полицијског поступања отишле су у свет. Албански наратив о угрожености дефинитивно је тада остварио кључни искорак на плану интернационализације и међународне легитимизације својих великодржавних и екстремистичких аспирација.

Било је јасно да упркос политичким притисцима и санкцијама српска држава неће самовољно напустити простор своје јужне покрајине. Зато је оцењено као неопходно организовање масовне оружане побуне Албанаца на КиМ

Хари Бајрактари је са партнерима 1991. године основао двојезични албанско-амерички лист Илирија, који је од 1998. године преузео Екрем Барда и који ће у годинама које ће уследити бити стожер идејног окупљања и мобилизације албанске заједнице у САД, креирања наратива, те пропаганде према представницима високе политике у САД. Сваке седмице, нови број Илирије нашао би се на столу многих америчких политичара. Оружани сукоби у другим деловим бивше Југославије у том смислу албанским лобистима и пропагандистима ишли су наруку. Наша земља и српски народ нашли су се на удару прљаве пропаганде са много страна као наводно искључиви кривци за ратове и злочине, а држава је изложена бестијалним међународним санкцијама.

ФОТО: REUTERS/Florion Goga

КОНЦЕПТУАЛНА НЕСЛАГАЊА И ПУТ КА РАТУ

Нису ни албански лобисти увек били сложни. У првој половини 90-их дошло је до великог расцепа. По узору на своје партијске клубове у Западној и Централној Европи, тада доминантна партија ДСК основала је огранке у САД, као и огранак партијског медијског гласила у дијаспори под називом Bota Sot (Свет данас). Америчко-албанска грађанска лига и Илирија више нису имали монопол на „албанску ствар“ у САД. Многе њихове присталице и финансијери прешли су на страну ДСК. Иако је коначни циљ био исти, ДСК и њен лидер Ругова, у настојању да се представи као „балканкси Нелсон Мандела“ били су упорни и доследни у залагању за „ненасилне методе“, с чиме се нису слагали Диогуарди и његови истомишљеници.

Првобитна гарнитура албанских лобиста наставила је по старом, а 1996. основана је нова агресивна албанска лобистичка организација Национални албанско-америчког савет (NAAC) коју су предводили Авни Мустафај, Хари Бајрактари и Екрем Барда. Оштра реторика, агресивна пропаганда и финансијске донације довели су током година у табор подржавалаца и симпатизера албанских аспирација бројна утицајна имена америче политике. Поред поменутих Боба Дола, Хенрија Хајда и Тома Лантоша, проалбанском табору у Конгресу су се придружили: Џо Бајден, Дена Рорабахер, Ал д’Амато, Елиот Ејнџел, Џон Мекејн, Мич Меконел, Џозеф Либерман, Сју Кели и други. Уз такву подршку најутицајнијих представника обе партије у Конгресу, који су се залагали за најоштрије мере против Србије, Бела кућа и Стејт департмент били су надохват руке. Боб Дол није успео да победи на председничким изборима 1996. године, али су Сал Руси, као и Хари Бајрактари и његов ујак Рустем Бериша, већ били у пријатељским односима са брачним паром Клинтон.

ФОТО: ARMEND NIMANI / AFP / Profimedia

Међународни политички терен је био спреман. Упркос томе што се питање КиМ није нашло на столу у Дејтонском мировном процесу, одлука о судбини Косова и Метохије је у високим круговима у Вашингтону већ била донета.

„Муниција“ за међународну пропаганду у виду фотографија и снимака последица „полицијског насиља“ и „ендемског сиромаштва“ на КиМ, коју су на терену прикупљали дописници страних медија и одбори за људска права није била довољна. Било је јасно да упркос политичким притисцима и санкцијама српска држава неће самовољно напустити простор своје јужне покрајине. Зато је оцењено као неопходно организовање масовне оружане побуне Албанаца на КиМ, која би нужно произвела одговор српских снага безбедности, након чега би слике „хуманитарне катастрофе“ и „масовног етничког чишћења и геноцида“ који наводно спроводе српске власти биле послате у свет као оправдање и параван за „војну интервенцију“.

Верификациона мисија ОЕБС коју је предводио албански пријатељ Вилијем Вокер дала је лажни легитимитет оружаној агресији. САД су повеле НАТО у рат против Србије, а у младој „демократији“ коју је та агресија изродила, амерички лидери као што су Бил Клинтон, Медлин Олбрајт и Боб Дол добили су улице, булеваре и бисте, а истакнути албански лобисти статус одликованих народних хероја, како у Албанији, тако и у тзв. Републици Косово.